Пређи на садржај

Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима
Павлу Ж. Лазићу крај Ибарске магистрале у Сврачковцима.
Опште информације
МестоСврачковци
ОпштинаОпштина Горњи Милановац
Држава Србија
Врста споменикакрајпуташ
Време настанка1914.

Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима (Oпштина Горњи Милановац) налази се на скретању за Сврачковце са Ибарске магистрале. Крајпуташ је подигнут у спомен Павлу Ж. Лазићу из Грабовице који је као наредник Војске Краљевине Србије изгубио живот у Другом балканском рату 1913. године.[1]

Опис споменика

[уреди | уреди извор]
Изглед крајпуташа од 2017. године

Крајпуташ припада репрезентативном типу – смештен је на уочљивом месту, великих је димензија и богато украшен. Исклесан је од црвенкастог грабовичког камена. Висина стуба износи 185 cm, а ширина страница 50 и 23 cm. Стуб се завршава „обрнутом” капом димензија 13х69х43 cm. Споменик је добро очуван, осим што је покривка стуба пукла по средини. Остаци првобитне полихромије уништени су накнадним премазивањем црном и белом бојом.

На страни окренутој ка Руднику приказан је војник у ставу мирно, руку прислоњених уз тело, са официрском сабљом и медаљом на грудима. Униформа је приказана плошно, без детаља. Истичу се лепо профилисана шајкача и наборане чизме. Око главе, у форми ореола, уписано је име покојника: + ПАВЛЕ Ж. ЛАЗИЋ НАРЕД.

По концепцији споменика, његовим димензијама, врсти камена, употреби декоративних симбола и идентичним стилским особеностима, евидентно је да је овај споменик рад истог мајстора који је исклесао Крајпуташ Чедомиру Тодоровићу у Грабовици.

Споменик је богато украшен.[2] Текст је са обе стране оивичен цветним орнаментом који „израста“ из саксије у дну стуба. Изнад епитафа је крст у облику розете оивичене венцем од стилизованих цветова. У врху стуба су лепезасти урези који симболизују крила анђела.[3] На западној бочној страни приказан је чест споменички мотив - стилизована цветна лозица која израста из саксије.[4] На супротној страни, испод текста, уклесано је неколико предмета у имагинарном ентеријеру који асоцирају на покојника: рам на зиду, столица на којој нико не седи и сто на коме се налазе чирак са свећом и мастионица са пером.[3]

До 2017. године споменик је био у првобитном стању, када је нестручно „рестаурисан” од стране потомка из фамилије Лазовић. Сви урези и слова испуњени су црном, а поједина поља наглашена белом бојом, што никако није у складу са првобитном полихромијом споменика.[5] [3]

Епитаф

[уреди | уреди извор]

Слова су лепо обликована и читка. Осим имена покојника наглашеног величином, текст је клесан великим словима. Приметна су и нека одступања у виду латиничног писања слова И као и употреба руског слова Я. Текст је композиционо лепо уобличен, са неколико лучно клесаних редова:

ОВАЈ
СПОМЕН ПОКА
ЗУЕ ХРАБРОГ И
ВИТЕШКОГ СР
БИНА г
ПАВЛА
Ж ЛАЗИЋА
ИЗ СВРАЧКОВ
НАРЕДНИК I ЧЕТЕ
ТЕ III БАТАЉ
X ОГ
ПУКА II ПОЗ
НАРОДН ВОЈС
ПОЖИВИ 37 Г.+
ОСВЕТИ КОС
ОВО МАКЕД
ОНИЈУ АЛБАНИ
ЈУ И ЯДРАНСКО
ПРИСТА
НИШТЕ А ПО
ГИБЕ БОРЕЋИ
СЕ СА БУГАР
ИМА НА БУКО

Текст се наставља на десној бочној страни:

ВОЈ ГЛА
VI 23 ЈУ
НА 1913. Г
БОГ ДА
МУ ДУШУ
ПРОСТИ
СПОМ
ЕН МУ ПО
ДИЖУ
ОТАЦ ЖИ
ВОИН БР
АТ ФИЛ
ИП И СИН
РАДИША
1914. Г[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ђуковић, Исидор. Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912.1918date=2005. (2. допуњено и измењено изд.). Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. ISBN 978-86-82877-16-5. 
  2. ^ а б Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5. 
  3. ^ а б в Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
  4. ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8. 
  5. ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5. 
  • Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
  • Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8. 
  • Ђуковић, Исидор. Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912.1918date=2005. (2. допуњено и измењено изд.). Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. ISBN 978-86-82877-16-5. 
  • Никола, Дудић (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13, „Просвета” Београд. ISBN 978-86-07-00900-8. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крајпуташ_Павлу_Ж._Лазићу_у_Сврачковцима&oldid=26908564”