Неки то воле вруће (представа)
Неки то воле вруће | |
---|---|
Сценарио | Били Вајлдер |
Редитељ | Соја Јовановић |
Сценограф | Миодраг Табачки |
Кореограф | Миљенко Штамбук |
Костимограф | Миодраг Табачки |
Улоге | Светислав Гонцић, Жарко Степанов, Бојана Стефановић, Ивана Поповић, Зинаида Дедакин, Раде Марјановић |
Премијера | 9. фебруар 2007. |
Место премијере | Позориште на Теразијама |
Жанр | комедија, мјузикл |
Неки то воле вруће |
Неки то воле вруће је мјузикл премијерно изведен у Позоришту на Теразијама у Београду 27. децембра 1990, а обновљен 9. фебруара 2007. године по оригиналној режији Соје Јовановић. У питању је представа „Пуслица" са њујоршког Бродвеја, која је била позоришни хит 70-их година 20. века, а заснивала се на сценарију филма „Неки то воле вруће“[1].
О представи
[уреди | уреди извор]Редитељ ове најдуже игране представе на репертоару Позоришта на Теразијама јесте Соја Јовановић. Режирана је према истоименом филмском хиту и мјузиклу на Бродвеју. На домаћој сцени прерађена је под насловом „Неки то воле вруће”. У причи о двојици музичара који се, зарад посла, преоблаче у жене, о плавуши из бајке што сања „милионера”, и о стварном милионеру који се заљубљује у мушкарца, испричана је, заправо, прича о тријумфу љубави и лепоте. Најбоља потпора том холивудском „сижеу” јесу гламурозна сценографија и костим, одлични музички аранжмани и кореографија, те истанчан осећај за комику протагониста комада.
У првој глумачкој постави играли су Ивана Михић, као Пуслица, Раде Марјановић, као Џо, и Светислав Гонцић, као Џери.
Током 25 година су се у улози Пуслице смењивале Бојана Стефановић, Ивана Јовановић и Ивана Поповић.[2]
У улози Џерија, све време игра Светислав Гонцић. Као Џо, до марта 2022. играо је Раде Марјановић, а од тада Жарко Степанов.[3]
Ауторски тим
[уреди | уреди извор]- Превод: Драгослав Андрић
- Препев: Љубиша Бачић
- Музички аранжмани: Предраг Васић
- Диригент: Весна Шоуц
- Кореограф: Миљенко Штамбук
- Према кореографији Миљенка Штамбука представу обновила Снежана Весковић
- Сценограф и костимограф: Миодраг Табачки
Улоге
[уреди | уреди извор]Садашња постава глумаца је:[4]
Глумац | Улога |
---|---|
Бојана Стефановић / Ивана Поповић | Пуслица |
Жарко Степанов | Џо / Џозефина |
Светислав Гонцић | Џери / Џералдина / Дафне |
Бора Ненић / Бранислав Зеремски | Гас Пламени |
Зинаида Дедакин | Слатка Џези |
Раде Марјановић | Бизгоу |
Мирољуб Турајлија | Камућо Камашна |
Милан Антонић | Чарли Чачкалица |
О Пуслици (мјузикл)
[уреди | уреди извор]За ову, најдуже играну представу на репертоару Позоришта на Теразијама, одговорна је Соја Јовановић, која је имала смелости и велемајсторског умећа да се након истоименог филмског хита и Бродвеја, успешно упусти у реализацију „Неки то воле вруће” и на домаћој сцени. У причи о двојици музичара који се, зарад посла, преоблаче у жене, о плавуши из бајке што сања „милионера”, и о стварном милионеру који се заљубљује у мушкарца, испричана је, заправо, прича о тријумфу љубави и лепоте. Најбоља потпора том холивудском „сижеу” јесу гламурозна сценографија и костим, одлични музички аранжмани и кореографија, те истанчан осећај за комику протагониста комада…
Соја, Теразије и вруће
[уреди | уреди извор]Соја Јовановић је била везана за Позориште на Теразијама. Овде је од 1961. па до 1999. године режирала 11 представа, које је публика радо гледала: Лов на гавранове, водвиљ Ежена Лабиша (30. јануара 1961), Доживљаји Вука Бубала, комедија према прози Бранка Ћопића, (29. априла 1962), Карневал, мјузикл Мајкла Стјуарта, Боба Мерила и Ико Отрина (15. децембра 1966), Женске разговоре, оперету Душана Радовића и Војкана Борисављевића (15. марта 1973), водвиљ Везана Врећа, Жоржа Фејдоа (28. јануара 1980), мјузикл Мој дечко, Сенди Вилсона и Лидије Пилипенко (24. октобра 1984), Волим своју жену, мјузикл Мајкла Стјуарта, Саја Колмена и Лидије Пилипенко (26. септембра 1986), Позив у дворац, комедију Жана Ануја (6. новембра 1988), мјузикл Неки то воле вруће, Питера Стоуна и Боба Мерила, Џула Стајна и Миљенка Штамбука (27. децембра 1990), Кабаре, мјузикл Џоа Мастерофа и Фреда Еба, Џона Кандера и Љиљане Дуловић, Снежане Тодоровић и, најзад, водвиљ Жоржа Фејдоа, Умрла је госпођа мајка госпођина (26. новембра 1999).
Посебно место у сарадњи Соје Јовановић са Позориштем на Теразијама, несумњиво, заузима мјузикл Неки то воле вруће. Била је то последња премијера на „теразијској сцени” – након које почиње четрнаестогодишње „изгнанство” у Дому културе „Вук Караџић”.
Мјузикл „Неки то воле вруће“ су у режији поставци Соје Јовановић (овога пута, поново на „теразијској сцени”) реализовали Раде Марјановић и Светислав Гонцић – заправо је метафорички лук који спаја прошлост, садашњост и будућност нашег позоришта. Парабола исцртана у славу уметности, креативности људског духа и неуништиве воље за трајањем. Соја Јовановић је то знала и Соја је у томе умела да помогне.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Позориште на Теразијама о представи”. http://www.pozoristeterazije.com/index.php/predstave/neki-to-vole-vruce/ Неки то воле вруће]. Спољашња веза у
|work=
(помоћ); Недостаје или је празан параметар|url=
(помоћ) - ^ Неки то воле вруће - Двоструки јубилеј у Позоришту на Теразијама! Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јануар 2017), Стори, 28. децембар 2015.
- ^ https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1098756/promena-dvojcu-mjuzikla-neki-vole-vruce-posle-gotovo-pet-stotina-izvodjenja-umesto-radeta-marjanovica-podeli-zarko-stepanov
- ^ https://pozoristeterazije.com/predstave/neki-to-vole-vruce/
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Сцена
-
Сцена
-
Сцена
-
Сцена
-
Сцена