Пређи на садржај

Насиље у породици

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација Жана Игнасија Исидора Жерара, алијас Гранвила у књизи „Сто изрека“, објављеној 1845. године у Паризу

Насиље у породици је понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице.[1] Насиље у породици је појам који се обично односи на насиље између супружника или супружничко злостављање, али такође може да се односи и на невенчане интимне партнере или једноставно људе који живе заједно. Насиље у породици је феномен који је присутан у свим земљама света и у свим културама; људи свих раса, етнија, верских и политичких и сексуалних опредељења, друштвених и културних нивоа и полова могу бити починиоци насиља у породици.

Скретање пажње јавности на насиље у породици отпочело је са појавом женског покрета, нарочито феминизма и покрета за женска права насталих седамдесетих година 20. века, чија је главна преокупација била решавање проблема претучених жена чији су агресори били њихови мужеви.

Свест о насиљу у породици као и схватање и документованост овог преступа разликују се од земље до земље. Процењује се да је у САД и Великој Британији само трећина случаја насиља у породици пријављена полицији.[2] Према подацима Виктимолошког друштва Србије, свака четврта жена на Балкану трпи насиље у породици.[3]

Облици насиља у породици

[уреди | уреди извор]
Љубичаста трака - међународни симбол кампање против насиља у породици

Насиље у породици појављује се у различитим облицима и укључује физичко насиље, сексуално насиље, психичко насиље и економско насиље.[1]

  • Физичко насиље укључује батинање, ударање по глави и телу, чупање косе, повреде оштрим и тупим предметима, шутирање, дављење, бацање на зид или под, наношење опекотина, итд.
  • Сексуално насиље подразумева сваку повреду полне слободе и полног морала, сваки вид деградирања и понижавања на сексуалној основи, »класично« силовање, сваки вид присиљавања на сексуални однос.[1]
  • Психичко насиље се односи на застрашивање, константно критиковање, потцењивање, емоционалне претње и оптужбе, емоционално уцењивање, стварање конфузије и несигурности код жртве, посесивно понашање, постављање нереалних и неостваривих очекивања у односу на жртву, вербално злостављање, излагање жртве притиску, испољавање злостављачког ауторитета, непоштовање жртве, злоупотреба поверења, неиспуњавање обећања, емотивна резервисаност, минимизирање, порицање и пребацивање кривице за насиље, изолација, узнемиравање и малтретирање.[1]
  • Економско насиље подразумева насилно одузимање новца и вредних ствари, контролисање зараде и примања, трошење новца искључиво за задовољење сопствених потреба, неиспуњавање обавезе издржавања необезбеђених чланова породице, забрана члану породице да располаже сопственим, односно заједничким приходима, забрана члану породице да се запосли и оствари сопствене приходе, одузимање средстава рада, наметање обавезе сталног подношења детаљних извештаја о трошењу новца и друго.[1]

Такође је важно поменути пасивно злостављање, један посебан вид насиља у породици који није лако уочити, а који обично води у физичко насиље.[4] Овај вид насиља врло је суптилан и укључује виктимизацију, двосмислености, запостављање, духовно и интелектуално злостављање.[5]

Насиље у породици има неколико димензија:

  1. Модалитет: физичко, психичко, сексуално или/и економско.
  2. Учесталост: повремено, хронично
  3. Озбиљност: како код психичког тако и код физичког злостављања зависи он степена повреде и потребе за лечењем.
  4. Пролазна или трајна повреда: блага, умерена, тешка, итд. Највиши степен је убиство.

Жртве насиља у породици

[уреди | уреди извор]

Насиље над женама

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Насиље над женама

Насиље над женама обухвата широк спектар различитих форми злостављања, на основи родног обележја, које је усмерено према женама и девојкама у различитим периодима њиховог живота. Насиље над женама је резултат неравнотеже моћи између жена и мушкараца која доводи до дискриминације жена, и у оквиру друштва и унутар породице. Оно представља кршење људских права, чија сама природа лишава жене њихове могућности да уживају основне слободе, често оставља жене рањивим за даље злостављање и представља велику препреку у превазилажењу неравноправности између мушкараца и жена у друштву.[6]
Жене су веома често жртве насиља својих најближих. Насиље у породици је најчешћи облик општијег проблема насиља над женама, чему говоре у прилог статистике: између 40% и 70% убистава где су жртве биле жене, починиоци су били њихови мужеви или вереници[7]. Такође је утврђено да се не ради увек о физичком насиљу, већ и о душевном или вербалном[8][9]. Насиље над женама које врше њихови сентиментални партнери најчешће остаје непријављено полицији, тако да експерти сматрају да је број жена жртава насиља у породици много већи од оног кога показују статистике и да га је тешко проценити[10].

Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбијкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом.[11] Насиље над женама у лезбијским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.[12]

Насиље над децом

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Злостављање деце

Истраживања су показала да између 40% и 60% мушкараца и жена који злостављају одрасле такође злостављају и своју децу.[13] Девојчице чији очеви злостављају њихове мајке су 6,5 пута вероватније жртве својих очева него оне које имају ненасилне очеве.[14]

Насиље над децом се може поделити на више видова[15]:

  • Запостављање, при чему одговорна одрасла особа не води одговарајућу бригу о детету и о његовим потребама како на физичком плану (обезбеђење хране, одеће и хигијене), тако и на емотивном (одсуство љубави) и едукационом плану (спречавање детета да иде у школу).
  • Физичко злостављање је физичка агресија одрасле особе над дететом. Укључујуе ударање, паљење, дављење или дрмусање детета, при чему се често злостављање оправдава као васпитно-дисциплинска мера. Преношење токсичних материја детету преко мајке (као фетални алкохолизам) у неким земљама такође се може сматрати физичким насиљем над дететом.
  • Сексуално злостављање детета јесте било који сексуални чин између одрасле особе и детета, укључујући пенетрацију, орални секс или излагање детињег нагог тела под присилом у присуству одрасле особе.
Према статистичким подацима добијеним у периоду између 1994. године и 2004. године, у Србији је од свако четворо сексуално злостављане деце, троје су девојчице и једно је дечак. На сваких пет починилаца сексуалног злоствљања деце, 4 су мушкарци, а 1 је жена.[16] У 39,12% случаја дете је злостављао отац (најчешћи однос насилник-злостављани јесте отац-кћерка).[16] У 53,32% случајева, насилник је особа која представља фигуру оца у породици (отац, очух, хранитељ, усвојитељ).[16] Од укупног броја случаја сексуалног злостављања деце, чак у 98,26% починилац је била особа позната детету, најчешће из круга најуже породице.[16]
  • Душевно злостављање, такође познато и као емотивно злостављање детета, укључује извргивање руглу детета, неприкладне и претеране казне или непоказивање љубави према детету.

Насиље над мушкарцима

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Насиље над мушкарцима у породици

Иако је се акценат ставља на жене као главне жртве, такође и мушкарци могу бити жртве насиља у породици. Пажња светске јавности на мушкарце које малтретирају жене скренута је појавом покрета за мушка права. У извештају о повредама проузрокованим насиљем које су лечене на болничким одељењима за хитну помоћ (Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments) ) коју је издало Министарство правде САД у августу 1997, наводи се да су мушкарци једна шестина од укупног броја пацијената који су примљени као жртве насиља у породици. Овај извештај такође наводи да знатно више мушкараца него жена одбија да открије идентитет свог нападача[17]. Жртве такође могу бити и деца или стара лица.

Насиље над старим и нејаким лицима

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Насиље над старим и нејаким лицима

Старе и нејаке особе су такође често жртве насиље у породици. Феномен насиља над старим лицима примећен је седамдесетих година 20. века, али тек деценију касније и само у САД, институционализује се термин elder abuse, то јест, насиље над старим лицима[18]. Насиље над старијим особама може бити физичко насиље, душевно насиље, сексуално насиље, економско насиље, самозапостављање и напуштање[18].

Синдром бабе робиње

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Синдром бабе-робиње

Почетак 21. века донео је један нови вид насиља у породици над старијим особама који се у психологији назива „синдромом бабе-робиње“[19]. Ради се, наиме, о старијим женама које добровољно подносе велики терет у оквиру своје породице који са годинама постаје претежак за њих. Ако жена сама не искаже да је крајње исцрпљена, а њена деца то не примећују, преоптерећеност ових особа доводи до појаве обољења на психосоматичном и физичком нивоу. Физичке манифестације ове болести су висок крвни притисак, метаболички поремећаји и дијабетес, срчане и респираторне сметње, утрнуће, несвестице и друге парокистичне сметње, хроничан умор, слабост и падови[19]. На емотивном плану, појављује се општа нерасположеност, нелагодност, анксиозност, невољност, недостатак мотивације, осећај кривице због свог лошег стања, и у изузетно тешким случајима помисао о самоубиству као једином излазу[19].

Овај феномен је новијег датума и Међународна здравствена организација га карактерише као насиље над женама[19]. Фактори који утичу на појаву овог синдрома су обавезе које немају везе с послом домаћице (чување уничића), бројна породица, чланови породице који су инвалиди или болесни и чију бригу преузимају те жене, гомилање обавеза и сл[19]. Психолошки и друштвени профил жена подложних овом синдрому су средовечне жене било које друштвене класе са претераним осећајем одговорности које немају обичај да се жале на адекватан начин[19].

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Члан 197. Породичног закона у „Жртве насиља у породици“. Центар з асоцијални рад, Београд.извор, Приступљено 15. 4. 2013.
  2. ^ Patricia Tjaden and Nancy Thoennes. Full Report of the Prevalence, Incidence, and Consequences of Violence Against Women. National Institute of Justice and the Centers for Disease Control and Prevention, November 2000, NCJ 183781 [1], Приступљено 15. 4. 2013.
  3. ^ Свака четврта жена на Балкану трпи насиље у породици.Блиц. 19. јуни 2009. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јун 2009), Приступљено 15. 4. 2013.
  4. ^ Passive Aggressive Behavior, a Form of Covert Abuse Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2010)(дефиниција пасивног злостављања)
  5. ^ Damn Violence, Приступљено 15. 4. 2013.
  6. ^ Светски извештај о насиљу и здрављу, Женева, 2002. Уводна реч генералног секретара
  7. ^ „Intimate Partner Violence” (PDF). World Health Organization. 2002. Приступљено 4. 9. 2007. 
  8. ^ A Pourreza; A Batebi; A Moussavi (2004). „A Survey about Knowledge and Attitudes of People towards Violence against Women in Community Family Settings” (PDF). Iranian Public Health Journal. 33 (2): 33—37. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 02. 2008. г. Приступљено 4. 9. 2007. 
  9. ^ „Violence & Victimization Research Division's Compendium Of Research On Violence Against Women 1993-2005 1998-WT-VX-0014 pg 35, 1999-WT-VX-0014 pg 59” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 20. 05. 2008. г. Приступљено 22. 06. 2009. 
  10. ^ „Intimate Partner Violence: Overview”. Centers for Disease Control and Prevention. 2006. Приступљено 4. 9. 2007. 
  11. ^ Girshick, Lori B., "No Sugar, No Spice: Reflections on Research on Woman-to-Woman Sexual Violence." Violence Against Women Vol. 8 No. 12, December 2002, pgs. 1500-1520.
  12. ^ Fact Sheet: Lesbian Partner Violence, Приступљено 15. 4. 2013.
  13. ^ American Psychology Association. Violence and the Family: Report of the American Psychological Association Presidential Task Force on Violence and the Family. 1996
  14. ^ Bowker LH, Arbitell M, Mcferron JR (1988). „On the Relationship Between Wife Beating and Child Abuse”. Ур.: Bograd ML, Yllö K. Feminist perspectives on wife abuse. Thousand Oaks: Sage Publications. ISBN 978-0-8039-3053-7. 
  15. ^ „Child Abuse and Neglect: Types, Signs, Symptoms, Help and Prevention”. helpguide.org. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2008. 
  16. ^ а б в г Педагошко друштво Србије:Сексуално злостављање деце извор Архивирано на сајту Wayback Machine (20. април 2010), Приступљено 15. 4. 2013.
  17. ^ Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments. U.S. Department of Justice, Office of Justice Programs. Bureau of Justice Statistics. August 1997, NCJ-156921 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јун 2009) Табела бр. 7.
  18. ^ а б Maltrato, la viejez agredida. Informe de la Seguridad Social de España. 18.07.2008 [2][мртва веза], Приступљено 15. 4. 2013.
  19. ^ а б в г д ђ Encarni Liñan. Síndrome de la abuela esclava. Psicología on-line [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2009), Приступљено 15. 4. 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Насиље у породици на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Насиље_у_породици&oldid=27862025”