Нацрт:Сенка Голог отока
 | {{преместити|{{замени:PAGENAME}}}}. Проверите да ли је нацрт референциран и јесу ли испуњене опште стилске смернице пре него што га затражите премештање у простор чланака. Пронађи изворе: "Сенка Голог отока" — Гугл вести · Гугл новине · Гугл књиге · Гугл академик · HB · JSTOR · Гугл бесплатне слике · WL Последњу измену ове странице објавио је уредник Kizule (разговор | доприноси) на датум 6. фебруар 2025. у 02:19. (освежи) |
| Сенка Голог отока | |
|---|---|
 Прво издање | |
| Настанак | |
| Аутор | Марко Врањешевић |
| Дизајнер корица | Војислава и Милорад Тадић |
| Земља |  ФНРЈ |
| Језик | српски |
| Садржај | |
| Жанр / врста дела | историјски роман |
| Место и време радње | Београд, Југославија; савремено доба |
| Издавање | |
| Издавач | Игор Врањешевић |
| Датум | 2005. |
| Број страница | 350 |
| Тип медија | Тврди повез |
Сенка Голог отока је роман српског песника и књижевника Марка Врањешевића. Роман приповеда о његовој голооточкој голготи, као и кратким периодима пре и после ње. Сви ти догађаји су бацили злокобну сенку на његов живот као и на животе његових најмилијих.
Марко Врањешевић је роман Сенка Голог отока написао у строгој тајности у периоду од 10.марта 1955. године до 18. јануара 1956. године и то је уједно први роман икада написан на ову тему. Говори о току свести невиног затвореника. Роман описује прелазак из нормалног стања у стање помраченог ума што до сада није забележено у нашој књижевности и постоји у малом броју дела светске књижевности (Достојевски). Роман је писан књижевним језиком, са доста архаизама, без иједне псовке што је доказ културног нивоа писца.
Аутор му је дао наслов “Голи оток”, али од тада до објављивања романа 2005. године је прошло пуно година и тај наслов је већ употребљен код неких других аутора, па се наслов “Сенка Голог отока” сам наметнуо из дневничких бележака аутора и описује стање у коме се он налазио све до краја свог живота. Роман је написан без трунке мржње и оптуживања. Аутор је годинама покушавао да објави овај роман али му то није успевало јер је то била забрањена тема и није се смела спомињати па ни публиковати. Тако је рукопис стајао у породичној архиви педесет година до објављивања.
Роман Сенка Голог отока као и прилози објашњавају живот Марка Врањешевића, песника који је без кривице осуђен, и коме је живот насилно преусмерен на слепи колосек. Марко Врањешевић је био русофил, волео је своју земљу и људе и био је одан и привржен партији, која му је на најсуровији начин узвратила.
Роман Сенка Голог отока се састоји из следећих целина:
Уводни део описује догађаје који су претходили
Следи део из истражног затвора у Београду.
Затим боравак на Голом отоку
Излазак са Голог отока и боравак у болници
Лајт мотив романа – прозор кроз који се види спољни свет
Роман Сенка голог отока се чита у једном даху.
Одломак
Дуг, продоран звук електричног звонцета. “ Полиција! “ крикнем, несвесно, још нерасањен, отежалих очних капака / будилник на ноћном ормарићу показује један час после поноћи /: тај рески звук звонцета пренесе ме одједном , овако неразбуђена, у доба окупације, када су нас у дугим ноћима, после полицијског часа, будиле честе рације приређиване час од Немаца, час од Недићеваца, уносећи сваки пут мучно неспокојство.
Брзо се расаним. Од мог узвика и Бранка се буди. Она неколико тренутака седи у кревету зачуђених, широко отворених, престрављених очију. Електрично звонце и даље звони, упорно и насртљиво. Уздрхталим рукама она навлачи кућну хаљину и прилази спољним вратима. Насртљиви звук се тек тад прекида.
Ко ли то сад, у петој години слободе, после хиљаду четири стотине седамдесет дана напорног али радосног рада и исто толико ноћи мирног сна, дође да ме сети на мучне, кошмарне ноћи окупације?
У собу улазе четири млађа човека са двема нашим сусеткама. Напред је човек ониског раста и несразмерно велике главе. Прегледавши најпре личне карте, и Бранкину и моју, он ми пружа лист хартије. Изненађен и збуњен држим ту хартију чија слова ми све титрају пред очима, и једва најзад разабирам то да сам данас, 17. маја 1949. године, одлуком јавног тужиоца за град Београд, лишен слободе.
Она четворица се одмах дадоше на посао: прегледају најпре књиге и листове, пажљиво прелиставајући сваку књигу, и под је ускоро сав прекривен разбацаним књигама, часописима и свакојаким хартијама.
Мора да сам под неком тешком оптужбом кад су у ово глуво доба ноћи дошли да врше тако темељан претрес целог стана, и то ништа мање него четворица њих у пратњи двеју сведокиња!
После првог претреса, Бранка мало долази к себи и, наизглед смирена, седи на постељи, непомична, посматрајући шта се дешава. Знам добро каква се бура у њој узвитлала испод те наизглед мирне површине. Она, очигледно, присиљава себе да буде мирна: у деветом је месецу трудноће и има да носи дете још непуне четири недеље. Немогуће је да са тим нису упознати они по чијем налогу сам лишен слободе. Зар се са овим није могло причекати још који дан? Зар је могућно да не знају какве трагичне последице ово може имати по целу једну породицу? За каквог ме то тешког кривца, за каквог ме то окорелог зликовца сматрају? И зашто да се тако свирепо свете Бранки, чија кривица је само у томе што ми је жена? Какав ли сам то кривац у њиховим очима, кад за ту кривицу треба да плати дете које још ни света није угледало.
Из тих мисли трже ме глас оног главатог:
-Спремите се па ћете с нама.
Помислим да је претрес завршен: за време једночасовног претурања по стварима могли су се уверити да нема ничег од онога што су очекивали да ће наћи код мене. Али се, на жалост, варам: са мном полазе само двојица, а друга двојица, са оним сведокињама, остају у соби. То је, свакако, супротно законским прописима и уобичајеној пракси. И тада, једна мисао заболе ме као најљућа рана: Да они то нису остали ради Бранке? Да неће и њу касније повести она двојица што су остала?
Бранка ми, на поласку, даје једно ћебе и испраћа ме до степеница. Гледам је у очи: она с муком задржава сузе. Говорим јој оно што и см у овом часу чврсто верујем:
-Не жалости се и не узбуђуј, ово мора да је неки велики неспоразум. Не бој се ништа, ја ћу се ускоро вратити: савест ми је потпуно чиста. Буди храбра и мисли на оно што те ускоро чека.
Она ми, без речи, паде на груди, и ја осетих на свом образу њено лице, мокро од суза.
Пред кућом чека спреман мали, затворени аутомобил. Сем возача, у њему је још један службеник Управе државне безбедности.
Овако висок и крупан, са повеликим завежљајем под пазухом, тесно се смештам између оне двојице што су ме извели /онај трећи седи поред возача /. Ауто појури у правцу Теразија.
Београд у ноћи.Како ми је он необичан сад у овим позним ноћним часовима, са својим изумрлим улицама. У овим последњим годинама ретко сам га виђао у ове касне ноћне часове. Оне стравом испуњене ноћи између шестог и седмог априла 1941. године кад сам га, са срцем које су раздирали бол и бес, посматрао из Кумодража, сав је био у крвавом пламену. После тога утонуо је у четворогодишњи мрак. И, први пут после готово четири године, видех га ноћу између шеснаестог и седамнаестог октобра четрдесет и четврте обасјана јарком светлошћу ослободилачких граната. Показивао сам тада пут једној руској батерији која је имала да се размести дуж Улице кнеза Милоша…
Тако су живе ове успомене у мени, у овим предјутарњим часовима док ауто пуном брзином јури преко Теразија окрећући налево, поред Мажестика, и најзад се заустави пред петоспратном зградом на Обилићеву Венцу коју су по злу запамтили многи наши родољуби и пре и за време последњег рата…
Остављам вољени град у његовом тврдом сну. Ко зна да ли ћу опет и да ли ћу икада више крочити његовим улицама.
Промоције:
Сајам књига 29.10.2005. штанд Министарства за дијаспору
Удружење књижевника Србије 06.12.2005. свечано
Штампа: Политика 29.10.2005.
Новости фељтон 07.12.2005.
Нин 08.12.2005.
Радио Београд 2 Спорови у култури 09.12.2005.
ТВ АРТ 09.01.2006. Поподне на Арту
ТВ Студио Б 26.01.2006. Добро јутро Београде