Мариола Петровић
| мариола петровић | |
|---|---|
.jpg) Мариола Петровић, слика из школског албума | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1924. |
| Место рођења | Неготин, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Датум смрти | 1944. |
| Место смрти | Неготин, Подручје Војног заповедника у Србији, Нацистичка Немачка. |
Мариола Петровић (Неготин, 1922 — Неготин, 1944), ученица, члан СКОЈ−а, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.
Биографија
[уреди | уреди извор]Мариола Петровић рођена је у Неготину 1924. године у сиромашној занатлијској породици. Основну школу и нижу гимназију завршила је у родном Неготину, где су је родитељи 1939. уписали у Учитељску школу.
Иако нежног здравља због болести плућа активно се у првим школским данима укључује у скојевску организацију како у Учитељској, тако и у другим средњим школама у Неготину. Ради много и на личном идеолошком уздизању, као и приликом контактирања неопредељених омладинаца на које утиче да се прикључе Народноослободичачком покрету. Због неопрезности, али и због учешћа на погребу једног члана СКОЈ−а искључена је из школе, али је брзо у њу и враћена уз оправдање виших школских власти да је то чинила из верских побуда.[1]
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]Марта 1942. формиран је у Учитељској школи у Неготину актив СКОЈ−а за чијег је члана именована и Мариола.[2]
Специјална полиција из Ниша долази у Неготин 18. априла 1943. и хапси већи број скојеваца и позадинских радника, међу којима је и Мариола Петровић. Болесну је подижу из кревета и воде за Ниш где су је тукли и саслушавали, али се храбро држала.[1]
Након извесног времена Немци и Специјална полиција стрељали су на Бубњу Србу Јовановића, Милета Настића Оџу и Светолика Поповића због учествовања у раду скојевске организације и проучавања комунистичке литературе, а Живку Радосављевић (мајку Миомира и Стојанке Радосављевић) као таоца, док су Мариолу Петровић, заједно са Вером Косић, Момчилом Станковићем, Јеленом Трајковић, Миланком Мишић, Јованом Михајловићем, Томом Сандуловићем и Горданом Јаковљевић послали у Специјалан завод за принудно преваспитавање младежи у Смедеревску Паланку.[3]
Смрт
[уреди | уреди извор]У заводу у тешким условима логора здравствено стање јој се нагло погоршава. Након девет месеци спроводе је у Неготин у болницу из које је пуштена на кућну негу где и умире 30. априла 1944.
По Мариоли Петровић названа је и једна неготинска улица. Њено име се налази и на спомен плочи на улазу у некадашњу Учитељску школу у Неготину заједно са именима још 22 ученика и професора погинулих од 1941. до 1945.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Група аутора (1970). Шездесет година Учитељске школе у Неготину. Неготин: Учитељска школа „Саво Драгојевић”. стр. 109.
- ^ Перић, Милан (1969). Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Поречу и Кључу 1871-1945. Неготин: Историјски архив Неготин, Кладово, Мајданпек и Новинска установа "Тимок" Зајечар. стр. 63.
- ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941-1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 119.
- ^ Плавшић, Никола (2014). Крајинска споменица жртава у ратовима Србије 19. и 20. века. Неготин: Историјски архив. стр. 290. ISBN 978-86-84187-36-1.
