Пређи на садржај

Меглен

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Меглен (област))
Општина Меглен
Δήμος Αλμωπίας
Општина Меглен на мапи Средишње Македоније
Административни подаци
Држава Грчка
ПериферијаСредишња Македонија
ОкругПела
СедиштеСаботско
Становништво
 — 2021.24.989
Географске карактеристике
Временска зонаUTC+2
Површина985,817 km2
Остали подаци
Поштански број584 00
Позивни број23840-2
Регистарска ознакаEE
Веб-сајтdimosalmopias.gov.gr

Меглен[1] (Моглен, грч. Μογλενά, Моглена или Αλμωπία, Алмопија, тур. Karacaova, Караџова) је историјско-географска и општина у Средишњој Македонији, Грчка, на граници са Северном Македонијом. По подацима из 2021. године број становника у општини је био 24.989. Административни центар је град Саботско.

Област представља изузетно лепу котлину, оивичену планинама Ниџе (Ворас) са запада, Кожуф (Дзена) са севера и Пајак (Пајко) са истока. Кроз Мегленску котлину тече река Мегленица (Могленицас) са својим бројним притокама.

Историја

[уреди | уреди извор]

У доба антике област позната као Алмопија, је једна од 17 провинција древног Македонског царства. Име области потиче од алмопите — у грчкој древној митологији народ дивова.

У периоду од 6—7. века у област се насељава словенско племе Сагудати који су крају наденули име Меглен и у њему град-тврђава истог имена, које је и епископско седиште. После битке на Беласици 1014. године и смрти македонског цара Самуила град је опседан од војске цара Василија II. После дугог отпора под вођством војводе Илице, меглен је заузет 1015. године. Византијске власти у град насељавају Сиријце, Јермене и Печенезе. Од 1018. године Меглен је трон митрополита Охридске архиепископије.

Тврђава Меглен
Зидине тврђаве

Око 1203. године бугарски цар Калојан преузима тврђаву Меглен и преноси мошти канонизованог епископа Илариона Мегленског у своју престоницу Трново, а цар Иван Асен II га полаже у цркву Светих Четрдесет мученика.

Град Меглен је много разрушен у време освајања Османлија и у време њихове владавине. Рушевине тврђаве налазе се у близини села Слатине (Хриси). Име Меглен продужавају да носе епископија и област. 1719. године епископска катедра Меглен је преименована у Митрополија Меглен и Катраница (Μητρόπολη Μογλενών και Κατρανίτζης). Средином 18. века, 1759. године, велики део словенског и влашког становништва Меглена, на челу са митрополитом прима ислам. Средиште митрополита пребачено је у Катраницу (Пирги), затим у Емборе (Емборио) и на крају у Лерин (Флорина).

На крају 19. века област је насељена већином Словенима хришћанима и муслиманима, Власима и Турцима а подељена је између каза: Воденске, Пазарске и Ђевђелијске. Словени су се у Меглену називали „пуливаковци“ или „долнополенци“.

После Другог Балканског рата, 1913. године Меглен улази у састав Грчке. За време Првог светског рата Меглен се налази непосредно уз главну линију Солунског фронта. Села Сборско (Певкото) и Тушин (Аетохори) су разрушени током војних дејстава, а становништво се пресељава у великом броју, у различите крајеве: Тиквеш, околина Ђевђелије, Горњу Џумају, Стару Загору и друго. Услед ратних дејстава исељавали су се и Власи највише у јужну Добруџу. 1924. године одлукама Мира у Лозани, где је договорена размена становништва између Грчке и Турске, муслиманско становништво Мегленске области принудно је исељено (протерано) у Турску, а на њихово место дошли су Грци прогнаници из Мале Азије и Источне Тракије. Мегленски Турци и Словени муслимани, у највећем броју, од стране турске Владе насељени су у областима Анталије и Испарте.

Влахомеглен

[уреди | уреди извор]
Карта Влахомеглена

У најсевероисточнијем делу области, у горњем току Големе реке и по западним и источним падинама планине Пајак смештено је неколико села, која образују крај познат као „Влахомеглен“ (или на грчком: Βλαχομογλενά). Влашка мегленска села су Ноти (Нотија), Лугунци (Лангадија), Бериславци (Периклија) и Ошин (Архангелос), али географски Влахомеглен излази ван географских граница Меглена и обухвата и села Љумница (Скра), Купа, Ливада (Ливадија), Црна Река (Карпи) и Баровица (Кастанери) у општини Пеонија, као и Хума, Серменин и Конско у општини Ђевђелија, у Северној Македонији.

Ова села традиционално су насељена православним Власима, а једно од њих — Ноти је 1759. године потурчено. Меглено-влашки или језик Мегленорумуна се веома разликује од језика осталих македонских Влаха, који су Аромуни (Цинцари). Народна ношња мегленских Влаха разликује се од ношње осталих Влаха, а слична је словенској ношњи у Меглену. Велики део обичаја овог народа сличан је обичајима својих словенских комшија.[2]

Године 1900, Ђевђелијска каза, у којој је живело највише Мегленских Влаха, имала је 49.315, од тога су 20.643 Словени, 14.900 Турци, 9.400 хришћански Мегленски Власи и Аромуни, 3.500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.

Власи-муслимани из села Ноти су се 1923. године иселили у европски део Турске. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). Године 1926, око 450 породица мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у Јужној Добруџи. Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у Северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године. Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу.

Данас има свега 1.200 говорника меглено-влашког. Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.

Насељена места

[уреди | уреди извор]

Општина Меглен је формирана 1. јануара 2011. године спајањем 2 некадашње административне јединице: Саботско и Капињани.[3]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Демографија
2011.2021.
27.556[4]24.989

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Цвијић 1906, стр. 413.
  2. ^ Theodor Capidan, Op. cit. p. 32-33, 38-39, 43, 46. Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2014), Приступљено 12. 4. 2013.
  3. ^ ΕΦΗΜΕΡΙΣ ΤΗΣ ΚΥΒΕΡΝΗΣΕΩΣ kedke.gr (језик: грчки)
  4. ^ „Detailed census results 2011”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 7. 5. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Цвијић, Јован (1906). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. Том 2. Београд. 
  • Кирил Младенов. Областта Меглен в Македония. Историко-етнографски преглед и народностни борби, София 1936, 56 с.
  • Младенов, Кирил. Народни песни от Мегленско, Македонски преглед, 1936, № 3-4, с. 141-157
  • Capidan, Theodor, Meglenoromânii, Istoria şi graiul lor, vol. I, Cultura Naţională, Bucureşti, 1925
  • Capidan, Theodor, Macedoromânii. Etnografie, Istorie, Limbă, Fundaţia regală pentru literatură şi artă, Bucureşti, 1942.
  • Coman, Virgil, Meglenoromânii, Ieri şi azi, în revista „Magazin istoric”, an XXXVII, nr 10 (439), octombrie 2003, Bucureşti, p. 16-18
  • Μέλλιος, Λάζαρος Α., "Ο εξισλαμισμός του Μητροπολίτη Μογλενών - Πέλλης", Έκδοση της Ιεράς Μονής του Αρχαγγέλου Μιχαήλ Αριδαίας 2.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меглен&oldid=28776748”