Пређи на садржај

Марбуршка вирусна болест

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Вирус Марбург.
Марбуршка вирусна болест
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностинфектологија

Марбуршка вирусна болест (раније позната као марбуршка хеморагијска грозница) једна је од најмање 30 познатих вирусних болести и једна од карантинских хеморагијских грозница, са великом стопим смртности (преко 90%). Изазивач болести је вирус Марбург, који је назван по немачком граду Марбургу, у коме је први пут изолован 1967. године. Отад, свет је погодило неколико таласа епидемије.

Патогенеза болести је јако сложена. Вируси и њихови антигене налазе се у више органа, у којима доводе до оштећења ћелија и ткива. Међу оштећеним ћелијама посебно су значајне ендотелне ћелије (за које се верује да започињу процес), а потом и мононуклеарне ћелије, у којима оштећења настају директним деловањем вируса или преко посредника (цитокина) којим се завршава процес патогенеза. Као резултат наведених интеракција, јавља се дисфункција ендотелних ћелија у одржавању баријере између васкуларног и интерстицијалног простора.

Стопа смртности значајно се разликовала, од 25% у почетној лабораторијској епидемији 1967. године, на више од 80% у Демократској Републици Конго од 1998—2000 и 90% у Анголи 2005. године.

Како лек још није пронађен, боље познавање патогенетских чинилаца марбуршке хеморагијске грознице може допринети превенцији и побољшаном лечењу болесника.

Историја

[уреди | уреди извор]

Болест је названа по вирусу Марбург, а он по немачком граду Марбургу, у коме је први пут изолован 1967. године, након епидемије која је владала у три града Европе.

Дистрибуција Марбуршкe вирусне болести први пут изолован 1967. године

Болест је први пут истовремено забележена у немачком граду Марбургу, Београду и Франкфурту. Вирус је те године заразио 31 особу. Извор инфекције били су зелени мајмуни из Африке, које су увезли немачки институти и Институт „Торлак” из Београда за лабораторијска истраживања. Од заразе је умрло 7 особа (од 29 оболелих у Немачкој са морталитетом 24%) док су у Београду, Србија оболеле 2 особе обе су преживеле. У Марбургу и Београду, као и у Франкфурту, болешћу су биле захваћене особе које су у лабораторијама радиле на идентификацији вируса Марбург.

Као биолошко оружје, вирус је откривен ускладиштен у Совјетском Савезу, након што се њим случајно заразио и умро руководилац лабораторије др Николај Устинов. Из његовог ткива изолован је ојачани вирус Марбург назван У Варијанта.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Еколошка и географска дистрибуција филовирусне болести у Африци

Иако неки научници сматрају да су преносиоци вируса мајмуна, верује се да су природни домаћини болести исти слепи мишеви одговорни за ширење еболе — афрички плодоједни слепи миш (Rousettus aegyptiacus).[2]

Људи се лако могу заразити у контакту са слепим мишевима током припреме хране, будући да се они сматрају правим деликатесом у подручју где се најчешће присутан вирус Марбург.

Две велике епидемије које су се истовремено догодиле у Марбургу и Франкфурту у Немачкој и у Београду, Србија, 1967. године, довеле су до првобитног препознавања болести.[3] Епидемија је повезана са лабораторијским радом на афричким зеленим мајмунима (Cercopithecus aethiops) увезеним из Уганде. Након ових епидемија избијање спорадични случајева пријављено је у Анголи, Демократској Републици Конго, Кенији, Јужној Африци (код особе која је недавно путовала у Зимбабве) и Уганди. У 2008. су пријављена два независна случаја код путника који су посетили пећину насељену колонијама слепих мишева Rousettus у Уганди.[3]

Од првих епидемија, у којима је смртност од марбуршког вируса била око 25%, последњих година је нарасла на више од 90%, што значи да је бројним репликама вирус оснажен.

Вирус се преноси ваздухом (као капљична инфекција) и може превалити дугачак пут пре него што пронађе домаћина. Најугроженији су они се нађу у непосредној близини оболеле или заражене особе, јер се могу заразити искашљаним зараженим капљицама.[3]

Стопа смртности од Марбуршке вирусне болест је између 23-90%.[4]

Марбуршка вирусна болест, кретање болести у људској популацији
Година Земља Вирус Број оболелих Број умрлих Стопа смртности
1967  Западна Немачка
 Југославија 		MARV 31 7 23%
1975  Родезија
 Јужна Африка 		MARV 3 1 33%
1980  Кенија MARV 2 1 50%
1987  Кенија RAVV 1 1 100%
1988  Совјетски Савез MARV 1 1 100%
1990  Совјетски Савез MARV 1 0 0%
1998–2000  ДР Конго MARV & RAVV 154 128 83%
2004–2005  Ангола MARV 252 227 90%
2007  Уганда MARV & RAVV 4 1 25%
2008  Уганда
 Холандија
 САД 		MARV 2 1 50%
2012  Уганда MARV 18 9 50%[5]
2014  Уганда MARV 1 1 100%[6]

Патогенеза

[уреди | уреди извор]

Инфекција људи болешћу Марбург вирусом у почетку је резултат продужене изложености у рудницима или пећинама насељеним колонијама слепих мишева Rousettus.[7] Једном када се појединац зарази Марбург вирусом он се може пренети са човека на човека директним контактом (преко оштећене коже или слузокоже) крвљу, излучевинама, органима или другим телесним течностима заражених људи, као и са површина и других материјала (нпр постељине, одеће) контаминираних овим течностима.[3]

Фактори који учествују у патогенези хеморагијских грозница

Међу бројним факторима који могу утицати на исход инфекција вирусом било које хеморагијске грознице, најзначајнији су:

  • вируленција вируса,[8][9][10]
  • инфективна доза,
  • специфичности домаћина.[11][12][13]

Циљни орган су најмањи крвни суд. Према томе доминантна клиничка слика је последица промена у пропустљивост и дисфункције ендотелних ћелија крвних судова. Бубрежна инсуфицијенција и дисфункција других органа у току болести пропорционална је васкуларном оштећењу.

Вирусологија

[уреди | уреди извор]
Вирус Марбург на електронској микрографији

Вирус Марбург је врста вируса која припада породици Filoviridae. Он је један од неколико анималних хеморагијски вируса јер изазива примарну инфекцију код дивљих животиња. Облика је штапа за хокеј, прстена или латиничног слова U.

Филовируси су РНК вируси са полиморфним, понекад и филаментозним вирионом 150—300 нанометара у дијаметру. Њихов геном се састоји од једноланчане РНК. и зато спадају у групу РНК вируса. Слични су Polimyxovirusima и Rabdovirusima.[14]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Вирус Марбург изазива природножаришну инфекцију са ендемично—мозаичком дистрибуцијом, претежно у Африци (Уганда, Зимбабве, ДР Конго, Кенија и Ангола).

Углавном се спорадично јавља, у мањим или већим епидемијама, осим код оних који живе у регионима у којима постоји резервоар вируса. Болест је такође регистрована међу путницима (из Европе) који су боравили у ендемским областима - увезене инфекције.

Због све веће опасности од биотероризма, ови веома заразни и потенцијално смртоносни вируси су све већи проблем у свету.

Путеви преношења

[уреди | уреди извор]

Вирус Марбург, као изазивач ендемијске болести марбуршка вирусна болест у Африци, највероватније се може пренети на људе са заражених афричких зелених мајмуна и одређених врста слепих мишева. Нема доказа да је било који инсект носилац вируса.

Нејасно је како се људи инфицирају овим вирусом са других животиња (можда једући их или контаминацијом излучевинама из животињског тела). Јасно је да се хумани пренос вируса — са једне особе на другу, остварује директним контактом са телесним излучевинама заражене особе (пљувачке, суза, столице, повраћаних маса и крви).

Сматра се да се вирус Марбург не распршује и преноси капљицама ваздуха.

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Симптоми болести су слични онима код еболе, укључујући и јаку потенцијално смртоносну хеморагичну грозницу.

После периода инкубације од 2-21 дан, јављају следећи симптоми и знаци, који су изненадни:[4]

  • висока телесна температура (изнад 39 °C), праћена грозницом,
  • несношљива главобоља, праћена боловима у целом телу
  • мучнина и повраћање, крвава дијареја (пролив),
  • фатална унутрашња и спољашња крварења.
  • појава егзантема, након 5-7 дана од појаве болести, у виду израженог кожног осипа на грудном кошу, лицу, екстремитета, тела, који има тачкасти изглед, понекад са појавом појединачних везикула (мехурића). Осип који се јавља код око 50% болесника, праћен је сврабом. Год већине пацијенат осип је последица петехијалног крварења (што указује на крварење у кожи) - и знак је раног хеморагијског синдрома.

Симптоми постају све озбиљнији и могу укључивати жутицу, упалу панкреаса, озбиљан губитак тежине, делиријум, шок, отказивање јетре, масивно крварење и дисфункцију више органа.[4]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Промене у јетри код марбуршке хеморагијске грознице

Клиничка дијагноза болести може бити тешка. Многи знаци и симптоми Марбуршке вирусне болести слични су другим заразним болестима (као што су маларија или тифусна грозница) или вирусним хеморагијским грозницама које могу бити ендемичне у том подручју (као што су Ласа грозница или ебола). Ово је посебно значајно ако је у питању само један случај.[4]

Клинички преглед

Клиничким прегледом, са различитом учесталошћу и степеном манифестације, могу се утврдити хиперемија коњунктиве, благе хипотензије, црвенило лица, грудног коша и петехијална крварења коже. Тешка форма болести карактерише се клиничком сликом шока и генерализованим крварењем, пре свега из слузокожа.

Патолошке промене се манифестују у неколико органа, најчешће у нервном систему, плућима, коштаној сржи, јетри, бубрезима и кожи.

Лабораторијски тестови

Изазивач болести се може изоловати из крви и ликвора. За идентификацију се користе серолошке реакције: РВК, РИХ, имунофлоресценција, ЕЛИСА тест.[14]

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички знаци и симптоми болести често су слични:

Терапија

[уреди | уреди извор]

Тарапија марбуршке хеморагијске грознице је веома сложена јер не постоји лек за ову врсту вируса. У начелу се лечење заснива на општим и специфичним (симптоматским) мерама:[15]

Опште мере

У ове мере лечења спада хоспитализација и изолација болесника на инфективним одељењима болницама — на којима целокупно особље треба бити информисано о механизму преноса болести, и да ради у посебним оделима са максималном заштитом коже и мукозних мембрана, уз примену хемијских и физичких мера заштите како би се спречила појава унутарболничких инфекција вирусом Марбург.

Специфичне мере

У специфичне мере лечења спадају оне које смањују број патогена и коригују угрожене виталне функције болесника. Оне се заснивају на:

  • детоксикацији (снижавању телесне температуре и интравенској примени детоксицирајућих коктела)
  • рехидратацији (надокнади изгубљеног волумена течности),
  • корекцији тромбо—хеморагијског синдрома,
  • хормонској терапији,
  • имунотерапији
  • другим мерама према потреби.

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Прогноза инфекције изазване вирусом Марбург је неизвесна. Стопа смртности варира од око 23% до 90%. Болесници који се лече у јединицама за интензивну негу имају веће шансе за преживљавање.

Компликације које могу настати код инфекције вирусом Марбург су:

  • Ретинитис (запаљење ретина очију)
  • Орхитис (запаљење тестиса)
  • Хепатитис (инфламација јетре)
  • Увеитис (упала унутар пигментираног слоја очију)
  • Трансверзални мијелитис (упала сегмената кичмене мождине)
  • Енцефалитис (запаљење мозга)

Мере превенције

[уреди | уреди извор]
Строга изолација заражених подручја једна је од битних мера превенције
Противепидемисјке мере[16]
  • Строга изолација болесника и сумњивих на болест
  • Потпуно спровођење мера предострожности (стандардне, контактне и капљичне)
  • Употреба специфијалне заштитна одећа за једнократну употребу
  • Одговарајућа брига о здравственим радницима и особљу болнице
  • Спровођење процедура за уклањање и уништавање контаминираног материјала и лабораторијских узорака

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hadžiomerović, Irena (13. 10. 2014). „„Doktor neuništivi“ U: Probudio se virus opasniji od ebole”. Blic onlain, Beograd. Приступљено 15. 10. 2017. 
  2. ^ Smith DH, Johnson BK, Isaacson M; et al. (1982). „Marburg-virus disease in Kenya”. Lancet. 1 (8276): 816—820. .
  3. ^ а б в г „Marburg virus disease”. www.who.int (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-11. 
  4. ^ а б в г „Signs and Symptoms | Marburg (Marburg Virus Disease) | CDC”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2021-08-13. Приступљено 2022-11-11. 
  5. ^ „Marburg hemorrhagic fever outbreak continues in Uganda”. октобар 2012. 
  6. ^ „1st LD-Writethru: Deadly Marburg hemorrhagic fever breaks out in Uganda”. 5. 10. 2014. 
  7. ^ Adjemian J, Farnon EC, Tschioko F, et al. Outbreak of Marburg hemorrhagic fever among miners in Kamwenge and Ibanda districts, Uganda, 2007. Journal of Infectious Diseases. 2011; 204(Suppl 3):S796-S799.
  8. ^ Groen J, Gerding M, Koeman JP, Roholl PJ, van Amerongen G, Jordnas HG; et al. (1995). „A macaque model for hantavirus infection”. The Journal of Infectious Diseases. 172 (1): 38—44. PMID 7797944. doi:10.1093/infdis/172.1.38. .
  9. ^ Gunther S, Weisner B, Roth A, Grewing T, Asper M,Drosten C; et al. (2001). „Lassa fever encephalopathy: Lassa virusin cerebrospinal fluid but not in serum”. The Journal of Infectious Diseases. 184 (3): 345—9. PMID 11443561. doi:10.1086/322033. .
  10. ^ Takasaki T, Takada K, Kurane I (2001). „Electron microspopicstudy of persistent dengue virus infection: analysis usinga cell line persistently infected with Dengue-2 virus”. Intervirology. 44 (1): 48—54. PMID 11223720. doi:10.1159/000050030. . (11-13)
  11. ^ Lake H, Bethell DB, Phuong CX, Dung M, Schneider J,White W; et al. (2001). „Strong HLA class I - restricted T cellresponses in dengue hemorrhagic fever: a double-edgedsword?”. The Journal of Infectious Diseases. 184 (1): 1369—73. PMID 11709777. doi:10.1086/324320. .
  12. ^ StröHer, Ute; West, Elmar; Bugany, Harald; Klenk, Hans-Dieter; Schnittler, Hans-Joachim; Feldmann, Heinz (2001). „Infection and activation of monocytesby Marburg and Ebola viruses”. Journal of Virology. 75 (22): 11025—33. PMC 114683 Слободан приступ. doi:10.1128/JVI.75.22.11025-11033.2001. .
  13. ^ Hart CA, Bennett M. Hantavirus infections: epidemiologyand pathogenesis. Microbes Infect 1999; 1(14):: 1229-37.
  14. ^ а б „Стетоскоп инфо: Марбург вирус”. Архивирано из оригинала 18. 05. 2009. г. Приступљено 15. 10. 2017. 
  15. ^ „Marburg haemorrhagic fever”. allcountries.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-11. 
  16. ^ „Prevention | Marburg (Marburg Virus Disease) | CDC”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2021-08-13. Приступљено 2022-11-11. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ivanko Bojic „Znacaj nekih faktora u patogenezi hemoragijskih groznica” (PDF). Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. . Vojnosanit Pregl. 60 (4): 487—491. 2003.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Martini GA, Knauff HG, Schmidt HA, Mayer G, Baltzer G (октобар 1968). „A hitherto unknown infectious disease contracted from monkeys. "Marburg-virus" disease.”. Ger Med Mon. 13 (10): 457—470. 
  • Stille W, Böhle E, Helm E, van Rey W, Siede W. „An infectious disease transmitted by Cercopithecus aethiops. ("Green monkey disease").”. Ger Med Mon. 13 (10): 470—478. октобар 1968. . Timen A, Koopmans M, Vossen A. „Response to Imported Case of Marburg Hemorrhagic Fever, the Netherlands”. Emerging Infectious Diseases. 15 (8): 1171—1175. 2009. .
  • Albarino CG, Shoemaker T, Khristova ML,; et al. (2013). „Genomic analysis of filoviruses associated with four viral hemorrhagic fever outbreaks in Uganda and the Democratic Republic of the Congo in 2012”. Virology. 442 (2): 97—100. .
  • Nyakarahuka L, Shoemaker TR, Balinandi S,; et al. (2019). „Marburg virus disease outbreak in Kween District Uganda, 2017: Epidemiological and laboratory findings”. PLOS Neglected Tropical Diseases. 13 (3). . e0007257.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марбуршка_вирусна_болест&oldid=28844875”