Пређи на садржај

Мохенџо-даро

С Википедије, слободне енциклопедије
Мохенџо-даро је био центар цивилизације долине Инда од 2.600. п. н. е. до 1700. п. н. е.

Мохенџо-даро је био град цивилизације долине Инда.[1][2] Налази се на 20 km од Ларкане и 80 km од Сукура у Синду, Пакистан. Моненџо-даро је на УНЕСКОвој листи светске баштине.[3][4][5]


Саграђен је око 2.600. п. н. е. Град је напуштен око 1700. п. н. е., вероватно због промене смера реке.[6] Открио га је Џон Хуберт Маршал 1920-их. Језик цивилизације долине Инда још није дешифрован, тако да се право име града не зна. Мохенџо-даро на синдском значи „град мртвих“.

Мохенџо-даро је град, који је плански грађен, са мрежом улица. Град је грађен помоћу цигала од печеног блата, цигала осушених на сунцу и од спаљеног дрвета. Град је имао напредан канализациони систем и мноштво грађевина са до два спрата и великим базенима. Базени су били добро изграђени и имали су слој природног катрана, који би задржавао воду. Пошто је Мохенџо-даро био пољопривредни град имао је велику централну пијацу. Имао је и грађевину са подземним загревањем, могуће за загревање воде за купање.

Град је разаран и обнављан најмање седам пута. Сваки пут би се нови град градио поврх старога. Претпоставља се да су поплаве Инда биле разлог тим разарањима. Град је подељен у два дела: цитаделу и доњи град. Већи део доњег града још није откопан, а за цитаделу се зна да је имала јавна купатила, да је представљала велико подручје у коме је могло становати око 5.000 људи и да је имала две велике дворане.

Боље је очуван него Харапа, која је припадала истој цивилизацији долине Инда. Мохенџо-даро је након ископавања у лошем стању, што се тиче одржавања. УНЕСКО се труди да се Мохенџо-даро очува па га је уврстио на листу светске баштине. Очување Мохенџо-дароа је био један од кључних разлога стварања листе светске баштине.

Локација

[уреди | уреди извор]
Мапа која приказује главне локације и теоретизовани обим цивилизације долине Инда, укључујући локацију Мохенџо-даро

Мохенџо-даро се налази поред десне (западне) обале доње[7] реке Инд у округу Ларкана, Синд, Пакистан. Лежи на плеистоценском гребену у поплавној равници Инда, око 28 km (17 mi) од града Ларкане.[8]

Историјски контекст

[уреди | уреди извор]

Мохењо-даро је изграђен у 26. веку пре нове ере.[9] Био је то један од највећих градова древне цивилизације долине Инда, познате и као Харапска цивилизација,[10] која се развила око 3.000 година пре нове ере из праисторијске културе Инда. На свом врхунцу, Индска цивилизација је обухватала већи део данашњег Пакистана и северне Индије, протежући се на запад до иранске границе, јужно до Гуџарата у Индији и северно до предстраже у Бактрији, са главним урбаним центрима у Харапи, Мохенџо-дару, Лоталу, Калибанганз, Долавири и Рахигари. Мохенџо-даро је био најнапреднији град свог времена, са изузетно софистицираним грађевинским инжењерингом и урбанистичким планирањем.[11] Када је цивилизација Инда доживела у нагли пад око 1900. п. н. е., Мохенџо-даро је напуштен.[9][12]

Поновно откривање и ископавање

[уреди | уреди извор]
Археолошке рушевине у Мохенџо-дару

Рушевине града остале су недокументоване око 3.700 година све док Р. Д. Банерји, службеник Археолошког прегледа Индије, није посетио локацију 1919-20 и идентификовао оно што је мислио да је будистичка ступа (150-500) за коју се знало да се тамо налази, и проналажења кременог стругача који га је уверио у древност локалитета. То је довело до великих ископавања Мохенџо-дара под вођством К. Н. Дикшита 1924–25 и Џона Маршала 1925–26.[13] Тридесетих година 20. века на локалитету су вршена велика ископавања под вођством Маршала, Д. К. Дикшитара и Ернеста Мекеја. Даља ископавања извели су 1945. Мортимер Вилер и његов приправник Ахмад Хасан Дани. Последњу велику серију ископавања 1964. и 1965. године спровео је Џорџ Ф. Дејлс. Након 1965. године ископавања су забрањена због оштећења изложених структура дејством временских прилика, а једини пројекти који су дозвољени на локацији од тада су била ископавања зарад спасавања, површинска истраживања и пројекти конзервације. Током 1980-их, немачке и италијанске истраживачке групе које су предводили Михаел Јансен и Маурицио Тоси користиле су мање инвазивне археолошке технике, као што су архитектонска документација, површинска истраживања и локализовано сондирање, да би прикупиле даље информације о Мохеџодару.[3] Бушење са сувим језгром које је 2015. спровео Пакистански национални фонд за Мохенџо-дар открило је да је локација већа од одкопане површине.[14]

Архитектура и урбана инфраструктура

[уреди | уреди извор]
Правилност улица и зграда указује на утицај античког урбанистичког планирања у градњи Мохенџо-Дара.
Поглед на Велико купатило на локацији, који показује околни урбани распоред.

Мохенџо-даро има планирани распоред са праволинијским зградама распоређеним по мрежном плану.[15] Већина је грађена од печене и малтерисане цигле; неки су изграђене од на сунцу сушене цигле од блата и дрвене надградње. Површина обухваћена Мохенџо-даром се процењује на 300 хектара.[16] Оксфордски приручник о градовима у светској историји нуди „ниску“ процену највеће популације од око 40.000.[17]

Сама величина града и његово обезбеђење јавних зграда и објеката сугерише висок ниво друштвене организације.[18] Град је подељен на два дела, такозвану Цитаделу и Доњи град. Познато је да је Цитадела – насип од черпића висок око 12 m (39 ft) подржавао јавна купатила, велику стамбену структуру дизајнирану да прими око 5.000 грађана и две велике сале за састанке. Град је имао централну пијацу, са великим централним бунаром. Појединачна домаћинства или групе домаћинстава воду су добијале из мањих бунара. Отпадне воде су каналисане до покривених одвода који су водили дуж главне улице. Неке куће, по свој прилици оне престижнијих становника, имају просторије које су изгледа биле издвојене за купање, а једна зграда је имала подземну пећ (познату као хипокауст), вероватно за грејано купање. Већина кућа имала је унутрашње двориште, са вратима која су се отварала на бочне пролазе. Неке зграде су имале два спрата.

Клима

[уреди | уреди извор]

Мохенџо-даро има врућу пустињску климу (Кепенова климатска класификација BWh) са изузетно топлим летима и благим зимама. Највиша забележена температура је 53,5 °C (128,3 °F), забележена у мају 2010. године, а најнижа забележена температура је −5,4 °C (22,3 °F), забележена у јануару 2006. Падавине су мале и углавном се јављају током монсунске сезоне (јул-септембар). Просечна годишња количина падавина у Мохенџо-дару је 100,1 mm и углавном се јавља у сезони монсуна. Највећа годишња количина падавина икада је 1023,9 mm, забележена 2022. године, а најмања годишња количина падавина икада је 10 mm, забележена 1987. године.

Клима Мохенџо-даро
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 29,4
(84,9) 		36,5
(97,7) 		45,5
(113,9) 		48,5
(119,3) 		53,5
(128,3) 		51,7
(125,1) 		47,6
(117,7) 		46,0
(114,8) 		43,5
(110,3) 		49,5
(121,1) 		39,2
(102,6) 		30,6
(87,1) 		53,5
(128,3)
Максимум, °C (°F) 24,8
(76,6) 		26,2
(79,2) 		32,1
(89,8) 		38,7
(101,7) 		43,8
(110,8) 		44,2
(111,6) 		40,9
(105,6) 		38,7
(101,7) 		37,5
(99,5) 		35,2
(95,4) 		30,5
(86,9) 		24,8
(76,6) 		34,78
(94,62)
Просек, °C (°F) 16,0
(60,8) 		17,0
(62,6) 		22,7
(72,9) 		28,8
(83,8) 		33,9
(93) 		35,8
(96,4) 		34,4
(93,9) 		32,8
(91) 		31,1
(88) 		26,7
(80,1) 		21,1
(70) 		16,0
(60,8) 		26,36
(79,44)
Минимум, °C (°F) 7,3
(45,1) 		7,9
(46,2) 		13,3
(55,9) 		18,9
(66) 		24,0
(75,2) 		27,4
(81,3) 		27,9
(82,2) 		27,0
(80,6) 		24,7
(76,5) 		18,2
(64,8) 		11,8
(53,2) 		7,3
(45,1) 		17,98
(64,34)
Апсолутни минимум, °C (°F) −5,4
(22,3) 		−4,0
(24,8) 		2,2
(36) 		3,0
(37,4) 		13,0
(55,4) 		15,6
(60,1) 		18,4
(65,1) 		18,0
(64,4) 		14,5
(58,1) 		0,0
(32) 		−1,0
(30,2) 		−4,0
(24,8) 		−5,4
(22,3)
Количина падавина, mm (in) 2,6
(0,102) 		5,8
(0,228) 		3,4
(0,134) 		2,9
(0,114) 		2,2
(0,087) 		2,5
(0,098) 		39,9
(1,571) 		26,6
(1,047) 		6,6
(0,26) 		0,4
(0,016) 		0,9
(0,035) 		6,3
(0,248) 		100,1
(3,94)
Дани са падавинама 0,2 0,5 0,9 0,2 0,3 0,4 1,9 1,4 0,3 0,1 0,1 0,3 6,6
Извор: PMD (1991–2020)[19]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mohenjo-Daro (archaeological site, Pakistan) on Encyclopedia Britannica website Retrieved 25 November 2019
  2. ^ Possehl, Gregory L. (11. 11. 2002). The Indus Civilization: A Contemporary Perspective. Rowman Altamira. стр. 80. ISBN 978-0-7591-1642-9. 
  3. ^ а б „Mohenjo-Daro: An Ancient Indus Valley Metropolis”. 
  4. ^ "Mohenjo Daro: Could this ancient city be lost forever?". BBC. 27 June 2012. Retrieved 27 October 2012.
  5. ^ "Moenjodaro in Danger of Disappearing, Says Pakistani Archaeologist" Архивирано 6 јул 2012 на сајту Wayback Machine. Global Heritage Fund blog article; accessed 8 February 2014.
  6. ^ Shea, Samantha (14. 11. 2022). „Pakistan's lost city of 40,000 people”. www.bbc.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-18. 
  7. ^ "Lower Indus" refers to the portion of the river below its confluence with Panjnad, the combined river of all its five tributaries flowing through the Punjab region.
  8. ^ Roach, John. „Lost City of Mohenjo Daro”. National Geographic. Архивирано из оригинала 27. 02. 2017. г. Приступљено 8. 4. 2012. 
  9. ^ а б Ancientindia.co.uk. Retrieved 2 May 2012.
  10. ^ Beck, Roger B.; Black, Linda; Krieger, Larry S.; Phillip C. Naylor; Dahia Ibo Shabaka (1999). World History: Patterns of InteractionНеопходна слободна регистрација. Evanston, IL: McDougal Littell. ISBN 978-0-395-87274-1. 
  11. ^ A H Dani (1992). "Critical Assessment of Recent Evidence on Mohenjo-daro". Second International Symposium on Mohenjo-daro, 24–27 February 1992.
  12. ^ Kenoyer, Jonathan Mark (1998). “Indus Cities, Towns and Villages”, Ancient Cities of the Indus Valley Civilization. Islamabad: American Institute of Pakistan Studies. p. 65.
  13. ^ Possehl, Gregory L (2010). The Indus Civilization: A Contemporary Perspective. AltaMira. стр. 12. ISBN 978-0-7591-0172-2. 
  14. ^ „'Findings show Moenjodaro was larger than unearthed ruins'”. 14. 11. 2015. Приступљено 14. 11. 2015. 
  15. ^ Mohan Pant and Shjui Fumo, "The Grid and Modular Measures in The Town Planning of Mohenjodaro and Kathmandu Valley: A Study on Modular Measures in Block and Plot Divisions in the Planning of Mohenjodaro and Sirkap (Pakistan), and Thimi (Kathmandu Valley)"; Journal of Asian Architecture and Building Engineerng 59, May 2005.
  16. ^ T.S. SUBRAMANIAN, Harappan surprises. 13 June 2014 – www.frontline.in
  17. ^ Peter Clark (editor) (2013). The Oxford Handbook of Cities in World History. Oxford University Press. стр. 158—59. . "since it is impossible to ascertain what proportion of the city was used for habitation the basis for this [population] estimate is weak." For lower area estimate of 85 hectares, see note 25, citing U. Singh, A History of Ancient and Medieval India, Delhi, Pearson Education, 2008, p. 149. See also FR Alchin and G Erdosy, The Archaeology of Early Historic Asia: The Emergence of Cities and States, Cambridge University Press, 1995, p. 57.
  18. ^ McIntosh 2008, стр. 389 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMcIntosh2008 (help) "The enormous amount of labor involved in the creation of Mohenjo-daro's flood defense platforms (calculated at around 4 million man-days) indicates the existence of an authority able to plan the construction and to mobilize and feed the requisite labor force."
  19. ^ „Flood Forecasting Division Lahore”. Приступљено 19. 2. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Мохенџо-даро на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мохенџо-даро&oldid=28935280”