Пређи на садржај

Мит о потопу

С Википедије, слободне енциклопедије
Потоп преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Потоп (вишезначна одредница).
Потоп Густава Дореа

Мит о великом потопу се налази у предањима многих народа, између осталог у сумерском Епу о Гилгамешу, грчком Деукалиону и јеврејском предању о Нојевој барци, индијском спису Махабхарата, библији.

Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу сачуваном у Старом завету (Ис 54,9), „послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи)“.[1]

„Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).

У време око 3246. године п. н. е по библијским изворима: Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.

Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са људима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.

Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.[2][3]

Датирање потопа

[уреди | уреди извор]

У доба просветитељства идеја Великог потопа, превазилази оквире традиције, и добија релевантнан значај за науку. Пре појаве Дарвинове теорије еволуције, многе промене у природи научно су објашњаване теоријом катастрофе. Посебно, француски природњак и зоолог Жорж Кивје је објашњавао нестанак многих врста животиња и промене у природи након великог потопа. Француски историчар Никол Антуан Боуланж је објаснио како су велике бујице промениле површину Земље, и описао многе верске ритуале који гаје сећање на ову глобалну катастрофу.

Црно море, је по Рајан-Питмановој теорији црноморског потопа почетком VI миленијума п. н. е., односно пре потопа било слатководно језеро.[4]

Прича о Потопу је уобичајена у традицији многих народа који живе на различитим странама света. Реконструкција апсолутне старости великих природних катастрофа дају приближно сличне резултате који се крећу од 7 до 10 хиљада година п. н. е. Палеогеографија даје податке да је последња глацијација (Отапање леда у Северној Америци) на северној хемисфери нестали од 8 до 10 хиљада година п. н. е.

Руски научник палеогеограф, водећи истраживач на Институту за географију, РАН др Андреј Чепаљига предводио је дуготрајна истраживања на простору Црноморско-Каспијског региона и дешавања у ери велике глацијације у периоду од 6-10 хиљада године п. н. е. Према његовим анализама геолошки докази показују приморске седименти потопних котлина и остатке палеолошких насеља у њима. Њихова детаљна анализа, укључујући литолошке, минеролошке, геохемијске показатеље, као и изотопе састава падавина и фосила омогућава да ањ реконструише препотопско окружење, састав воде и след догађаја. Епицентар Потопа је по њему древно Каспијско море. Ту је била фокусирана већина поплава, а вишак воде се излио у Црно море. Као резултат потопа, Каспијско море се прелило на површини од око милион km², а са Арал-Сарикамиског базена њене воде премашиле су 1,1 милиона km², што је 3 пута више него савремено Каспијско море. Обим нагомиланих водених маса (130 хиљада мм3) премашио је савремени више од 2 пута.[5]

О Великом потопу осим Библије и савремених истраживања сведоче још и списи пронађени на просторима:

на многим острвима (Индонезија, Филипини, Андаманска острва, Тајван, Камчатска област, Нове Гвинеје Микронезија и Полинезија); Међу многим индијанским племенима од Огњене земље до Аљаске.[6]

У Кини су пронађени трагови великог потопа стари око 4 хиљаде година.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мифы народов мира (энциклопедия) В 2 т. Т. 2. С. 324 (статья В. Н. Топорова)
  2. ^ „Великий потоп // Новый перевод”. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 09. 03. 2015. 
  3. ^ Великий потоп // Восточный перевод
  4. ^ Николаева Н. А., Сафронов В. А. Истоки славянской и евразийской мифологии. М., 1999. С. 85
  5. ^ Песни из кинофильмов
  6. ^ Фрэзер Дж. Дж. Фольклор в Ветхом Завете. М., 1989. С. 157-158 (итоги)
  7. ^ У Кини пронађени трагови Великог потопа („Политика”, 24. септембар 2016)

Види још

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Мит о потопу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мит_о_потопу&oldid=28461942”