Пређи на садржај

Неуробластом

С Википедије, слободне енциклопедије
Неуробластом
Микроскопски приказ типичног неуробластома са формирањем розете
Специјалностионкологија
СимптомиБол у костима, квржице
Време појавеиспод 5 година
Узроцигенетске мутације
Дијагностички методбиопсија ткива
Лечењепосматрање, хирургија, зрачење, хемотерапија, трансплантација матичних ћелија
Фреквенција1 у 7.000 деце
Смртност15% смрти од рака код деце

Неуробластом (НБ) јесте облик рака који се формира у одређеним врстама нервног ткива.[1] Најчешће почиње од једне од надбубрежних жлезда, али се може развити и у глави, врату, грудима, трбуху или кичми.[1] Болест је први пут описана 1800-их.[2]

Симптоми могу укључивати бол у костима, квржицу у стомаку, врату или грудима или безболну плавкасту квржицу испод коже.[1]

Типично, неуробластом настаје услед генетске мутације која се јавља током раног развоја.[3] Ретко, то може бити због наследне мутације.[1] Није утврђено да су фактори животне средине укључени.[4]

Дијагноза се заснива на биопсији ткива.[1] Повремено се може наћи код беба ултразвуком током трудноће.[1] У тренутку постављања дијагнозе, рак се обично већ проширио.[1]

Рак је подељен на групе ниског, средњег и високог ризика на основу узраста детета, стадијума рака и како рак изгледа.[1]

Лечење и исходи зависе од ризичне групе у којој се особа налази.[1][3] Третмани могу укључивати посматрање, операцију, зрачење, хемотерапију или трансплантацију матичних ћелија.[1] Болест ниског ризика код беба обично има добар исход операцијом или једноставно посматрањем.[3] Међутим, код високоризичних болести, шансе за дуготрајно преживљавање су мање од 40%, упркос агресивном лечењу.[3]

Неуробластом је најчешћи рак код беба и трећи по учесталости карцином код деце после леукемије и рака мозга.[3] Отприлике једно од сваких 7.000 деце је у неком тренутку погођено.[4] Око 90% случајева јавља се код деце млађе од 5 година, а ретко је код одраслих.[1] Од смртних случајева од рака код деце, око 15% је последица неуробластома.[5]

Историја

[уреди | уреди извор]
Први који је описао ову врсту рака био је Рудолф Вирхов.

Први који је описао ову врсту рака био је Рудолф Вирхов, који је 1864. године, ову врсту рака назвао глиома.[6] Канцерозни тумори код деце који метастазирају у јетру, плућа и кости описани су крајем 19. и почетком 20. века као:

  • Пеперова болест ( по Вилијаму Пеперу),[6]
  • Хачинсонов тумор (по Роберту Хачинсону),[7]
  • Аберкромбијев тумор (по Џону Аберкромбију),
  • Паркеров синдром (по Р.В. Паркеру),
  • Смитов синдром (по Џину Смиту)  

Иако сви наведени термини данас имају историјски значај, они се понекад користе за описивање типичних метастаза код НБ.

Године 1891. Маршанд је хистолошки повезао неуробластом са ганглијама симпатичког нервног система, док је 1914. године Карл Херкхеимер показао да се туморска влакна боје позитивно на неуронске маркере.[8]

Даљи напредак у знању о неуробластому десио се 1927. године, када су Харви Кушинг и С. Бурт Волбах први описали трансформацију неуробластома у ганглионеуром.[9]

Еверсон и Куле су 1966. године приметили да се ова врста туморске трансформације ретко јавља код пацијената старијих од 6 месеци, док су Д'Ангио и сар. 1971. године описали посебан 4С фенотип (С за посебан).[10] 

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Инциденције и прогнозе тумора надбубрежне жлезде, са "неуронским тумором" десно

Неуробластом чини 6-10% свих карцинома у детињству и 15% смрти од рака код деце. Годишња стопа морталитета је 10 на милион деце у старосној групи од 0 до 4 године, и 4 на милион у старосној групи од 4 до 9 година.[11]

Највећи број случајева је у првој години живота, а неки случајеви су урођени. Старосни распон је широк, укључујући старију децу и одрасле,[12] али се само 10% случајева јавља код људи старијих од 5 година.[13] Велика европска студија известила је да је мање од 2% од преко 4.000 случајева неуробластома било старије од 18 година.[14]

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

Узрок неуробластома није добро схваћен. Велика већина случајева је спорадична и непородична. Око 1-2% случајева се одвија у породицама и повезани су са специфичним мутацијама гена. Породични неуробластом је у неким случајевима узрокован ретким мутацијама заметне линије у гену анапластичне лимфом киназе (АЛК).[15] Мутације заметне линије у гену PHOX2B или KIF1B такође су умешане у породични неуробластом. Неуробластом је такође карактеристика неурофиброматозе типа 1 и Беквит-Видемановог синдрома.

Амплификација N-Myc онкогеног протеина унутар тумора је уобичајен налаз код неуробластома. Степен појачања показује бимодалну дистрибуцију: или 3 до 10 пута, или 100 до 300 пута. Присуство ове мутације је у великој мери повезано са узнапредовалим стадијумима болести.[16]

Показало се да дуплирани сегменти ЛМО1 гена унутар ћелија тумора неуробластома повећавају ризик од развоја агресивног облика рака.[17]

Други гени могу имати прогностичку улогу у неуробластому. Биоинформатичка студија објављена 2023. године сугерише да би гени AHCY, DPYSL3, и NME1 могли имати прогностичку улогу у овој болести.[18]

Неуробластом је повезан са варијацијама у броју копија унутар NBPF10 гена, што резултира синдромом делеције 1q21.1 или синдромом дупликације 1q21.1.[19]

Фактори ризика

[уреди | уреди извор]

Предложено је неколико фактора ризика који су предмет сталних истраживања. Због карактеристичног раног почетка, многе студије су се фокусирале на родитељске факторе око зачећа и током гестације. Иако су резултати истраживања били били неубедљиви,[20] фактори који су истражени укључивали су:

Друге студије су испитивале могуће везе са атопијом и изложеношћу инфекцији у раном животном добу,[21] употребом хормона и лекова за плодност,[22] и употребом фарбе за косу од стране мајке.[23][23]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Први симптоми неуробластома су често нејасни, што отежава дијагнозу. Умор, губитак апетита, грозница и бол у зглобовима су чести. Симптоми зависе од примарних локација тумора и метастаза ако су присутне:[2]

  • У абдомену, рак може изазвати надимање стомака и затвор.
  • Рак у грудима може изазвати проблеме са дисањем.
  • Рак који притиска кичмену мождину може изазвати слабост, а тиме и немогућност стајања, пузања или ходања.
  • Лезије костију у ногама и куковима могу изазвати бол и храмање.
  • Рак у костима око очију или орбите може изазвати изразите модрице и оток.
  • Инфилтрација коштане сржи може изазвати бледило због анемије.

Неуробластом се често шири на друге делове тела пре него што су симптоми очигледни, а 50 до 60% свих случајева неуробластома има метастазе.[24]

Најчешћа локација за настанак неуробластома (примарног рака) је у надбубрежним жлездама. Ово се дешава у 40% локализованих тумора и у 60% случајева широко распрострањене болести. Неуробластом се такође може развити било где дуж ланца симпатичког нервног система од врата до карлице. Учесталости на различитим локацијама укључују: врат (1%), грудни кош (19%), абдомен (30% ненадбубрежне) или карлицу (1%). У ретким случајевима, примарни тумор се не може уочити.[25]

Ретке, али карактеристичне презентације укључују:

  • трансверзалну мијелопатију (рак изазива компресију кичмене мождине, 5% случајева),
  • пролив отпоран на лечење (тумоска вазоактивна секреција цревних пептида, 4% случајева),
  • Хорнеров синдром (тумор грлића материце, 2,4% случајева),
  • опсоклонус-миоклонус синдром[26] и атаксију (сумња на паранеопластични узрок, 1,3% случајева),
  • хипертензија (лучење катехоламина или компресија бубрежне артерије, 1,3% случајева).[27]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
МРИ показује метастатски НБ орбите и свода лобање код двогодишњака

Дијагнозу обично потврђује хируршки патолог, узимајући у обзир клиничку слику, микроскопске налазе и друге лабораторијске претраге. Може настати из било ког елемента нервног гребена симпатичког нервног система (СНС).

Верује се да естезионеуробластом, такође познат као олфакторни неуробластом, настаје из олфакторног епитела и његова класификација остаје контроверзна. Међутим, пошто то није малигнитет симпатичког нервног система, естезионеуробластом је посебан клинички ентитет и не треба га мешати са неуробластомом.[28][27]

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Велики број неопластичних и ненопластичких лезија може се помешати са неуробластомом. Вилмсов тумор и лимфом су две малигне лезије које се могу заменити са неуробластомом. Ненеопластичне лезије су посебно збуњујуће, у 5-11% неуробластома који не производе метаболичке нуспроизводе катехоламина. Немалигне лезије које се могу помешати са неуробластомом укључују и ганглионеуром и урођени мезобластични нефром.

Терапија

[уреди | уреди извор]

Хируршка терапија

[уреди | уреди извор]

Године 1988, Педијатријска онколошка група (ПОГ) објавила је проспективну студију која показује да пацијенти са локализованим неуробластомом који су лечени хируршком екстирпацијом имају двогодишњу стопу преживљавања без болести од 89%.[29] Поред тога, чинило се да хемотерапија не нуди никакву предност када је резидуална болест присутна код ових пацијената. Дакле, код пацијената са повољном болешћу ниског стадијума, хируршка интервенција је главна терапија.

Основни циљеви операције су следећи:

  • да се утврди тачна дијагноза
  • потпуно уклањање свих примарних тумора
  • тачно утврђивање хируршког стадијума
  • као терапију за одложену примарну операцију
  • уклањање резидуалне болести операцијом другог погледа

Неуробластом високог стадијума не може се лечити хируршки; стога је операција контраиндикована у овом окружењу.

Хирургија игра главну улогу код деце са ниским стадијумом болести и контроверзну улогу код деце са узнапредовалом болешћу (посебно то се односи на обим хируршке ресекције), већ се предлаже мултимодални приступ.

Медикаментозна терапија

[уреди | уреди извор]

Хемотерапија са више агенаса повећала је петогодишњу стопу преживљавања на 75% код пацијената млађих од 1 године. Недавно се показало да терапија зрачењем производи супериорну почетну и дугорочну контролу болести када се примењује синергистички са хемотерапијом.

Пошто се операција користи само за лечење неуробластома ниског стадијума (стадијум 1 и 2), хемотерапија са више агенаса је конвенционална терапија за пацијенте са напреднијим стадијумима неуробластома. Новорођенчад са дисеминираним неуробластомом имају повољан исход комбинованом хемотерапијом и операцијом. Насупрот томе, деца старија од 1 године са неуробластомом високог стадијума имају веома ниске стопе преживљавања упркос интензивној мултимодалној терапији.[30]

Симптоматски третмани (и поред бројних неслагања) су доступни за пацијенте са неуробластомом. Сматра се да је адренокортикални хормон (АЦТХ) прилично ефикасан, иако су неки случајеви отпорни. Плазмафереза и гама глобулин су коришћени у лечењу одабраних пацијената са неуробластомом, али се сматра да хемотерапеутски агенси резултују бољим неуролошким исходима.

Обично коришћени хемотерапеутски агенси укључују цисплатин, доксорубицин, циклофосфамид и епиподофилотоксине (тенипозид и етопозид). Протоколи комбинованих лекова користе стратегије које користе синергизам лекова, механизме токсичности и разлике нежељених ефеката.[31]

Упркос овим различитим комбинацијама лекова, стопа излечења није значајно погођена. Дуготрајно преживљавање код пацијената са метастатским неуробластомом је слабо, можда због обиља непролиферирајућих туморских ћелија. Међутим, хемотерапеутски агенси који се користе за лечење неуробластома смањили су величину примарног тумора, повремено стерилисали коштану срж и, ретко, трансформисали неуробластом у бенигни ганглионеуром.

Тренутни трендови у хемотерапији за лечење неуробластома укључују:

  • хемотерапију са већом дозом са секундарном хируршком екстирпацијом,
  • мијелоаблативну терапију коришћењем ескалирајућих хемотерапеутских комбинација праћених аутологном инфузијом коштане сржи
  • модификаторе биолошког одговора који изазивају различите туморске реакције. и смањење захватања тумора коштане сржи.

Показало се да топотекан, инхибитор топоизомеразе 1, сам или у комбинацији са циклофосфамидом, делује против рекурентног неуробластома. Тајландска студија је пријавила повољан одговор на лечење са минималном токсичношћу код 107 пацијената са високоризичним неуробластомом који су примили шест циклуса следећег индукционог режима:[32]

  • Два циклуса топотекана (1,2 мг/м 2 / дан) и циклофосфамида (400 мг / м 2 / дан) током 5 дана, након чега следи цисплатин (50 мг / м 2 / дан) током 4 дана плус
  • Етопозид (200 мг/м 2/дан) током 3 дана у трећем и петом циклусу плус
  • Циклофосфамид (2100 мг/м 2/дан) током 2 дана у комбинацији са доксорубицином (25 мг/м 2/дан) и винкристином (0,67 мг/м 2/дан) током 3 дана у четвртом и шестом циклусу

Показало се да ретиноиди, природни и синтетички деривати витамина А, ин витро смањују експресију Н-миц мРНА, што зауставља пролиферацију туморских ћелија. Ова запажања су довела до клиничких испитивања дизајнираних да тестирају ефикасност 13-цис-ретиноичне киселине (РА) код деце са релапсом неуробластома. У испитивањима фазе 1 и 2, резултати су били разочаравајући код пацијената са високим туморским оптерећењем; међутим, код пацијената са минималном болешћу, рандомизована испитивања фазе 3 која су укључивала 13-цис РА довела су до побољшаних стопа преживљавања.

Лечење метастаза

[уреди | уреди извор]
Израђена хепатомегалија због метастаза код новорођенчета у 4С стадијуму неуробластома. Применом специјалне вреће делимично се смањује интраабдоминални притисак.

Неуробластом који метастазира у параспиналну регију може се проширити кроз вертебралне отворе и може се манифестовати као компресија пупчане врпце. Ово се јавља код 7-15% пацијената са неуробластомом. Компресија пупчане врпце је хитна медицинска помоћ и треба је лечити агресивно како би се смањио ризик од неуролошког дефицита. Опције за ублажавање компресије пупчане врпце у овим ситуацијама укључују хируршку ресекцију са или без ламинектомије, мултимодалну хемотерапију и терапију спољним зрачењем. У ретроспективном прегледу искуства ПОГ-а, хемотерапија и ламинектомија су биле повезане са сличним стопама неуролошког опоравка, иако је ламинектомија била повезана са већим ортопедским морбидитетом. С обзиром на ове резултате, конзервативни, примарни медицински приступ могао би бити најбоља почетна терапија, са ламинектомијом резервисаном за пацијенте који не реагују на хемотерапију.

Сматра се да је опсоклонус-миоклонус синдром (ОМС) имунски посредован јер 60% пацијената код којих се ово развије у вези са неуробластомом реагује на адренокортикотропни хормон или кортикостероиде. Лечење ОМС-а је недавно проучавано с обзиром на чињеницу да се показало да дугорочни исходи резултирају понављајућим неуролошким симптомима, кашњењем у развоју и менталном ретардацијом. Побољшани дугорочни резултати су приказани код пацијената са неуробластомом који развију ОМС када се лече мултимодалном хемотерапијом.

Компликације

[уреди | уреди извор]

Стопе хируршких компликација код пацијената са неуробластомом крећу се од 5-25%, у зависности од стадијума тумора. Агресивније примарне абдоминалне екстирпације носе највећу стопу компликација. Инцидентна нефректомија или спленектомија, оперативно крварење, постоперативна интусусцепција и повреда великих судова или нерава су неке од чешћих компликација повезаних са туморима високог стадијума. Бебе са неуробластомом имају значајну предност у преживљавању у односу на све друге старосне групе. Агресивно лечење ове деце је стога оправдано само када имају компликације повезане са оптерећењем тумора (као код Пеперовог синдрома), коагулопатије и бубрежне компромитације.[33]

Интензивни мултимодални третман код пацијената са неуробластомом је резултирао побољшаним стопама преживљавања. Међутим, треба узети у обзир касне ефекте, који могу имати различите и разорне манифестације. Преживеле од рака треба пажљиво пратити у мултидисциплинарним клиникама, са нагласком на дуготрајне последице.[33]

Хирургија и терапија зрачењем могу довести до многих касних ортопедских ефеката, као што су сколиоза, остеопороза и хипоплазија коштаних и меких ткива.

Хемотерапеутски режими који се користе за лечење неуробластома могу довести до:[33]

  • дуготрајне токсичности, укључујући кардиопулмоналну токсичност (антрациклини), ототоксичност (цисплатин), бубрежну инсуфицијенцију (ифосфамид и цисплатин),
  • неплодност,
  • импотенцију (агенси за алкиловање и радиотерапија),
  • секундарне карциноме и
  • друге ефекте.

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Неуробластом је и даље један од најфрустрирајућих тумора у детињству за лечење. Иако је тумор опширно проучаван и уложени су велики напори да се обезбеди одговарајућа терапија и постигне излечење, мало је променило прогнозу код оболеле деце у последњих 20 година. Поред тога, неки педијатријски ретроперитонеални тумори не могу се тачно одредити пре операције. Због тога, хирурзи који лече ову децу морају бити упознати са актуелним системима и модалитетима лечења.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Neuroblastoma Treatment - NCI”. www.cancer.gov (на језику: енглески). 2023-09-29. Приступљено 2023-10-02. 
  2. ^ а б Olson, James Stuart (1989). The history of cancer: an annotated bibliography. Bibliographies and indexes in medical studies. New York, N.Y.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-25889-3. 
  3. ^ а б в г д Maris, John M; Hogarty, Michael D; Bagatell, Rochelle; Cohn, Susan L (2007). „Neuroblastoma”. The Lancet (на језику: енглески). 369 (9579): 2106—2120. doi:10.1016/S0140-6736(07)60983-0. 
  4. ^ а б „Neuroblastoma Treatment (PDQ®) - NCI”. www.cancer.gov (на језику: енглески). 2023-09-29. Приступљено 2023-10-02. 
  5. ^ „IARC Publications Website - World Cancer Report 2014”. web.archive.org. 2016-09-19. Архивирано из оригинала 19. 09. 2016. г. Приступљено 2023-10-02. 
  6. ^ а б Pepper W. A study of congenital sarcoma of the liver and suprarenal, with a report of a case. „American Journal of the Medical Sciences, Thorofare, N.J”. 1221, s. 287-299, 1901.
  7. ^ „Hutchison's disease”. www.whonamedit.com. Приступљено 2024-04-23. 
  8. ^ Herxheimer G. Ueber Turmoren des Nebennierenmarkes, insbesondere das Neuroblastoma sympaticum. „Beitr Pathol Anat”. 57, s. 112, 1914.
  9. ^ Becher Carstens, Per Henrik; Schrodt, George Randolph (1969-01-01). „Malignant Transformation of a Benign Encapsulated Neurilemoma”. American Journal of Clinical Pathology. 51 (1): 144—149. ISSN 0002-9173. doi:10.1093/ajcp/51.1.144. 
  10. ^ D’Angio G.J., Evans A.E., Koop C.E.. Special pattern of widespread neuroblastoma with a favourable prognosis. „Lancet”. 297, s. 1046–49, 1971.
  11. ^ Pizzo, Philip A.; Adamson, Peter C., ур. (2011). Principles and practice of pediatric oncology: includes: companion website with fully searchable text and image bank!. Health (6. ed изд.). Philadelphia, Pa.: Wolters Kluwer, Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-1-60547-682-7. 
  12. ^ Franks, Loraine M.; Bollen, Andrew; Seeger, Robert C.; Stram, Daniel O.; Matthay, Katherine K. (1997-05-15). „Neuroblastoma in adults and adolescents: An indolent course with poor survival”. Cancer (на језику: енглески). 79 (10): 2028—2035. ISSN 0008-543X. doi:10.1002/(SICI)1097-0142(19970515)79:10<2028::AID-CNCR26>3.0.CO;2-V. 
  13. ^ Howman-Giles, Robert; Shaw, Peter J.; Uren, Roger F.; Chung, David K.V. (2007). „Neuroblastoma and Other Neuroendocrine Tumors”. Seminars in Nuclear Medicine (на језику: енглески). 37 (4): 286—302. doi:10.1053/j.semnuclmed.2007.02.009. 
  14. ^ Ladenstein, R; Pötschger, U; Hartman, O; Pearson, A D J; Klingebiel, T; Castel, V; Yaniv, I; Demirer, T; Dini, G (2008-06-01). „28 years of high-dose therapy and SCT for neuroblastoma in Europe: lessons from more than 4000 procedures”. Bone Marrow Transplantation (на језику: енглески). 41 (S2): S118—S127. ISSN 0268-3369. doi:10.1038/bmt.2008.69. 
  15. ^ Mossé, Yaël P.; Laudenslager, Marci; Longo, Luca; Cole, Kristina A.; Wood, Andrew; Attiyeh, Edward F.; Laquaglia, Michael J.; Sennett, Rachel; Lynch, Jill E. (2008). „Identification of ALK as a major familial neuroblastoma predisposition gene”. Nature (на језику: енглески). 455 (7215): 930—935. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/nature07261. 
  16. ^ Brodeur, Garrett M.; Seeger, Robert C.; Schwab, Manfred; Varmus, Harold E.; Bishop, J. Michael (1984-06-08). „Amplification of N- myc in Untreated Human Neuroblastomas Correlates with Advanced Disease Stage”. Science (на језику: енглески). 224 (4653): 1121—1124. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.6719137. 
  17. ^ Wang, Kai; Diskin, Sharon J.; Zhang, Haitao; Attiyeh, Edward F.; Winter, Cynthia; Hou, Cuiping; Schnepp, Robert W.; Diamond, Maura; Bosse, Kristopher (2011). „Integrative genomics identifies LMO1 as a neuroblastoma oncogene”. Nature (на језику: енглески). 469 (7329): 216—220. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/nature09609. 
  18. ^ Chicco, Davide; Sanavia, Tiziana; Jurman, Giuseppe (2023-03-04). „Signature literature review reveals AHCY, DPYSL3, and NME1 as the most recurrent prognostic genes for neuroblastoma”. BioData Mining (на језику: енглески). 16 (1). ISSN 1756-0381. doi:10.1186/s13040-023-00325-1. 
  19. ^ Diskin, Sharon J.; Hou, Cuiping; Glessner, Joseph T.; Attiyeh, Edward F.; Laudenslager, Marci; Bosse, Kristopher; Cole, Kristina; Mossé, Yaël P.; Wood, Andrew (2009). „Copy number variation at 1q21.1 associated with neuroblastoma”. Nature (на језику: енглески). 459 (7249): 987—991. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/nature08035. 
  20. ^ Brodeur, Garrett M.; Evans, Audrey E., ур. (2001). Neuroblastoma: dedicated to Audrey E. Evans (1. ed., 2.impr изд.). Amsterdam: Elsevier Science. ISBN 978-0-444-50222-3. 
  21. ^ Menegaux, F. (2004-05-01). „Day Care, Childhood Infections, and Risk of Neuroblastoma”. American Journal of Epidemiology (на језику: енглески). 159 (9): 843—851. ISSN 0002-9262. doi:10.1093/aje/kwh111. 
  22. ^ Olshan, A. F.; Smith, J.; Cook, M. N.; Grufferman, S.; Pollock, B. H.; Stram, D. O.; Seeger, R. C.; Look, A. T.; Cohn, S. L. (1999-11-01). „Hormone and Fertility Drug Use and the Risk of Neuroblastoma: A Report from the Children's Cancer Group and the Pediatric Oncology Group”. American Journal of Epidemiology (на језику: енглески). 150 (9): 930—938. ISSN 0002-9262. doi:10.1093/oxfordjournals.aje.a010101. 
  23. ^ а б McCall, Erin E.; Olshan, Andrew F.; Daniels, Julie L. (2005). „Maternal hair dye use and risk of neuroblastoma in offspring*”. Cancer Causes & Control (на језику: енглески). 16 (6): 743—748. ISSN 0957-5243. doi:10.1007/s10552-005-1229-y. 
  24. ^ „Overview of Central Nervous System Tumors in Children - Pediatrics”. Merck Manuals Professional Edition (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-19. 
  25. ^ Friedman, Gregory K.; Castleberry, Robert P. (2007). „Changing trends of research and treatment in infant neuroblastoma”. Pediatric Blood & Cancer (на језику: енглески). 49 (S7): 1060—1065. doi:10.1002/pbc.21354. 
  26. ^ Rothenberg, Alexis B.; Berdon, Walter E.; D’Angio, Giulio J.; Yamashiro, Darrell J.; Cowles, Robert A. (2009). „The association between neuroblastoma and opsoclonus-myoclonus syndrome: a historical review”. Pediatric Radiology (на језику: енглески). 39 (7): 723—726. ISSN 0301-0449. doi:10.1007/s00247-009-1282-x. 
  27. ^ а б Cheung, Nai-Kong V.; Cohn, Susan L., ур. (2005). Neuroblastoma: with 48 tables. Pediatric oncology. Berlin Heidelberg New York: Springer. ISBN 978-3-540-40841-3. 
  28. ^ „Esthesioneuroblastoma: Practice Essentials, Pathophysiology, Epidemiology”. emedicine.medscape.com. 2022-06-28. 
  29. ^ Nitschke, R; Smith, E I; Shochat, S; Altshuler, G; Travers, H; Shuster, J J; Hayes, F A; Patterson, R; McWilliams, N (1988). „Localized neuroblastoma treated by surgery: a Pediatric Oncology Group Study.”. Journal of Clinical Oncology. 6 (8): 1271—1279. ISSN 0732-183X. doi:10.1200/jco.1988.6.8.1271. 
  30. ^ Gains, Jennifer; Mandeville, Henry; Cork, Nicholas; Brock, Penelope; Gaze, Mark (2012). „Ten challenges in the management of neuroblastoma”. Future Oncology. 8 (7): 839—858. ISSN 1479-6694. doi:10.2217/fon.12.70. 
  31. ^ Ladenstein, Ruth; Pötschger, Ulrike; Pearson, Andrew D J; Brock, Penelope; Luksch, Roberto; Castel, Victoria; Yaniv, Isaac; Papadakis, Vassilios; Laureys, Geneviève (2017). „Busulfan and melphalan versus carboplatin, etoposide, and melphalan as high-dose chemotherapy for high-risk neuroblastoma (HR-NBL1/SIOPEN): an international, randomised, multi-arm, open-label, phase 3 trial”. The Lancet Oncology. 18 (4): 500—514. ISSN 1470-2045. doi:10.1016/s1470-2045(17)30070-0. 
  32. ^ Rujkijyanont, Piya; Photia, Apichat; Traivaree, Chanchai; Monsereenusorn, Chalinee; Anurathapan, Usanarat; Seksarn, Panya; Sosothikul, Darintr; Techavichit, Piti; Sanpakit, Kleebsabai (2019-10-16). „Clinical outcomes and prognostic factors to predict treatment response in high risk neuroblastoma patients receiving topotecan and cyclophosphamide containing induction regimen: a prospective multicenter study”. BMC Cancer. 19 (1). ISSN 1471-2407. doi:10.1186/s12885-019-6186-z. 
  33. ^ а б в „Neuroblastoma: Complications”. emedicine.medscape.com. 2022-03-03. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неуробластом&oldid=27903554”