Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима
Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Сврачковци |
Општина | Општина Горњи Милановац |
Држава | Србија |
Врста споменика | крајпуташ |
Време настанка | 1914. |
Крајпуташ Павлу Ж. Лазићу у Сврачковцима (Oпштина Горњи Милановац) налази се на скретању за Сврачковце са Ибарске магистрале. Крајпуташ је подигнут у спомен Павлу Ж. Лазићу из Грабовице који је као наредник Војске Краљевине Србије изгубио живот у Другом балканском рату 1913. године.[1]
Опис споменика
[уреди | уреди извор]Крајпуташ припада репрезентативном типу – смештен је на уочљивом месту, великих је димензија и богато украшен. Исклесан је од црвенкастог грабовичког камена. Висина стуба износи 185 cm, а ширина страница 50 и 23 cm. Стуб се завршава „обрнутом” капом димензија 13х69х43 cm. Споменик је добро очуван, осим што је покривка стуба пукла по средини. Остаци првобитне полихромије уништени су накнадним премазивањем црном и белом бојом.
На страни окренутој ка Руднику приказан је војник у ставу мирно, руку прислоњених уз тело, са официрском сабљом и медаљом на грудима. Униформа је приказана плошно, без детаља. Истичу се лепо профилисана шајкача и наборане чизме. Око главе, у форми ореола, уписано је име покојника: + ПАВЛЕ Ж. ЛАЗИЋ НАРЕД.
По концепцији споменика, његовим димензијама, врсти камена, употреби декоративних симбола и идентичним стилским особеностима, евидентно је да је овај споменик рад истог мајстора који је исклесао Крајпуташ Чедомиру Тодоровићу у Грабовици.
Споменик је богато украшен.[2] Текст је са обе стране оивичен цветним орнаментом који „израста“ из саксије у дну стуба. Изнад епитафа је крст у облику розете оивичене венцем од стилизованих цветова. У врху стуба су лепезасти урези који симболизују крила анђела.[3] На западној бочној страни приказан је чест споменички мотив - стилизована цветна лозица која израста из саксије.[4] На супротној страни, испод текста, уклесано је неколико предмета у имагинарном ентеријеру који асоцирају на покојника: рам на зиду, столица на којој нико не седи и сто на коме се налазе чирак са свећом и мастионица са пером.[3]
До 2017. године споменик је био у првобитном стању, када је нестручно „рестаурисан” од стране потомка из фамилије Лазовић. Сви урези и слова испуњени су црном, а поједина поља наглашена белом бојом, што никако није у складу са првобитном полихромијом споменика.[5] [3]
Епитаф
[уреди | уреди извор]Слова су лепо обликована и читка. Осим имена покојника наглашеног величином, текст је клесан великим словима. Приметна су и нека одступања у виду латиничног писања слова И као и употреба руског слова Я. Текст је композиционо лепо уобличен, са неколико лучно клесаних редова:
- ОВАЈ
- СПОМЕН ПОКА
- ЗУЕ ХРАБРОГ И
- ВИТЕШКОГ СР
- БИНА г
- ПАВЛА
- Ж ЛАЗИЋА
- ИЗ СВРАЧКОВ
- НАРЕДНИК I ЧЕТЕ
- ТЕ III БАТАЉ
- X ОГ
- ПУКА II ПОЗ
- НАРОДН ВОЈС
- ПОЖИВИ 37 Г.+
- ОСВЕТИ КОС
- ОВО МАКЕД
- ОНИЈУ АЛБАНИ
- ЈУ И ЯДРАНСКО
- ПРИСТА
- НИШТЕ А ПО
- ГИБЕ БОРЕЋИ
- СЕ СА БУГАР
- ИМА НА БУКО
Текст се наставља на десној бочној страни:
- ВОЈ ГЛА
- VI 23 ЈУ
- НА 1913. Г
- БОГ ДА
- МУ ДУШУ
- ПРОСТИ
- СПОМ
- ЕН МУ ПО
- ДИЖУ
- ОТАЦ ЖИ
- ВОИН БР
- АТ ФИЛ
- ИП И СИН
- РАДИША
- 1914. Г[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ђуковић, Исидор. Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912.1918date=2005. (2. допуњено и измењено изд.). Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. ISBN 978-86-82877-16-5.
- ^ а б Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
- ^ а б в Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8.
- ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8.
Литература
[уреди | уреди извор]- Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13. ISBN 978-86-07-00900-8.
- Ђуковић, Исидор. Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912.1918date=2005. (2. допуњено и измењено изд.). Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. ISBN 978-86-82877-16-5.
- Никола, Дудић (1995). Стара гробља и народни белези у Србији. Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13, „Просвета” Београд. ISBN 978-86-07-00900-8.