Милутин Ђуришић
Милутин Ђуришић | |
|---|---|
 Милутин Ђуришић | |
| Датум рођења | 27. март 1904. |
| Место рођења | Парци, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 13. август 1963. (59 год.) |
| Место смрти | Титоград, СФРЈ |
| Универзитет | Универзитет у Паризу |
| Занимање | правник, дипломата |
Милутин Ј. Ђуришић (Парци, 27. март 1904—Подгорица, 13. август 1963) је био правник и дипломата.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је од оца Јока, официра црногорске народне војске, и мајке Јане.[1] Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Правном факултету у Суботици.
Као стипендиста Краљевине Југославије, докторирао је 1934. године на Правном факултету Универзитета у Паризу (Сорбона), одбранивши тезу под насловом L'assistance mutuelle des banques d'émission depuis la guerre.[2]
Након докторирања, враћа се у земљу и обавља приправнички стаж у адвокатској канцеларији у Бару.
Говорио је неколико страних језика.[1]
Дипломатска каријера
[уреди | уреди извор]Послије завршетка приправничког стажа, ступио је у дипломатску службу Краљевине Југославије.
Од 1936. године до почетка Другог свјетског рата обављао је дужност генералног секретара у југословенском посланству у Будимпешти.[1]
По избијању рата, бива враћен у Београд, након чега, са члановима краљевске владе и другим званичницима, одлази у Јерусалим. Из Јерусалима бива упућен, преко Каира, у Јужноафричку Унију.[3]
До краја 1945. године био је на дужности генералног конзула Краљевине Југославије, односно Демократске Федеративне Југославије, у Јужноафричкој Унији, са сједиштем у Кејптауну.[4]
Након опозива враћа се у Београд, а потом у Подгорицу, гдје је радио као адвокат. Умро је 1963. године.[1]
Лични живот
[уреди | уреди извор]Био је ожењен Вероником (Вером) Поповић, кћерком др Ивана Поповића, професора и управитеља Текелијанума у Будимпешти,[5] с којом је имао синове Ивана и Јока (обојица љекари) и кћерку Љубицу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Ђуришић, Миливоје (1996). Парци и њихови житељи Ђуришићи и Раичковићи. Подгорица: Културно-просвјетна заједница.
- ^ Djourichitch, Miloutine Y (1934). L'assistance mutuelle des banques d'émission depuis la guerre (Теза) (на језику: French). Paris: F. Loviton.
- ^ Лексикон дипломатије Црне Горе. Подгорица: Црногорска академија наука и умјетности. 2022. стр. 382. ISBN 9788672155204.
- ^ Опојевлић, Лидија (2003). „Генерални конзулат Краљевине Југославије у Кејптауну (1941-1945): Историјска белешка”. Архив: Часопис Архива Србије и Црне Горе. 4:1-2: 63—77.
- ^ Németh Erika, Pethő Zsoltné. (2013). Sírok és temetők Szentendrén : Kr. e. 5500 - Kr. u. 2012. Pest Megyei Művelődési Központ és Könyvtár. Szentrendre: [PMK]. стр. 100. ISBN 978-963-7521-79-9. OCLC 909948552.
| Међународне | |
|---|---|
| Упозорење | Локални параметри су превазиђени. |
