Надежда Томић
Надежда Томић | |
|---|---|
| Датум рођења | 2. децембар 1896. |
| Место рођења | Алексинац, Србија |
| Датум смрти | 10. јун 1922. (25 год.) |
| Место смрти | Шампе, Швајцарска |
| Занимање | студент медицине |
Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету у Женеви. Трагично је настрадала утопивши се у језеру Шампе, заједно са дечаком којем је покушала да спаси живот. Њеним чином инспирисан је споменик на породичној гробници на Новом гробљу у Београду.
Биографија
[уреди | уреди извор]Младост и школовање
[уреди | уреди извор]Нада Томић је рођена 2. децембра 1896. у Алексинцу, као старије дете дете Јована Томића (1869–1932), српског историчара и академика, и Даринке Томић (1872–1929). Имала је брата Миодрага-Мишу Томића (1898–1983).[1]
Као дете се са породицом преселила у Београд, где је похађала гимназију до 1914. године, када је, након завршеног седмог разреда, била принуђена да привремено прекине школовање услед објаве рата.[1] Напустила је Србију прешавши преко Албаније с оцем и братом 1916. године.[1] На Крфу је 28. октобра исте године склопљена Конвенција о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама,[2] која српској омладини омогућава студирање у Француској, Швајцарској или Алжиру.[3] Донета је и Уредба о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Министарство просвете одобрило 7. октобра 1917. године.[2] Српски ученици гимназија полагали су испит зрелости у једној од двеју значајних српских гимназија у Француској, смештеним у Ници и Болијеу.[4] Овим одлукама је Нади омогућено да 1917. године, након матурирања у Ници, упише Медицински факултет у Женеви, као једна од три студенткиње из Србије.[3] Са братом, који је је уписао Технички факултет у Цириху[3], често се посећивала.
Надежда је била међу 547 српских студената који су примали стипендију српске владе под условом да ће након студија радити у служби своје земље.[3] Како је била марљив студент, отац јој је предложио да прекине примање стипендије током докторских студија, чиме би се ослободила обавезе враћања у Србију и могла да упише специјалистичке студије у Паризу. Нада га је послушала и одрекла се стипендирања 1921. године, добивши даљу новчану подршку од оца.[5] Са ентузијазмом је приступила спремању своје докторске тезе, али је није стигла да је заврши услед изненадне и преране смрти.[6]
Боравак у Женеви
[уреди | уреди извор]Надежда је била веома посвећена медицини, гајећи велику знатижељу за нова научна открића. Посебно су је интересовали микробиологија[7] и лабораторијски експерименти.[6] Са колегиницама је стажирала у једној дечијој болници, где су се смењивале се по ноћним дежурствима. Нада је током слободних тренутака својих дежурстава шила и плела одећу, па је део својих творевина, који није била наменила себи или брату, давала деци и њиховим мајкама.[8] У априлу 1921. године добила је шарлах приликом учешћа на једној аутопсији на Институту за патологију, што је јавила оцу путем писма.[5] Током наредних годину дана настављали су се њени здравствени проблеми, као последица медицинске праксе и контакта са пацијентима.[9] Из тих разлога, доктор јој је на пролеће 1922. године препоручио боравак у природи у околини Шампеа.[10]
Поред медицинских наука, Нада је гајила страст и према учењу страних језика.[7] Поред француског, који је течно говорила, током боравка у Женеви научила је енглески језик, а до извесног нивоа је савладала и шпански и италијански.[7]
Своје познавање француског језика, које јој је било услов за наставак школовања, искористила је да у слободно време преведе српску народну поезију, претежно из Косовског циклуса, како би своје преводе читала колегиницама током стажирања и тиме их информисала о култури и историји свог народа.[11]
Учење енглеског језика, са којим је је почела самостално, док је била у Србији, наставила је на приватним часовима и на курсу који се давао на једном женевском колежу. На крају течаја учествовала је у наградном конкурсу, где је освојила Шекспиров роман у оригиналу.[7] Након тога, почела је да сакупља Шекспирова дела на енглеском,[7] која је читала у слободним тренуцима током стажирања.[8]
За шпански језик се заинтересовала не би ли превела један текст о енцефалитису, што је био научни рад једног професора из Мадрида. Како није било превода тог научног текста са шпанског, Надежда је решила да сама научи језик помоћу шпанско-француског речника и граматике, како би превела текст. Самостално превођење било је успешно.[7]
Учење италијанског језика, што је почела уз помоћ другарице из Италије, ишло јој је лако због сличности са француским језиком.[7]
Надежда је током својих студија проводила слободно време шетајући се са колегама по природи[9], читајући књиге[8] и посећујући симфонијске концерте.[9] Неговала је своје вештине цртања и сликања,[9] а усавршавала је и умеће свирања клавира.[11]
Смрт
[уреди | уреди извор]
Дана 10. јуна 1922. Нада је свом брату послала разгледницу са сликом језера Шампе и околних хотела, јер је у једном од њих у то време одседала.[10] У тексту на полеђини јавила му је како би требало да наредне недеље пређе у други хотел на препоруку лекара, не би ли била ближе природи.[10] Наредног дана је Миодраг Томић добио сестрино писмо уз вест да се утопила на језеру Шампе.[10] Према изјавама очевидаца, Надежда је 10. јуна око пет сати по подне кренула у пловидбу чамцем по језеру и повела са собом двоје деце из околине,[10] међу којима је био шестогодишњи дечак[12] по имену Клод.[12] Под непознатим околностима, Клод је упао у воду веслајући, па је Нада скочила за њим намери да му помогне.[10] Услед потешкоћа изазваних ветром, инцидент је имао трагичан исход. Надино тело извађено је из језера два сата након утапања, а дечаково је пронађено сутрадан ујутру.[12]
Миодраг је саопштио трагичну вест родитељима и побринуо се за преношење Надиног тела из Шампеа.[12] Протојереј Орлов одржао је Нади опело у руској цркви у Женеви, затим је Нада привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве.[12]
На захтев Министарства владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Надино тело је пренето у Србију 1927. године.[13] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у другом реду парцеле 20, у гробници број 19, где је касније направљена заједничка гробница породица Томић и Томанић.[1] На захтев Надиног оца, надгробни споменик јој је направио хрватски вајар Рудолф Валдец.[1] Споменик представља Исуса Христа како Надежду извлачи из воде, док она у наручју држи дечака којег је покушала да спаси. Изнад Надеждиног надимка и година рођења и смрти стоји епитаф „У смрт за другога".
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 141.
- ^ а б Николова, Маја. Елита која је стварала елиту. Српски професори и француски ђаци. стр. 3.
- ^ а б в г Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 142.
- ^ Николова, Маја. Елита која је стварала елиту. Српски професори и француски ђаци. стр. 6.
- ^ а б Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 143.
- ^ а б Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 152.
- ^ а б в г д ђ е Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 160.
- ^ а б в Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 157.
- ^ а б в г Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 144.
- ^ а б в г д ђ Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 145.
- ^ а б Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 158.
- ^ а б в г д Живковић Христић, Зоран. Нада Томићева (1896 – 1922). стр. 146.
- ^ Косић, Василије. Министарство вера Краљевине Срба. Хрвата и Словенаца 1919 – 1929 (1918 – 1933). стр. 32.