Моја последња главобоља
| Моја последња главобоља | |
|---|---|
 Корице књиге Моја последња главобоља“ | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Лаура Барна |
| Земља |  Србија |
| Језик | Српски |
| Жанр / врста дела | роман |
| Издавање | |
| Датум | 2008. |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-17-15750-8 |
Моја последња главобоља је роман српске књижевнице Лауре Барне објављен 2008. године у издању "Службеног гласника".[1] То је биографски роман у коме се у Барниној визији Исидора Секулић опсесивно враћа трну којим ју је повредио Јован Скерлић на почетку њеног списатељског пута. Роман уводи читаоца у интимне одаје душе и ума велике српске књижевнице Исидоре Секулић.[2][3]
Историјске чињенице
[уреди | уреди извор]Јован Скерлић је 1913. године написао критички приказ Сапутника Исидоре Секулић и Исповести Милице Јанковић и објавио га под насловом „Две женске књиге“. Скерлић је у Сапутницима видео књигу „личнога надахнућа и врло интимног тона“, написану у години када се, „откако нас има на свету, највише пролило српске крви“, те замера Исидори што у тој години излази њена књига у којој има „седамнаест страна фраза о једној главобољи“. Исидорина главобоља и прекор критичара књизи оставили су видног трага у животу и размишљању Исидоре Секулић. Тој опсесивној теми посвећен је роман Моја последња главобоља.[2][3]
Радња
[уреди | уреди извор]
Лаура Барна снагом уживљавања улази у лик Исидоре Секулић „бележећи“ њену предсмртну исповест. Тај интимни, интелектуални, морални па и поетички тестамент И. Секулић писан је са мером, драматично и уверљиво. То је и сократски говор у којем су сабеседници Барна, загонетни песник, а иницијални повод Исидорине исповести је поменути Скерлићев текст. Али у основи је то заветни солилоквијум једне изузетне личности у предсмртном часу којој, пишући у њено име, Лаура Барна двојнички позајмљује своју реч и свој списатељски дар.[4] Искрсавају успомене, менталне слике, ликови знаних и незнаних Исидориних познаника, пријатеља или супарника, речи оживљавају осећања и мисли. Приказ Исидориних сапутника, твори две равни око исте осе: мозаик значајних личности културног живота Београда у првој половини прошлога века, с ухваћеним струјањем идеја и ставова, поетика и идеологија, моралних убеђења и неморалних посрнућа, а с друге стране то је калеидоскоп личних осећања, дилема, нерашчишћених рачуна и неисказаних речи.[2] [4]
Награде
[уреди | уреди извор]Моја последња главобоља је ушао у ужи избор НИН-ове награде.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Барна, Лаура (2008). Моја последња главобоља. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-17-15750-8.
- ^ а б в „Моја последња главобоља”. Службени гласник. Приступљено 29. 4. 2021.
- ^ а б „Моја последња главобоља”. Микро књига. Приступљено 29. 4. 2021.
- ^ а б „Једна женска књига”. Књижара. Приступљено 29. 4. 2021.
- ^ „Нинова награда за Пиштала”. Данас. Приступљено 29. 4. 2021.
