Пређи на садржај

Милан Ћурчин

С Википедије, слободне енциклопедије
Милан Ћурчин
Датум рођења14. новембар 1880.
Место рођењаПанчево, Аустроугарска
Датум смрти20. јануар 1960.
Место смртиЗагреб, ФНРЈ

Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880 — Загреб, 20. јануар 1960) био је југословенски и српски песник, књижевни критичар, публициста и преводилац.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Потицао је из имућне панчевачке трговачке породице. Његов отац Васа Ћурчин био је сувласник познате трговачке фирме "Ћурчин и Стојановић".[2] Славни комедиограф Бранислав Нушић био је као дечак трговачки калфа у тој радњи - "само три дана" (1876). Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду. У Новом Саду приватно га је учио Јован Грчић. Започео је 1900. године студије германистике и славистике у Бечу.[3] У младости он је песник особењак, декадент и индивидуалиста. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета (1906-1914)[4] на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд – Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури.[5] Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења. За време Првог светског рата био је члан Југословенског одбора у Лондону, где је деловао у југословенском духу. У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом "Нова Европа", који уређује и издаје Ћурчин.[6] Други светски рат провео је прикривен у Сплиту. Бавио се и превођењем (са немачког, на енглески, француски, румунски, чешки, италијански...). Педесетих година 20. века (од 1950) он је редактор Лексикографског завода у Загребу. Пензионисан је 1954. године. Умро је у Загребу 1960, али су му посмртни остаци пренети у Панчево и сахрањени у породичној гробници.[7]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Књижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.

“У песми закони ћуте, пустите осећај!”, певао је Ћурчин, уносећи слободан стих, хумор и прозаизме - особине којима разара озбиљну, формалну страну парнасо-симболистичке традиције. Наведени елементи дошли су до изражаја у његовој првој збирци Песме из 1906. године.[8] У овој збирци читав први циклус посветио је љубавној лирици. Те песме су често ироничне, без повезивања љубави са апсолутним и духовним, а тежећи овоземаљском (“Моја је љубав од овога света…”). О њој говори површно, без уношења у емоцију, лепршаво и лако, због чега су се бројне полемике тицале ове књиге. Друга књига “Песме” изашла је 1911. у само шездесет примерака. И поред свега, његове најпознатије песме Богдан Поповић је уврстио у Антологију новије српске лирике, а критичар Јован Скерлић о њима говори у Историји нове српске књижевности.[5]

У збирци Драга моја... објављене су најлепше песме Милана Ћурчина. Млади песник их је исписивао на илустрованим дописницама и најчешће их је слао сестри Соки у родно Панчево. Те дописнице, каквих више нема, од својих предака је прикупила и за штампу приредила Федора Бикар.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Песме, 1902-1905, Београд, 1906.
  • Немачка романтика, Београд, 1906.
  • Гете и госпођа Штајн, Београд, 1908.
  • Версификација Милана Ракића, Београд, 1912.
  • Друге песме, Београд, 1912.
  • Јампски стил у српском песништву, Београд, 1914.
  • Иван Мештровић, студија, Лондон, 1919.
  • Обрачун са М. Крлежом, Загреб, 1928.
  • Један приједлог за нацрт Устава, са пријатељима, Загреб, 1937.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 128. 
  2. ^ "Политика", Београд 30. април 2012.
  3. ^ "Бранково коло", Сремски Карловци 1906.
  4. ^ Васо Милинчевић: "Велика школа и велики професори", Београд 2006.
  5. ^ а б Ћурчин, Милан. Гете у есејима Милана Ћурчина. Панчево : Mali Nemo, 2012. стр. 137. ISBN 978-86-7972-080-1. 
  6. ^ „Nova Evropa”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 23. 11. 2020. 
  7. ^ Novosti (2016-12-08). „„Slovo o pohodu Igorovom“ u novom prevodu”. Bookvar (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31. 
  8. ^ "Нова искра", Београд 1. новембар 1906.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милан_Ћурчин&oldid=28702002”