Пређи на садржај

Лепљиви пиринач са мангом

С Википедије, слободне енциклопедије
Лепљиви пиринач са мангом
Typeдесерт
Главни састојцикокос, пиринач, манго
  Медији: Лепљиви пиринач са мангом

Лепљиви пиринач са мангом је традиционални десерт југоисточне Азије и јужне Азије који се прави од лепљивог пиринча, свежег манга и кокосовог млека, а једе се кашиком или рукама. [1]

Припрема

[уреди | уреди извор]

Обично су десерти који укључују лепљиви пиринач заслађени палминим шећером у комбинацији са кокосовим млеком и кокосовим пахуљицама, умотани у лист банане, затим кувани на пари или пуњени бамбусом и печени на отвореној ватри. [2] Главни потребни састојци су лепљиви пиринач, конзервирано или свеже кокосово млеко, со, палмин шећер и манго.

За припрему јела, пиринач се натопи у води, а затим кува на пари или употребом шпорета за пиринач. Кокосово млеко се помеша са сољу и шећером, а затим загрева без кључања. Након што пиринач заврши са кувањем, мешавина млека и пиринач се равномерно помешају и оставе да одстоји како би млеко могло да се упије у пиринач. Манго се ољушти и исече на коцкице. За сервирање, пиринач се ставља на тањир, неколико кришки манга се стави на врх или са стране, а преостало кокосово млеко се прелије. [3]

Углавном се користи жути манго који има слађи укус од зеленог манга. Традиционално се користе Нам Док Маи (цветни манго) и ок-ронг сорте манга. [4]

Варијације

[уреди | уреди извор]

Ово су варијације класичног лепљивог пиринча са мангом, као што је замена белог лепљивог пиринча црним лепљивим пиринчем, дајући љубичасту боју. [5]

На Тајланду

[уреди | уреди извор]
Тајландски лепљиви пиринач са мангом, кхао ниао мамуанг.

Кхао ниао мамуанг (тај. ข้าวเหนียวมะม่วง) је тајландски десерт који се обично састоји од лепљивог пиринча куваног са кокосовим млеком и сервираног са свежим нарезаним мангом на врху. [6] Опциони додаци за лепљиви пиринач од манга укључују печени пасуљ и пржене семенке сусама, који се могу посипати по врху за додатну хрскавост и укус. [7] У централном Тајланду, кокосово млеко је примарни састојак због обиља кокосових стабала у овим регионима. [8] [9] Међутим, у хладнијем северном региону, где може бити изазовно набавити свеже кокосове орахе, употреба кокосовог млека је ређа. [8] Khao niao moon, [10] пиринач помешан са кокосовим млеком, обично се користи у централном Тајланду за десерте као што је лепљиви пиринач од манга, док се у северном и североисточном Тајланду обични лепљиви пиринач чешће користи као основна храна и једе се са својим руке, без додатка кокоса. [11] [12]

Лепљиви пиринач са мангом је уобичајена улична храна на Тајланду и страни туристи га сматрају атрактивним фактором за путовања у Тајланд. [13] Обично се једе током врхунца сезоне манга у априлу и мају. [14] Уобичајене сорте слатких манга, као што су Нам док маи или Ок ронг, комбинују се са лепљивим пиринчем заслађеним кокосовим млеком и сервирају се топло. [14]

У Камбоџи

[уреди | уреди извор]

Лепљиви пиринач са мангом је веома популаран десерт у Камбоџи који се једе током сезоне манга. Припрема се тако што се лепљиви пиринач намака у води собне температуре најмање један сат, а затим се пере, оцеди и кува на пари 20 минута. Када се пиринач скоро скува, мешавина кокосовог млека, шећера и соли се постепено меша у пиринач пре него што се смеша кува на лаганој ватри још 5 до 10 минута. Служи се са свеже цеђеним кокосовим млеком на врху и коцкицама ољуштеног манга величине залогаја. [15]

У Лаосу

[уреди | уреди извор]

Лепљиви пиринач са мангом је уобичајени десерт народа Лаоса у подрегији Великог Меконга где је лепљиви пиринач култивисан током историје хране и митова. [16] [17] Лепљиви пиринач је национално јело Лаоса повезано са културом и верским традицијама. [18] [19] [20] У сезони сазревања манга, лепљиви пиринач украшен заслађеним кокосовим млеком и сувим печеним сусамом се служи са зрелим комадићима манга. Лепљиви пиринач се може послужити само са мангом и без украса. [21]

На Филипинима

[уреди | уреди извор]
Лепљиви љубичасти пиринач са мангом.

Лепљиви пиринач са мангом кувана у кокосовом млеку и понекад ђумбиру, названа путо маиа, омиљена је међу Висајанцима. Служи се са зрелим слатким мангом (ако је у сезони) и упарен је са сикватеом, филипинском топлом чоколадом која се може прелити преко пиринча. [22] [23] У Кагајан де Ору, користи се врста љубичастог лепљивог пиринча и може се обликовати у троуглове и умотати у листове банане. [24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „What Is Mango Sticky Rice?”. wiseGEEK. Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 29. 5. 2015. 
  2. ^ The Foreign Missionary (на језику: енглески). Mission House. 1876. Архивирано из оригинала 2023-03-18. г. Приступљено 2021-11-18. 
  3. ^ „Thai Mango Sticky Rice Recipe”. Mark Wiens. 6. 7. 2016. Архивирано из оригинала 27. 4. 2017. г. Приступљено 6. 3. 2017. 
  4. ^ „สนามข่าวชวนกิน : พาไปชิม! ข้าวเหนียวมะม่วง ป้าใหญ่ ป้าเล็ก”. Channel 7 (на језику: тајски). 2018-03-10. Архивирано из оригинала 2019-03-30. г. Приступљено 2018-03-10. 
  5. ^ „Coconut Milk Sticky Rice with Mangoes”. Epicurious.com. 16. 5. 2006. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 21. 12. 2017. 
  6. ^ Schmidt, Darlene (30. 6. 2022). „Thai Mango Sticky Rice Dessert (Khao Niaow Ma Muang)”. The Spruce Eats. Приступљено 20. 4. 2023. 
  7. ^ „Thai Mango Sticky Rice”. Takes Two Eggs. 2021-07-07. Приступљено 21. 4. 2023. 
  8. ^ а б Morla, Carla (6. 2. 2019). „Thai cuisine beyond the coconut: Andrzej's Northen Thai feast in Manhattan”. Eatwith. Приступљено 20. 4. 2023. „In Central Thailand, coconut milk is a staple ingredient. But in Northern Thailand, the landscape is mountainous and forested. Coconut trees don’t grow in the region and the dishes are characterized as more plant-based and earthy.” 
  9. ^ Sunpapao, Anurag; Suwannarach, Naritsada; Kumla, Jaturong; Dumhai, Rungtiwa; Phookamsak, Rungtiwa (2022). „Morphological and molecular identification of plant pathogenic fungi associated with dirty panicle disease in coconuts (Cocos nucifera) in Thailand”. Journal of Fungi. 8 (4): 335. PMC 9029170 Слободан приступ. PMID 35448566. doi:10.3390/jof8040335 Слободан приступ. 
  10. ^ „Thai Desserts in Each Region of Thailand”. Love Thailand. Приступљено 20. 4. 2023. 
  11. ^ „Why Sticky Rice Reigns In The North Of Thailand - MICHELIN Guide”. MICHELIN Guide. 5. 6. 2020. Приступљено 20. 4. 2023. 
  12. ^ Herzfeld, Michael (2011). „The Politics of the Thai Table: Food, Manners, Values” (PDF). Education About Asia. 16 (3): 46—48. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 05. 2023. г. Приступљено 29. 12. 2024. 
  13. ^ Sudjaroen, Yuttana; Petcharaporn, Kanyapat (2021). „Identity and Competitiveness of Thai Street Food Located In Travelling Area of Bangkok”. Review of International Geographical Education Online. 11 (7): 4181—4186. ISSN 2146-0353. doi:10.48047/rigeo.11.07.385 (неактивно 1. 11. 2024). Архивирано из оригинала 28. 6. 2022. г. Приступљено 7. 5. 2022. 
  14. ^ а б „Mango sticky rice”. Taste of Thailand. 2020. Архивирано из оригинала 17. 7. 2021. г. Приступљено 19. 7. 2021. 
  15. ^ Seng Jameson, Narin (2010). Cooking the Cambodian Way: The Intertwined Story of Cooking and Culture in Cambodia. Caring for Cambodia. стр. 142. ISBN 978-999-63-601-0-7. 
  16. ^ Epstein, Steven (1993). Xieng Mieng: cleverest man in the Kingdom, a Lao tale retold by Steve Epstein; illustrated by Anoulom Souvandoune (на језику: енглески). Vientiane Times. Архивирано из оригинала 2023-03-18. г. Приступљено 2021-11-18. 
  17. ^ Sasson, Vanessa R. (2013). Little Buddhas: Children and Childhoods in Buddhist Texts and Traditions (на језику: енглески). OUP USA. ISBN 978-0-19-994561-0. Архивирано из оригинала 2023-03-18. г. Приступљено 2021-11-18. 
  18. ^ „A Taste of Sticky Rice, Laos' National Dish”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-10-05. г. Приступљено 2021-07-17. 
  19. ^ „Laos at the crossroads”. grain.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-07-17. г. Приступљено 2021-07-17. 
  20. ^ „Rice Landscape Analysis - Feasibility of and opportunities for rice fortification in the Lao People's Democratic Republic | World Food Programme”. www.wfp.org. јануар 2017. Архивирано из оригинала 2021-11-07. г. Приступљено 2021-07-17. 
  21. ^ Culloty, Dorothy (2010). Food from northern Laos: The boat landing cookbook (PDF). Galangal Press. стр. 173. Архивирано из оригинала (PDF) 2021-07-27. г. Приступљено 2022-05-06. 
  22. ^ Dizon, Erika (16. 8. 2017). „Ever Wonder Why Puto Bumbong Is Violet? (It's Not Ube)”. Spot.ph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 10. 2021. г. 
  23. ^ Fernandez, Raymund (27. 12. 2013). „Puto maya”. Inquirer.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 10. 2021. г. 
  24. ^ Fenix, Micky (26. 8. 2015). „'Puto maya,' 'sikwate,' 'bahal,' 'guinamos'–indigenous finds in a Cagayan de Oro market”. Inquirer Lifestyle (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 10. 2021. г. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лепљиви_пиринач_са_мангом&oldid=28962940”