Милан Зец
| милан зец | ||
|---|---|---|
 Милан Зец у униформи | ||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 1919. | |
| Место рођења | Врточе, код Петровца, Краљевство СХС | |
| Датум смрти | непознат | |
| Место смрти | Ваљево, | |
| Професија | војно лице | |
| Деловање | ||
| Члан КПЈ од | 1942. | |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија | |
| Чин | мајор | |
| Одликовања |
| |
Милан Зец (Врточе, код Петровца, 1919 — Ваљево) био је учесник Народноослободилачке борбе, мајор ЈНА и носилац Партизанске споменице.
Биографија
[уреди | уреди извор]Милан Зец је рођен 1919. године[1][2] у Врточу (заселак Кула),[3] код Петровца, од оца Илије и мајке Софије Пилиповић Зекановић из Врточа, која је била Илијина друга жена. Илија је седам година био у аустроугарској војсци и био је унапређен. Страдао је 1943. године у збјегу.[3][4][5] Милан је одрастао у вишечланој породици са четири брата и четири сестре. Потиче из земљорадничке породице, од врточких Зечева који славе Ђурђевдан. Женио се два пута. Први пут, био је ожењен Даром Радошевић Чардаклић (Чардаклија) из Врточа, са којом је добио сина Драгана. Дара и Драган су умрли од тифуса у снијегом заметеној планини почетком 1943. године. Други пут оженио је Љубицу Марчетић из Тукова код Приједора и са њом је добио ћерку Душанку и сина Душана.[3][4][5]
По окупацији Југославије, Милан се укључио у припреме оружаног устанка 27. јула 1941. Од првих дана учествовао је у устаничким и герилским акцијама, са карабином којег се домогао у борбама.[5] Рат је провео као припадник Треће крајишке бригаде. Био је средњег раста, а темељита стаса, вриједан и одговоран.[5]
У КПЈ је примљен 1942. године.[1] Учесник је Битке на Сутјесци.[2] Током рата рањен је два пута.[5]
У рату је обављао више дужности. Почетком рата био је борац врточке чете (тада 4. чете петровачког батаљона, касније 2. чете 1. батаљона Треће крајишке бригаде). Након тога обављао је дужности комесара чете,[2] командира чете,[5] те комесара батаљона.[1]
Након рата служио је као официр у ЈНА. Пензионисан је у чину мајора.[5]
Више пута је одликован. Носилац је Партизанске споменице 1941.[1][5]
Умро је у Ваљеву.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Трећа крајишка бригада - Зборник сјећања. Књига трећа. Београд: Одбор секције бораца Треће пролетерске крајишке бригаде у Београду. 1985. стр. 1042.
- ^ а б в Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 747. ISBN 86-17-04984-7.
- ^ а б в Пилиповић - Дајановић, Никица (2011). Сабор у Врточу (2. прерађено и допуњено изд.). Врточе: Графомарк Лакташи. стр. 270, 295. ISBN 978-99955-57-36-2.
- ^ а б Пилиповић - Дајановић, Никица (1989). Сабор у Врточу. Мјесна заједница Врточе. стр. 243.
- ^ а б в г д ђ е ж з „CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"1939/1945"(047.53) KAKO se stvara(la) istorija... : lične priče uče - PDF Бесплатно скидање”. docplayer.rs. Приступљено 2022-03-09.
