Марија Кулунџић

С Википедије, слободне енциклопедије

Марија Мица Кулунџић
Лични подаци
Датум рођења(1916-05-14)14. мај 1916.(108 год.)
Место рођењаЗемун, Краљевина Југославија
Место смртиСР Југославија

Марија Мица Кулунџић (Земун, 14. мај 1916Београд, 20. мај 1998) била је српска и југословенска редитељка луткарства, професорка немачког језика, писац и драматург.

Биографија[уреди | уреди извор]

Марија Кулунџић је рођена у трговачкој породици. Била је сестра Јосипа Кулунџића, изузетно значајног српског и југословенског драмског и оперског редитеља и театролога. Како је и сама говорила, од брата је највише научила о режији, као и од Бранка Гавеле, који је био чест гост у њиховој кући.[1] О ручном биоскопу и позоришту сенки које су имали у кући док је била девојчица, говори са нарочитим задовољством у својој књизи: Земун из Мициног споменара.

„...Ми деца Бежанијске улице имали смо још једну атракцију: Ручни биоскоп и позориште сенки. Представе су се одржавале у једној дворишној шупи. На наш биоскоп, били смо јако поносни, јер су деца и из других улица долазила да гледају наше филмове. На столу је стајала мања апаратура са једном ручком за покретање филма, који је падао у корпу за веш...

Позориште сенки се састојало од једног чаршава (украденог из куће), који је разапет и закуцан. Иза њега је горела свећа. Публика би седела на земљи испред платна, учесници су били иза и изводили тачку сенком свога тела. Једно омање звоно објављивало би почетак представе и дозволу за улазак. Тада би засвирао неки стари грамофон. Било је то право позориште сенки, понекад с говором, а понекад је била то само пантомима. Колико је ту било маште, радости!..."[2]

Студије и уметнички узлет у Сремским Карловцима[уреди | уреди извор]

На Филозофском факултету у Београду је завршила германистику, након чега је предавала немачки језик у Карловачкој гимназији све до 1950. године,[3] где је и начинила своје прве кораке у свету луткарства, тачније, 1948. године је заједно са својим ученицима основала Ђачко позориште лутака.[4] Ту је у оквиру Драмске секције поставила своју прву представу, Плаву птицу Мориса Метерлинга.[5] Иако је њен редитељски рад у Сремским Карловцима трајао кратко, сећања и импресије о свом карловачком луткарском периоду и уопште боравку у том месту преточила је у књигу: О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима после Другог светског рата, која је у Сремским Карловцима објаљена 1995. године захваљујући Александру Бикар и Маријани Грегл Бикар.[5]

Марионетско позориште у Београду[уреди | уреди извор]

Године 1950. Марија Кулунџић је постављена за редитеља и уметничког директора београдског Марионетског позоришта, где се остварила кроз значајан опус луткарских представа и то најчешће у марионетској техници.[1]

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Као стваралац, Марија Кулунџић је испољила смисао за ефектно коришћење луткарских могућности у дочаравању занимљивих ликова и ситуација, управо деци, како у оквиру класичних фабула, тако и у оквиру фантастичних призора у којима су актери деца или животиње.[3]

Режирала је чак 68 представа[6] Неке од њих су:

  • Чаробњак из Оза - (Сремски Карловци)[2]
  • Ивица и Марица (Сремски Карловци[5] и Марионетско позориште[3]), 1951.
  • Шиљин сан (Марионетско позориште), 1952.
  • Златан петлић (Марионетско позориште), 1958.[3]

Изведене су и њене луткарске драме:

На сцени њене куће, Малог позоришта „Душко Радовић", 20. јуна 1986. године, остварила је запажену реконструкцију представе: Куку Тодоре, путујућег луткара Илије Божића, као својеврсну верзију српског Панча и руског Петрушке.[1][7]

Режирала је у земљи и иностранству: на сценама Загреба, Новог Сада, Ниша, Зрењанина, Осијека, Сплита. Била је чест гост Луткарског театра „Гуливер" у Варшави.[1]

Књиге[уреди | уреди извор]

Ауторка је следећих књига:

  • Мој живот са лутком (Сарајево, 1988)
  • О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима после Другог светског рата (Сремски Карловци, 1995)[5]
  • Поглед у историју светског луткарства (Суботица, Нови Сад, 1996)[1]
  • Земун из Мициног споменара (Београд, Земун, 2019)

Заслуге и заоставштина[уреди | уреди извор]

  • Била је истакнути члан и представник Југославије у: UNIMA (Union Internationale de la Marionnette - International Puppetry Association). Дуги низ година је била члан Президијума ове међународне луткарске организације, а на Европском конгресу УНИМА 1984. године у Дрездену, проглашена је и њеним почасним чланом.[2]
  • Марија Кулунџић је носилац Плакете Бијенала југословенског луткарства за животно дело у луткарској уметности, Бугојно, 1985.
  • Легат Марије Кулунџић сачињен од богате збирке лутака и литературе о луткарству, фотографија и друге позоришне грађе у Музеју југословенског луткарства, који је завештала и предала 1985. године, у потпуности је уништен током ратних разарања у грађанском рату у Босни и Херцеговини (19911994).[1][7]
  • Преминула је 1998. године и сахрањена је у родном Земуну.[2]

Награда „Марија Кулунџић"[уреди | уреди извор]

Награда „Марија Кулунџић" Малог позоришта „Душко Радовић" додељује се у категорији за изузетну ауторску креацију.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Лазић, Радослав (2013). „Гласници историје српског луткарства: Божидар М. Валтровић, Марија Кулунџић и Србољуб Луле Станковић”. Сцена. 4: 94—96. 
  2. ^ а б в г Кулунџић, Марија (2019). Земун из Мициног споменара. Београд: Клуб матичне културе Земуна. 
  3. ^ а б в г д Jovanović, Raško V.; Jaćimović, Dejan (2013). Leksikon drame i pozorišta. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01999-1. 
  4. ^ Кулунџић, Марија (1988). Мој живот с лутком. Пословна заједница професионалних позоришта Босне и Херцеговине. 
  5. ^ а б в г д „МАРИЈА МИЦА КУЛУНЏИЋ Први кораци у луткарству направљени у Карловцима”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2024-05-16. 
  6. ^ „Музеј позоришне уметности Србије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2024-05-16. 
  7. ^ а б „Marija Kolundžić”. World Encyclopedia of Puppetry Arts (на језику: енглески). 2016-06-28. Приступљено 2024-05-16. 
  8. ^ Headliner (2016-10-24). „Dodeljene godišnje nagrade Malog pozorišta "Duško Radović". Headliner (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-17.