Моторичко учење

Појам моторичко учење односи се на процес успостављања моторичке вештине, коју је могуће одредити као способност сигурног и складног извођења неког одређеног склопа покрета делова тела.^[1] Моторичка вештина укључује читав ланац сензорних, централних и моторичких механизама које је неопходно ускладити у процесу учења. Моторичко учење могло би се посматрати и као аспект моторне контроле повезан са процесом изградње нове акционе шеме или групе покрета.^[2]

Иако се моторичко учење методолошки може сматрати независним и посебним процесом у односу на друге типове учења и решавања проблема, формално гледано, оно на концептуалном нивоу припада категорији истих когнитивних процеса, процесима учења. Због свега тога процес моторичког учења има низ заједничких карактеристика са другим типовима учења ^[3]:

у питању је постепен процес који има више фаза;
остварује се понављањима што омогућује формирање шеме покрета;
степен свесне контроле моторичког деловања и потребна концентрираност за извођење опадају с временом, односно са увежбавањем;
одликује се уочавањем и исправљањем грешака;
одликује се процесом увиђања односно разумевања како ускладити покрет и

сл., дакле има јаку когнитивну компоненту.

Референце

^ Маринковић, Драган (2017). Биолошке основе понашања (PDF). Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. ISBN 978-86-6203-098-6.
^ Gardner, Elizabeth B. (1967). „The neurophysiological basis of motor learning. A review”. Phys Ther. 47 (12): 1115—1122. PMID 4294997. doi:10.1093/ptj/47.12.1115.
^ Whishaw, Ian Q.; Wallace, Douglas G. (2003). „On the origins of autobiographical memory”. Behav Brain Res. 138 (2): 113—119. doi:10.1016/S0166-4328(02)00236-X.

Додатна литература

Barreiros, J.; Figueiredo, T.; Godinho, M. (2007). „The contextual interference effect in applied settings” (PDF). European Physical Education Review. 13 (2): 195—208. doi:10.1177/1356336X07076876. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 12. 2013. г. Приступљено 4. 7. 2018.
Hardwick RM, Rottschy C, Miall RC, Eickhoff SB (фебруар 2013). „A quantitative meta-analysis and review of motor learning in the human brain”. NeuroImage. 67: 283—97. PMC 3555187 . PMID 23194819. doi:10.1016/j.neuroimage.2012.11.020.
Mattar AA, Ostry DJ (јануар 2007). „Neural averaging in motor learning”. J. Neurophysiol. 97 (1): 220—8. PMID 17021025. doi:10.1152/jn.00736.2006.
Shumway-Cook, Anne; Woollacott, Marjorie H. (2001). Motor control : theory and practical application. Philadelphia: Lippincott Williams Wilkins. ISBN 978-0-683-30643-9. OCLC 499223436.
Shadmehr, Reza.; Wise, Steven P. (2005). The computational neurobiology of reaching and pointing : a foundation for motor learnin. Cambridge, Mass.: MIT Press. ISBN 978-0-262-19508-9. OCLC 54529569.
Shmuelof L, Krakauer JW (новембар 2011). „Are we ready for a natural history of motor learning?”. Neuron. 72 (3): 469—76. PMC 3389513 . PMID 22078506. doi:10.1016/j.neuron.2011.10.017.
Winstein, CJ (фебруар 1991). „Knowledge of results and motor learning--implications for physical therapy”. Phys Ther. 71 (2): 140—9. PMID 1989009. doi:10.1093/ptj/71.2.140. Архивирано из оригинала 8. 10. 2016. г. Приступљено 4. 7. 2018.
Wolpert DM, Diedrichsen J, Flanagan JR (децембар 2011). „Principles of sensorimotor learning”. Nat. Rev. Neurosci. 12 (12): 739—51. PMID 22033537. doi:10.1038/nrn3112.
Iaroslav Blagouchine and Eric Moreau. „Control of a Speech Robot via an Optimum Neural-Network-Based Internal Model With Constraints.”. IEEE Transactions on Robotics. 26 (1): 142159. , February 2010.

[1] Маринковић, Драган (2017). Биолошке основе понашања (PDF). Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. ISBN 978-86-6203-098-6.

[2] Gardner, Elizabeth B. (1967). „The neurophysiological basis of motor learning. A review”. Phys Ther. 47 (12): 1115—1122. PMID 4294997. doi:10.1093/ptj/47.12.1115.

[3] Whishaw, Ian Q.; Wallace, Douglas G. (2003). „On the origins of autobiographical memory”. Behav Brain Res. 138 (2): 113—119. doi:10.1016/S0166-4328(02)00236-X.

[1]

[2]

[3]