Крајпуташи у Братљеву
Група крајпуташа у Братљеву | |
---|---|
![]() Група обновљених крајпуташа у Братљеву, посвећених војницима који су страдали у Балканским и Првом светском рату. | |
Опште информације | |
Место | Братљево |
Општина | Општина Ивањица |
Држава | ![]() |
Врста споменика | крајпуташи |
Време настанка | 20. век |
Крајпуташи у Братљеву (Општина Ивањица) представља споменичку целину посвећену борцима ивањичког краја палим у Балканским и Првом светском рату.
Увод
[уреди | уреди извор]Крајпуташи су пренети у центар села Братљево 1980. године приликом реконструкције старог пута Ивањица - Сјеница преко Међуречја.[1] Постављени су у низ, паралелно са путем. Споменици су конзервирани и рестаурирани од стране Завода за заштиту споменика културе Краљево.
Изглед споменика
[уреди | уреди извор]Крајпуташи су у облику стуба, са покривком у облику ниске „капе”. Скоро сви - осим два крајња, исклесана од белог мермера и споменика посвећеног члановима породице Милосављевић - имају исте одлике. На предњој страни споменика приказан је војник у ставу мирно, руку спуштених низ тело, са пушком прислоњеном уз десну ногу и бајонетом окаченим о опасач. Само је Вук Јекић са чином наредника држи у левој руци официрску сабљу. Поједини споменици су двоструки - имају приказ војника са обе стране (обично браће или блиских сродника).
Полихромија
[уреди | уреди извор]Споменици су рестаурисани у складу са сачуваним траговима првобитне боје. Делови униформе приказани су шематски и плошно, са колористички акцентованим детаљима. Основни цртеж изведен је ултрамарином, а лице и руке обојени белом бојом. Шајкача и војничка блуза су тамнозелене, са оковратником и еполетама у наранџастој боји. Поједини војници на грудима имају одликовања. Панталоне су смеђе, упасане у чизме. Опасач, ременик и бајонет обојени су кестењастом, а метални делови пушке светлоплавом бојом. Поједине речи или цели редови епитафа обојени су у црвено, плаво, жуто, бело и црно. У сличном тоналитету обојени су крстови и симболични ликовни урези карактеристични за надгробне споменике овог типа.[2]

Ликови
[уреди | уреди извор]Иако су споменици наизглед веома слични, индивидуалност сваког појединачног лика веома је наглашена. Приказани војници разликују се не само по конституцији тела, већ и ликовима, што је у највећој мери постигнуто различитим облицима главе, живописним приказима бркова и положајем обрва. Силуете главе наглашене су правоугаоном подлогом обојеном у ултрамарин, што и визуелно и симболички асоцира на фреско сликарство.[3]
Ликовне представе и симболи
[уреди | уреди извор]На споменицима увек је приксутан мотив крста - једноставан, уоквирен ловоровим венцем или неким другим флоралним орнаментом. На бочним странама обично је приказан симболичан мотив карактеристичан за споменике драгачевске стилске групе - декоративна лозица која изниче из саксије при дну споменика, на којој је приказан голуб како зобље грожђе.[4]
Натписи
[уреди | уреди извор]Име и презиме војника уклесани су лево и десно од главе и обојени црвеном бојом. Текст епитафа налази се на полеђини, понекад и на бочним странама споменика.
Крајпуташ Добросаву Ћурчићу (†191?)
[уреди | уреди извор]
Споменик типа „пирамидаш” исклесан је од белог мермера и постављен на једноставан подест од истог материјала. У врху стуба исклесан је тролисни крст испод кога је ловоров венац, симбол славе. Споменик је видно оштећен са предње стране, тако да у потпуности недостаје неколико последњих редова текста:
- Спомен
- ДОБРОСАВА ЋУРЧИЋА
- из Ровина
- војника 4-ог пеш. Пука
- II-ог позива,
- живи 42. г.
- који даде свој живот
- за отаџбину.[1]
- (даље оштећено)
Са десне бочне стране уклесано:
- у болници.[а]
Крајпуташ Михаилу Лазовићу (†1914)
[уреди | уреди извор]
Споменик је у облику стуба димензија 174х36х19 cm, са покривком новијег датума. Покојник је приказан као човек племенитог лика, о чему сведочи епитаф:
- У даљини на мукама
- неће српско цвеће нићи
- поручите мојој деци
- ја им нећу никад стићи.
- МИАИЛО Б. ЛАЗОВИЋ
- из Братљева
- војник I чете I бат. 4 пука II позива
- кои поживи 34. г.
- као часан и умиљат човек,
- учествовао у борбама
- турски, бугарски и светскоме рату
- а погибе 14. јула 1914. г.
- као херој борац на Вишеграду
- од проклетих германа
- за спас вере миле отаџбине Словена.
- Спомен подиже му син Марјан,
- браћа Наредник Недељко
- и Милош,
- братучеди п. поручник Петар,
- Љубо, Славко, Жарко,
- ујна Станојка,
- снаје Андра, Милица, Мара
- и синовица Наста.[1]
Крајпуташ Десимиру Нешовићу (†1914)
[уреди | уреди извор]
Споменик је у облику стуба димензија 148х34х18 cm. Текст епитафа уклесан је испод орнаменталног крста на полеђини стуба.
- Једини син тужног оца и мајке
- пиште и жале свог јединца
- ДЕСИМИРА НЕШОВИЋА
- из Глеђице
- војника сталног кадра
- најлепшег цвета од 20. лета,
- укиде га ратна клета
- са овог света.
- Погибе 1914. године.
- Бог да га прости.
- Спомен подижу
- за навек тужни
- отац Љубисав, мајка Марица
- и задруга куће.[1]
Крајпуташ браћи Маричић – Божу (†1916) и Милети (†1914)
[уреди | уреди извор]
Споменик припада типу „дволика”. Са једне стране приказан је Божо, а са друге његов брат Милета. Димензије стуба износе 150х32х17 cm.
- Ево споменика дичних војника
- палих бораца за народна права
- БОЖО МАРИЧИЋ
- из Братљева
- војник кадровац
- I ч. I бат. IV п. Пука
- који поживи 23. год.
- а погибе за српску слободу
- од непријатеља на положају
- Кајмакчалану 1916. г.
- и
- МИЛЕТА МАРИЧИЋ
- војник 3 батаљона 4. п. Пука
- а погибе за српску слободу
- у својој младости у 26. година
- на положају Крстацу
- од Аустро-Немаца 1914. године.
- Бог да им душу прости.
- Спомен сподигоше им
- ожалошћени родитељи
- отац Миленко, мајка Станојла
- и брат Тикомир.[1]
Крајпуташ Добросаву Радојичићу (†1916)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 143х32х17 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лоза са грожђем и голубом.
- Спомен
- ДОБРОСАВА РАДОЈИЧИЋА
- бив. војника I чете,
- I батаљон IV пук, II позива.
- Он је рањен од Бугара
- на Солунском фронту
- а умро у Бизерти Африка
- 22. новембра 1916. год.
- у својој 40. г.
- Бог да га прости.
- Овај спомен подигоше му
- жена Магда (...)[1]
Крајпуташ Милосављевићима – Милисаву и његовим синовима: Милошу (†1916), Радомиру (†1915), и Драгољубу (†1915)
[уреди | уреди извор]
Споменик се по концепцији разликује од осталих - нема фигуралних приказа, већ је текст епитафа уклесан са свих страна. Димензије стуба износе 143х32х17 cm.
- Спомен
- МИЛИСАВА М. МИЛОСАВЉЕВИЋА
- из Ровина
- који заједнички
- међу својим синовима
- падоше на олтару своје отаџбине,
- борећи се за крст часни
- и слободу златну,
- и синови му
- МИЛОШ
- који погибе на Кајмакчалану
- од небраће Бугара
- 13. септембра 1916. год.
- РАДОМИР
- који погибе 14. октобра 1915. године
- у борби са непријатељем
- на положају у Пожаревцу
- и
- ДРАГОЉУБ
- који је умро 3. јануара 1915. године
- у Штипу од тешке болести тифуса.
- Сви четворица падоше као хероји
- на бранику своје отаџбине.
- Бог да им душу прости.
- Спомен подигоше им
- Лука син-оцу и браћи,
- Илинка супруга мужу,
- мајка синовима,
- Светомир унук дједу
- и синовац стричевима.[1]
Крајпуташ Вуку Јекићу (†1915)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 140х34х16 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лоза са грожђем и голубом.
- Спомен
- ВУКА ЈЕКИЋА
- из села Ровина
- погинуо октобра 1915. године
- у борби са Бугарима
- као наредник.
- Рођен 6. децембра 1889. године,
- живео 26. година.
- Бог да му душу прости.
- Овај спомен подиже му Радош,
- жена (...)
- мајка (...)[1]
Крајпуташ Миленку Ђуровићу (†191?)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 150х37х16 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лозица са грожђем и голубом.
- Спомен
- МИЛЕНКО ЂУРОВИЋ
- вој. I чете II бат. IV пука
- II позива
- умро 20. јануара
- у вароши Сиодиадор
- у Француској
- у својих 40. г.
- борећи се за слободу
- своје отаџбине.
- Овај спомен подиже му
- супруга Вукосава,
- отац Вељко
- и синови Страјин и Богољуб.[1]
Крајпуташ браћи Остојић – Радојици (†1915) и Милутину (†1916)
[уреди | уреди извор]
Споменик припада типу „дволика”. Са једне стране приказан је Радојица Остојић, а са друге стране његов брат Милутин. Димензије стуба износе 148х36х24 cm.
- Браћа ОСТОЈИЋ
- војници 4-ог пука оба
- РАДОЈИЦА
- у 24. години
- погибе у Алони
- 13. 2. 1915. год.
- МИЛУТИН
- I чете
- погибе на Кајмакчалану
- 10. 9. 1916.
- Учествовали су у свим ратовима,
- борили се за отаџбину.
- Бог да им душу прости.
- Спомен подижу
- браћа Милош, Божидар
- супруга Ђулка,
- синовац Милан.[1]
Крајпуташ Бојовићима – Станку (†1913) и Марку (†1915)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 130х36х16 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лозица са грожђем и голубом.
- Спомен
- СТАНКА БОЈОВИЋА
- војника I чете I батаљона IV п. Пука
- умро у Штипу 23. 12. 1913. год.
- Остави своје миле родитеље
- да за њим до века тугују.
- Заблиста се као роса
- покоси га смртна коса:
- Судбина те узе млада
- пропаде нам нада.
- Спомен
- МАРКА
- из села Глеђице
- вој. који поживе 55. год.
- погибе 1915. год.
- у свету
- (...) мајка Радојка,
- сестре Тијана, Ивана, Стеванија и Станија.[1]
Крајпуташ Кривокућама – Миљку (†1914) и Вукоману (†1926)
[уреди | уреди извор]
Споменик припада типу „дволика”. Са једне стране приказан је Миљко, а са друге стране његов синовац Вукоман. Димензије стуба износе 150х36х27 cm.
- Ево споменика дичних војника
- палих бораца за народно право
- МИЉКО В. КРИВОКУЋА
- из Братљева
- војник 4-ог пеш. пука I позива
- поживи 28. год.
- а погибе за српску слободу
- од Бугара код Штипа
- 17. јуна 1914. год.
- и синовац му
- ВУКОМАН
- а син БОЈО
- који поживи 22. год.
- а умре у Суботици
- као војник кадровац железничке чете
- 26. децембра 1926. године.
- Бог да им душу прости.
- Овај спомен подигоше им
- синовцу-унуку Лука,
- брату-сину Бојо,
- брату-синовцу Љубо, Божо, Драгиша,
- сину-унуку Синђа,
- деверу-синовцу Станица,
- деверу-сину Станија, оцу-брату (...)[1]
Крајпуташ Љубисаву Радојичићу (†1915)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 125х36х19 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лоза са грожђем и голубом.
- Спомен
- ЉУБИСАВА РАДОЈИЧИЋА
- из Ровина
- који поживи 33. год.
- као поднаредник I чете
- првог бат. II-ог пука Дринске дивизије
- који је учествовао у рату
- против Аустро Немаца и Бугара
- од 1912. до 1915. год.
- Рањен на Свирачкој караули
- 7. новембра
- а умро у болници у Приштини
- 10. новембра 1915. г.
- Спомен подигоше
- отац Радосав,
- браћа Борислав и Тијосав.[1]
Крајпуташ Миљку Јеротијевићу (†1914)
[уреди | уреди извор]
Споменик димензија 125х37х22 cm. Текст епитафа уклесан је на полеђини стуба, док су бочно приказани флорални мотиви и лозица са грожђем и голубом.
- Спомен
- МИЉКА ЈЕРОТИЈЕВИЋА
- поднаредника 1-ве чете
- I батаљона 4-ог пука
- који поживи 28. год.
- а погибе на Мачковом Камену
- 1914. год.
- бранећи своју отаџбину
- и слободу.[1]
Крајпуташ Рајку Бојовићу (†1914)
[уреди | уреди извор]
Споменик од белог мермера, на подесту од истог материјала, димензија 161х30х12 cm. У врху уклесан је једноставан равнокраки крст испод кога је текст:
- РАЈКО БОЈОВИЋ
- из Глеђице
- погинуо у рату 1914. године.
- Спомен му подижу
- кћи Радованка,
- зет Драгомир,
- унук Милутин,
- Милица и Мирјана.[1]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Текст преписан директно са споменика.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Радивојевић, Драгутин-Драган М (1995). Камена казивања ратника: моравички крајпуташи. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Николић, Радојко (1991). Сељакова душа на камену. Горњи Милановац: „Дечје новине”.
- ^ Radičević, Branko V. (1965). Seoski nadgrobni spomenici i krajputaši u Srbiji. Beograd: „Jugoslavija”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Игњић, Стеван ... (1972). Ивањица : хроника моравичког краја. Београд: Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Србије :.
- Радивојевић, Драгутин М. (1995). Камена казивања ратника: моравички крајпуташи. Чачак: Литопапир.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.