Мстислав Ростиславич Храбри
| Мстислав Ростиславич Храбри | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1148/1152 |
| Место рођења | Новгород, |
| Датум смрти | 13 июня 1180 |
| Место смрти | Новгород, |
| Гроб | Софијски сабор, Новгород |
| Световни подаци | |
| Празник | 14. (27.) јун |
Мстислав Ростиславич Храбри (рођ. Ђорђе или Теодор[1]; око 1148/1152[2] — 13. јун 1180[3]) — новгородски кнез, син великог кнеза кијевског Ростислава Мстиславича, светитељ Руске цркве. Надимак Храбри није коришћен за кнежевог живота. Први пут се појавио у Новгородској првој хроници млађег издања[4].
Биографија
[уреди | уреди извор]Године 1168. учествовао је у победи јужноруских кнезова над Половцима. Покушавајући, заједно са својом браћом, да контролише апанаже Великог војводства Кијевског, стао је на страну Андреја Богољубског у сукобу 1169. године, али су убрзо савезнички односи престали због Андрејеве жеље да потчини смоленске кнезове. Поход трупа Андреја и његових савезника 1173. завршио се неуспешном опсадом Вишегорода. Са вестима о приближавању кандидата за владавину Кијева, Јарослава Волинског, са галицијском војском, опсада је укинута. У борби за власт у Владимирско-Суздаљској кнежевини 1174-1175, заједно са Глебом Рјазанским, подржавао је штићенике старих ростовских и суздаљских бојара, унуке Јурија Долгоруког Мстислава и Јарополка Ростиславича, против Михаила и Всеволода Јурјевича, подржавао новим занатским градовима и Черњиговским Свјатославом Всеволодовичем.
Године 1179. Новгородци су га позвали на царство. Године 1179. Мстислав је на челу војске од 20.000 људи направио успешан поход на Чуд. У пролеће 1180. Мстислав је желео да се пресели у Полоцк, али га је зауставио његов старији брат Роман Смоленски, који је послао Мстиславовог сина у помоћ Полоцку. Путовање је отказано. 13. јуна 1180. Мстислав је умро од изненадне болести. Према хроници, пре смрти је смршао и почео да губи моч говора. Новгородци су сахранили Мстислава у гробу Владимира Јарославича у новгородском саборном храму Свете Софије у капели Рођења Богородице.
Године 1879. његове мошти су пренете у нову светињу, рад С. Ф. Верховцева[5]. Његов спомен празнује се локално 14. (27. јуна), као и на дане руских и новгородских светитеља: у 2. и 3. седмици Педесетнице.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Болтаевский А.А., Балашкин И.Н., Емец В.Е., Прядко И.П. Балканский регион сквозь призму геополитики: конец XIX - начало XX вв.”. Genesis: исторические исследования. 5 (5): 129—147. 2016. ISSN 2409-868X. doi:10.7256/2409-868x.2016.5.20894.
- ^ Юсим, М.А. (2021). „ТАРЛЕ Е.В. РОССИЯ И ЗАПАД: ИЗ НЕОПУБЛИКОВАННОГО И ЗАБЫТОГО / [сост., подгот. к печати, вступ. ст. и коммент. Б.С. Кагановича]. СПб.: Дмитрий Буланин, 2020. 528 с., "Средние века"”. Средние века (4): 215—222. ISSN 0131-8780. doi:10.7868/s0131878021040164.
- ^ Voĭtovych, L. V. (2000). Kni︠a︡zivsʹki dynastiï Skhidnoï I︠E︡vropy-- kinet︠s︡ʹ IX-pochatok XVI st: sklad, suspilʹna i politychna rolʹ: istoryko-henealohichne doslidz︠h︡enni︠a︡. Instytut ukraïnoznavstva im. I. Kryp'i︠a︡kevycha. Lʹviv: In-t ukraïnoznavstva im. I. Krypʹi︠a︡kevycha NAN Ukraïny. ISBN 978-966-02-1683-9.
- ^ Абуков, C.Н. (2022-10-25). „МСТИСЛАВ ВСЕВОЛОДКОВИЧ МСТИСЛАВИЧА: О РОДОНАЧАЛЬНИКЕ ГОРОДЕНСКИХ КНЯЗЕЙ”. ДРЕВНЯЯ РУСЬ. ВОПРОСЫ МЕДИЕВИСТИКИ (3(89)). ISSN 2071-9574. doi:10.25986/iri.2022.8.89.002.
- ^ Volokonskaya, T. A. (2017). „Issues of Media Criticism on the Pages of the Weekly Journal Vsemirnaya Illustraziya (World Illustration)”. Izvestiya of Saratov University. New Series. Series: Philology. Journalism. 17 (4): 469—471. ISSN 1817-7115. doi:10.18500/1817-7115-2017-17-4-469-471.