Пређи на садржај

Макдонел Даглас DC-10

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Макдонел Даглас ДЦ-10)
Макдонел Даглас DC-10-30

Макдонел Даглас DC-10
Макдонел Даглас DC-10

Општи подаци
Намена путнички, транспортни
Посада 3
Број путника 250 до 380
Порекло САД
Произвођач Макдонел Даглас
Пробни лет 29. 8. 1970. DC-10
Уведен у употребу 5. 8. 1971. DC-10
Повучен из употребе 20.2.2014
Први оператер Америкен ерлајнс
Број примерака 386 + 60 (KC-10)
Димензије
Дужина 55,50 m
Висина 17,70 m
Распон крила 50,40 m
Површина крила 367,70 m²
Маса
Празан 120.742 kg
Нормална полетна 259.459 kg
Погон
Мотори млазни
Број мотора 3
Физичке особине
Ракетни мотор GE CF6-50C
Потисак РМ-а 226,9
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 982 km/h
Економска брзина 908 km/h
Долет 10.010 km
Плафон лета 12.802 m
 Портал Ваздухопловство

Макдонел Даглас DC-10 (енгл. McDonnell Douglas DC-10) је тромоторни млазни широкотрупни авион развијен у компанији Макдонел Даглас. Први прототип је полетео 29. августа 1970. а у саобраћај је ушао следеће 1971. године. Последњи DC-10 произведен је 1988. а производња је окончана са 446 произведених комада.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]

На основу захтева и техничких спецификација компаније Америкен ерлајнс (енгл. American Airlines), фирма Макдонел Даглас је почела развој широкотрупног авиона који је добио назив DC-10. Прототип је полетео августа месеца 1970. године, а само годину дана касније почела је комерцијална употреба серијских примерака ових авиона. Варијанта DC-10-30 са повећаним долетом полетела је половином седамдесетих година. До 1989. године произведено је 446 авиона DC-10 свих путничких варијанти.

Авион Макдонел Даглас DC-10 је тромоторни авион са два мотора која се налазе окачени на гондолама испод крила, док је трећи мотор уграђен у вертикалном стабилизатору на репу, што је типична карактеристика овог авиона, као и његовог наследника, MD-11. Од сличног Локида Л-1011 Тристар, који је исто тромоторни авион, се разликује по излазу трећег мотора који је комплетно изнад репа. Код Локида је млазни улаз трећег мотора на почетку вертикалног стабилизатора, док је излаз у самом репу. DC-10 је наследник Дагласа DC-8 на дуголинијским и интерконтиненталним линијама, а конкуренти су му били Боинг 747, Ербас А300 и Локид Л-1011 Тристар. Поред путничких варијанти ових авиона за потребе ратног ваздухопловства САД направљен је авион цистерна за снабдевање борбених авиона у лету. Наследник DC-10 је MD-11.

Седамдесетих година (1972. и 1974. год.) догодиле су се две велике авионске несреће са овим авионима проузроковане некоректним решењем система за забрављивање врата, па су све „десетке“ извесно време биле приземљене док комисија за безбедност авио саобраћаја није утврдила тачан узрок и наредила Макдонел Дагласу да овај недостатак отклони.

Варијанте авиона Даглас DC-10

[уреди | уреди извор]

Авион је продаван у четири цивилне верзије и једној војној:

  • DC-10-10 - произведено 128 примерака
  • DC-10-15 - произведено 7 примерака
  • DC-10-30 - произведено 206 примерака
  • DC-10-40 - произведено 42 примерака
  • KC-10 - произведено 60 примерака, варијанта је прављена као војни танкер за допуну горива борбених авиона у ваздуху.

Све верзије су биле истих димензија али различитих перформанси и намена. Сврстава се у широкотрупне авионе, као и Боинг 747 или Локид Л-1011 Тристар.

Земље које су користиле овај авион

[уреди | уреди извор]

Оперативна употреба

[уреди | уреди извор]

Употреба у свету

[уреди | уреди извор]

У свету је до 2010. године преко 90 авио-компанија користило или још користи авионе Даглас DC-10. Скоро све путничке авио-компаније су већ повукле ове авионе из употребе и замениле их новијим моделима али теретна (карго) верзија је још увек доста популарна. Поред коришћења овог авиона за путнички и теретни саобраћај, неколико ових авиона се у САД и Канади користе као ватрогасни авиони.

Употреба код нас

[уреди | уреди извор]

Први авион типа DC-10 је слетео на Београдски аеродром 12. децембра 1978. године и добио је име „Никола Тесла“. Други авион овог типа је преузет од произвођача 6. маја 1979. године а добио је име „Едвард Русјан“ по југословенском пилоту првој жртви авио несреће код нас. Због свог капацитета као и долета авиони DC-10 се користе за интерконтиненталне летове. Због нараслих потреба у интернационалном саобраћају ЈАТ је изнајмљивао „десетке“ од Ер Африке, Сабене, Мартин ера и Финера. ЈАТ је између 1978. и 2005. имао укупно 9 авиона овог типа у својој флоти, али никада више од 5 истовремено. По дневном налету авиони типа DC-10, ЈАТ је 1990. године био апсолутни рекордер у Европи. Четири DC-10-30 у ЈАТ-овој флоти летела су по 13,22 сата сваког дана, што је уједно и највећи налет по авиону било ког типа остварен код европских превозника. Други по реду је био фински Финер који је са пет истих таквих „десетки“ летео по 12,31 сат дневно. Авиони DC-10-30 су летели у флоти ЈАТ-а до 24. јуна 2005. године када је последњи примерак овог авиона продат.

Карактеристике авиона Даглас DC-10

[уреди | уреди извор]
Макдонел Даглас DC-10-40 Јапанске компаније ЈАЛ.
DC-10-10 DC-10-15 DC-10-30 DC-10-40
Капацитет путника 250 до 380 250 до 380 250 до 380 250 до 380
Највећа тежина при узлетању 195.045 kg 206.385 kg 259.460 kg 251.700 kg
Долет 6.110 km 7.010 km 10.010 km 9.265 km
Брзина крстарења 910 km/h 910 km/h 910 km/h 910 km/h
Дужина 55,50 m 55,00 m 55,00 m 55,00 m
Распон крила 47,39 m 47,39 m 50,41 m 50,41 m
Висина авиона 17,70 m 17,70 m 17,70 m 17,70 m
Кокпит авиона Даглас DC-10.

Литература

[уреди | уреди извор]
Макдонел Даглас DC-10 Танкер у акцији
  • Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Rendall, David (1999). „Boeing (McDonnell Douglas) DC-10”. Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. стр. 223. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Donald, David (1997). „McDonnell Douglas DC-10”. The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. стр. 612. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (1999). „McDonnell Douglas DC-10”. The Encyclopedia of Civil Aircraft (на језику: (језик: енглески)). San Diego: Thunder Bay Press. стр. 614-621. ISBN 978-15-7145-183-5. 
  • Aboulafia, Richard (1996). „McDonnell Douglas DC-10”. Jane's Civil Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Glasgow: Harper Collins Publishers. стр. 78—79. ISBN 978-00-0711-024-7. 
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Макдонел Даглас DC-10 на Викимедијиној остави.
KC-10 Extender допуна горива у лету
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Макдонел_Даглас_DC-10&oldid=28380869”