Пређи на садржај

Мелко Чингрија

С Википедије, слободне енциклопедије
Мелко Чингрија
Др Мелко П. Чингрија
Лични подаци
Пуно имеМелкиор П. Чингрија
НадимакМелко
Датум рођења(1873-04-01)1. април 1873.
Место рођењаДубровник, Аустроугарска
Датум смрти8. децембар 1949.(1949-12-08) (76 год.)
Место смртиДубровник, ФНРЈ
НародностСрбин
РелигијаКатолик
ПрофесијаАдвокат
Народни посланик
Породица
СупружникИванка Ћурлица (1878–1926)
Политичка каријера
Политичка
странка		Народна странка
Народна радикална странка
Потпис

Мелкиор П. Чингрија (Дубровник, 14. април 1873 — Дубровник, 8. децембар 1949) био је српски политичар из Далмације и гувернер Народне банке Краљевине Југославије.

Породица

[уреди | уреди извор]

Рођен је у угледној дубровачкој грађанској породици од оца Петра-Пере М. Чингрије (1837-1921)[1], тј. итал. Pietro Antonio Gaetano Cingria и мајке Маре Чингрија (1836-1899), рођене Натали, тј. итал. Maria Gaetana Girolama de Natali, која је потицала из једне од најугледнијих српских (католичких) породица у Дубровнику.

Пуно име било му је Мелкиор Гашпар Балтазар Антун Чингрија (итал. Melchiorre Gaspare Baldassarre Antonio Cingria).

Мелко је имао и две старије сестре Клару Габријелу Марију Гајетану Чингрију (1867-19??), тј. итал. Chiara Gabriele Maria Gaetana Cingria (удату у породицу Малешевић) и Јелену-Јелку Марију Ану Чингрију (1870-1953), тј. итал. Elena Maria Anna Cingria (удату у породицу Велзек).

Мелко Чингрија је као и већина дубровачких Срба био католичког верског опредељења.[2][3]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Након завршене основне школе и гимназије у родном граду,[4] наставио је студије у Грацу. У Грацу је дипломирао и докторирао право, а седмогодишњу адвокатску праксу (1896-1903) провео је у адвокатској канцеларији свога оца и у дубровачким судским установама (котарском и окружном суду), да би од краја 1903. године почео да ради као самостални адвокат.[5]

Брак

[уреди | уреди извор]

Оженио се 1. децембра 1900. године Иванком Ћурлица (1878-1926).[6]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

У политици, следио свог оца, идући његовим стопама (на почетку своје политичке каријере), те је попут њега био члан далматинске Народне странке, а од 1903. до 1908. године посланик је Далматинског сабора у Задру и од 1911. до 1918. године Царског већа (нем. Verstarkter Reichsrat) у Бечу.

Такође, од 1911. до 1914. године обавља функцију начелник дубровачке општине и још једном од 1919. до 1920. године.

Као начелник дубровачке општине увек је помагао локално српско (соколско) Гимнастичко друштво „Душан Силни“ (основано је 1907. додине) које је од старта у својим редовима имало више од 150 Дубровчана (Срба католика), на чијем је челу био старешина др Матија-Мато Грацић[7] (1865-1944), као и нешто касније формирану хрватску Соколску жупу „Гундулић“ (основану 1909. године) на чијем челу је био Јосип Онискиевич (18??-1915), мада је она имала само 6 чланова (а на врхунцу рада 20 чланова) у Дубровнику.

Иако евидентиран код аустријских полицијских власти др Мелко Чингрија је са др Матом Грацићем дошао 27. маја 1914. године (по старом календару) на откривање споменика Доситеју Обрадовићу у Београд.[8]

Недељу дана после сарајевског атентата 28. јуна 1914. године, на аустроугарског престолонаследника, Мелко је скинуо хрватску заставу са зграде дубровачке општине (где је у то време био начелник).

Аустроугарске власти хапсе Мелка у ноћи између 25. и 26. јула 1914. године, као носиоца »великосрпског покрета«, а већ од 27. јула 1914. године, он се налази у тамници Судбеног двора I степена у Шибенику.[9]

Ухапшен је заједно са другим виђенијим Србима католицима из Дубровника, међу којима се истичу: гроф Иво К. Војновић[10] (1857-1929), маркиз Луко Бунић/Бона[11] (1863-1940), члан управе Гимнастичког друштва „Душан Силни“, још један племић др Иван Т. Гризогоно (1871-1945), српски политичар из Цавтата и саветник Покрајинског суда (Задарски окружни суд), те адвокат др Стијепо Кнежевић[12] (1870-1950), стручњак за поморство и посланик са српске листе, Кристо П. Доминковић[13] (1877-1946), уредник гласила Срба католика „Дубровник“ и члан управе Гимнастичког друштва „Душан Силни“, Франо/Фрањо Кулишић (1885-1915), секретар Књижевног одбора „Матице српске“ у Дубровнику (период: 1913-1915), секретар Просветно-привредног друштва „Српска зора“ и потстароста Гимнастичког друштва „Душан Силни“, др Антун Пуљези[14][15] (1858-1927), председник Управног одбора „Српске банке у Приморју“ и председник председништва Српске народне странке на Приморју, сликар Марко Игњат-Инко Јоб (1895-1936), …итд.[16]

Из тамнице у Шибенику, Мелко је пребачен у Марибор, одакле је потом интерниран у аустријско место Гринау, али је убрзо потом мобилисан у аустроугарску војску (од краја 1915. године, до маја 1917. године), а од маја 1917. године учествује у раду Царског већа у Бечу.[17] Он је 1917. године председник општине Дубровник и народни посланик за изборни срез Макарска - Метковић.[18]

Опис фотографије:
Иванка (Ћурлица) Чингрија (1878-1926), супруга Мелка Чингрије (1873-1949).

Мелко је био један од потписника Бечке декларације (од 30. маја 1917. године) Југословенског клуба у Аустроугарском парламенту, као и Женевски споразум (од 9. новембра 1918. године).

Скупу у Женеви су присуствовали представници Краљевине Србије (1882-1918), Народног већа из Загреба и Југословенског одбора са централом у Лондону.

Од стране Срба, Споразума су поред др Мелка Чингрије такође потписали и Никола П. Пашић (1845-1926), Марко Н. Трифковић (1864-1928), др Душан Васиљевић (1870-1951), Милорад Драшковић (1873-1921), Јован Бањанин (1874-1960), др Војислав Д. Маринковић (1876-1935) и др Никола Стојановић (1880-1964) а испред Словенаца Густав Ј. Грегорин (1860-1942), Антон Корошец (1872-1940) и Грегор Жерјав (1882-1929), док је испред Хрвата потписник био Анте Трумбић (1864-1938).[19]
Народно веће Срба, Хрвата и Словенаца из Загреба представљали су делегати: А. Корошец, М. Чингрија и Г. Жерјав

Југословенски одбор: Г. Грегорин, А. Трумбић, Ј. Бањанин, Д. Васиљевић и Н. Стојановић
Владу Краљевине Србије представљао је: Н. Пашић (председник владе)

Народну скупштину Краљевине Србије представљали су посланици: М. Трифковић, М. Драшковић и В. Маринковић

Пашић је због неприхватања закључака овог Споразума (у сопственог влади), односно под притиском присталица Стојана М. Протића (1857-1923), био принуђен да 4. новембра 1918. године обавести учеснике конференције у Женеви да је Србија одустала од постигнутог споразума.

Чингрија после овог догађаја постаје поборник националних идеја Николе Пашића. Формално се учлањује у српску Народну радикалну странку тек 1926. године. Носилац је радикалске листе пред општинске изборе у Дубровнику 1926. године.[20]

Мелко је од 1931. године у Београду обављао функцију вицегувернера Народне банке Краљевине Југославије (1929-1945), а једно време је био на положају в.д. гувернера (април 1934. - фебруар 1935.).[21] Изабран је 1940. године за сенатора Краљевине Југославије.[22] Одликован је 1924. године Орденом Св. Саве III степена. Као дубровачки адвокат одликован је 1927. године Орденом Белог Орла V реда. У Дубровнику је био председник Трговачке коморе.

За разлику од свог оца, Мелко је себе сматрао Србином, а још пре смрти оца започиње и отворену борбу против покушаја историјско-политичког похрваћења Дубровника. Приликом писања, као своје писмо користио је ћирилицу.

Др Мелко Чингрија је био велики противник извлачења града Дубровника из политичко-географског састава Зетске бановине (1929-1941) и припајања истог новоуспостављеној Бановини Хрватској (1939-1941).

Револтиран овим потезом намесника кнеза Павла А. Карађорђевића (1893-1976), Чингрија је написао брошуру (на 23 стране) „Дубровник и хрватско питање“ (1939) у којој негира било какав хрватски карактер Дубровника.

Уочи почетка Другог светског рата (1941-1945), поновно долази у Дубровник, где је (после окупације 1941. године) био ухапшен од Италијана и затворен у Сплиту, у коме је остао и по пуштања из затвора, све до ослобођења земље.[17]

У његовој заоставштини налазе се и његови мемоари.

Мелко је умро у Дубровнику 8. децембра 1949. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Perić, Ivo: „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 1 (pp. 139-162), Arhivski vjesnik God. 31 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, (1987). pp. 140)
  2. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897. pp. 67.)
  3. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901. pp. 71.)
  4. ^ "Време", Београд 1931.
  5. ^ Perić, Ivo: „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 1 (pp. 139-162), Arhivski vjesnik God. 31 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, (1987). pp. 140-141)
  6. ^ Perić, Ivo: „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 2 (pp. 127-158), Arhivski vjesnik God. 31, Sv. 32 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, (1988). pp. 129)
  7. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 98)
  8. ^ Митровић, Јеремија Д.: „Новчанице Народне банке: 1884-2004“ (Београд: Српска књижевна задруга, (1992). pp. 254)
  9. ^ Perić, Ivo: „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 2 (pp. 127-158), Arhivski vjesnik God. 31, Sv. 32 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, (1988). pp. 127)
  10. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 84)
  11. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 99)
  12. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 37)
  13. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 38)
  14. ^ Медаковић, Богдан Д.: „Србобран“ (Загреб: Српска народна самостална странка, (1906). pp. 151)
  15. ^ Костић, Лазар-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, (1963). pp. 97)
  16. ^ Drezga, Josip: „Evropejski rat: Nosioci velikosrpskog pokreta“, Двонедељник Hrvatska misao (Šibenik: Josip Drezga, 3. август 1914. године. pp. 1)
  17. ^ а б Perić, Ivo: „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 1 (pp. 139-162), Arhivski vjesnik God. 31 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, (1987). pp. 141)
  18. ^ "Народ", Солун 1917.
  19. ^ Поповић Богдан Љ.: „Дипломатска историја Србије“ (Београд: Завод за уџбенике, (2010). pp. 591)
  20. ^ "Време", Београд 1926.
  21. ^ Стојановић, Жељко: „Новчанице Народне банке: 1884-2004“ (Београд: Југословенски преглед, (2004). pp. 86)
  22. ^ "Време", Београд 1940.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897)
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901)
  • Богдан Д. Медаковић (1854-1930): „Србобран“ (Загреб: Српска народна самостална странка, 1906)
  • Josip Drezga (18??-19??): „Evropejski rat: Nosioci velikosrpskog pokreta“, Двонедељник Hrvatska misao (Šibenik: Josip Drezga, 3. август 1914. године)
  • Лујо И. Бакотић (1867-1941): „Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до ујединена“ (Београд: Издавачко и књижарско предузеће „Геца Кон“ А. Д., 1938)
  • Мелкиор-Мелко П. Чингрија (1873-1949): „Дубровник и хрватско питање“ (Дубровник: Југословени Дубровника, 1939)
  • Лазар-Лазо М. Костић (1897-1979): „Католички Срби: Политичко-историска расправа“ (Chicago: Српски културни клуб „Свети Сава“, 1963)
  • Ivo Perić (1930-): „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 1 (pp. 139-162), Arhivski vjesnik God. 31 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, 1987)
  • Ivo Perić (1930-): „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 2 (pp. 127-158), Arhivski vjesnik God. 31, Sv. 32 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, 1988)
  • Драго Роксандић (1948-): „Srbi u Hrvatskoj od 15. stoljeća do naših dana“ (Zagreb: Vjesnik, 1991)
  • Жељко Стојановић (19??-): „Новчанице Народне банке: 1884-2004“ (Београд: Југословенски преглед, 2004)
  • Богдан Љ. Поповић (1913-2010): „Дипломатска историја Србије“ (Београд: Завод за уџбенике, 2010)

Види још

[уреди | уреди извор]

Документа – извори

[уреди | уреди извор]
  • Статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ 1897. године. Како стоји на страни 68., у тексту испод табеле („Po manama“), то је попис становништва из 1890. године, у који је укључена и војна посада. Календар је био за наредну 1898. годину, а уређивао га је Антун Фабрис (период: 1897—1903), дубровачки Србин католик.
    Статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ 1897. године.
    Како стоји на страни 68., у тексту испод табеле („Po manama“), то је попис становништва из 1890. године, у који је укључена и војна посада.
    Календар је био за наредну 1898. годину, а уређивао га је Антун Фабрис (период: 1897—1903), дубровачки Србин католик.
  • Упоредни статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ из 1901. године. Упоредни преглед пописа становништва из 1890. и 1900. године. Календар је био за наредну 1902. годину.
    Упоредни статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ из 1901. године.
    Упоредни преглед пописа становништва из 1890. и 1900. године.
    Календар је био за наредну 1902. годину.
  • Опис илустрације: Насловна страна новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.
    Опис илустрације:
    Насловна страна новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.
  • Опис илустрације: Детаљ насловне стране новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.
    Опис илустрације:
    Детаљ насловне стране новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мелко_Чингрија&oldid=28699867”