Мегарска филозофска школа
Мегарска филозофска школа је цветала у 4. веку пре нове ере. Основиач школе је Еуклид из Мегаре, један од Сократових ученика.[1]
Етичка учења школе су изведена од Сократа, признавајући једно јединствено добро, које је очигледно било комбиновано са елеатском доктрином о јединству. Неки од Еуклидових наследника развили су логику до те мере да су постали посебна школа, позната као дијалектичка школа. Њихов рад на модалној логици, логичким кондиционалима и пропозиционој логици играо је важну улогу у развоју логике у антици.
Мло је вероватно да је мегарска школа била институција у конвенционалном смислу, већ се назив више односи на опис места одакле потиче, попут аустријске економске школе. Шкла није имала јединствену филозофску позицију.[2] Речено је да су филозофи школе прво названи Мегарима, а да су касније названи Еристичанима, а потом и дијалектичарима,[3] али је вероватно да су ова имена означавала отцепљене групе које се разликују од Мегарске школе.[4] Поред Ихтије, Еуклидови најважнији ученици били су Еубулид из Милета [5] и Клиномах из Турија.[6] Изгледа да је под Клиномахом основана посебна дијалектичка школа која је стављала велики нагласак на логику и дијалектику, а за Клиномаха је речено да је „први писао о пропозицијама и предикатима“.[6] Међутим, сам Еуклид је предавао логику, [7] а његов ученик Еубулид, који је био познат по коришћењу славних парадокса,[5] био је учитељ неколико каснијих дијалектичара.
Преко Стилпоа, каже се да је мегарска школа утицала на еретријску школу под Менедемом и Асклепијадом; Пирона, оснивач пиронизма; и Зенон из Китијума, оснивач стоицизма. За Зенона је речено да је учио код Стилпа и Диодора Крона [8] и да је расправљао са Филоном Дијалектичаром.
Поред проучавања логичких загонетки и парадокса, дијалектичари су направили две важне логичке иновације, преиспитивањем модалне логике и покретањем важне дебате о природи условних исказа .[9] Својим развојем пропозиционалне логике, дијалектичка школа је одиграла важну улогу у развоју логике, која је била важан претходник стоичке логике.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Diogenes Laërtius, ii. 47
- ^ Gill & Pellegrin 2006, стр. 132
- ^ Diogenes Laërtius, ii. 106
- ^ O'Toole & Jennings 2004, стр. 406
- ^ а б Diogenes Laërtius, ii. 108
- ^ а б Diogenes Laërtius, ii. 112
- ^ Diogenes Laërtius, ii. 107
- ^ Diogenes Laërtius, vii. 16
- ^ Kneale & Kneale 1984, стр. 119
Литература
[уреди | уреди извор]- Gill, Mary Louise; Pellegrin, Pierre (2006), A Companion to Ancient Philosophy, Blackwell
- Goulet-Cazé, Marie-Odile (1996), „A Comprehensive Catalogue of Known Cynic Philosophers”, Ур.: Bracht Branham, R.; Goulet-Cazé, Marie-Odile, The Cynics: The Cynic Movement in Antiquity and Its Legacy, University of California Press
- Hartmann, Nicolai (2017), Превод: Tremblay, Frederic; Peterson, Keith, „The Megarian and the Aristotelian Concept of Possibility: A Contribution to the History of the Ontological Problem of Modality”, Axiomathes, 27 (2): 209—223, ISSN 1122-1151, S2CID 171133275, doi:10.1007/s10516-016-9315-1
- Kneale, William; Kneale, Martha (1984), The Development of Logic, Oxford University Press
- O'Toole, Robert R.; Jennings, Raymond E. (2004), „The Megarians and the Stoics”, Ур.: Gabbay, Dov; Woods, John, Handbook of the History of Logic: Greek, Indian, and Arabic logic, North Holland, ISBN 0444504664
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Bobzien, Susanne. „Dialectical School”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- The Dialectical School and the Origin of Propositional Logic
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Megarians”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
