Пређи на садржај

Никола Нинковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Нинковић
Лични подаци
Пуно име Никола Нинковић
Надимак Пеглица
Датум рођења (1994-12-19)19. децембар 1994. (30 год.)
Место рођења Богатић, СР Југославија
Висина 1,82 m
Позиција везни
Јуниорска каријера
Мачва Богатић
Партизан
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2011—2016. Партизан 81 (13)
2016—2018. Ђенова 17 (2)
2016. → Кјево 1 (0)
2017—2018. → Емполи 20 (4)
2018—2021. Асколи 62 (15)
2021. Бреша 0 (0)
2021—2022 Пролетер Нови Сад 18 (2)
2022—2023. Борац Бања Лука 20 (3)
2023— Торпедо Кутаиси 37 (10)
Репрезентативна каријера**
2011. Србија до 17 2 (0)
2012. Србија до 19 5 (3)
2012—2016. Србија до 21 4 (1)
* Датум актуелизовања: 5. септембар 2023.
** Датум актуелизовања: 5. новембар 2019.

Никола Нинковић (Богатић, 19. децембар 1994) српски је фудбалер који игра на средини терена.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Партизан

[уреди | уреди извор]

Нинковић је родом из Клења а прве фудбалске кораке је направио у Мачви из Богатића,[1] одакле је прешао у млађе категорије Партизана. Дана 11. јула 2011, заједно са Лазаром Марковићем потписује свој први професионални уговор са ФК Партизаном.[2][3] Деби у дресу Партизана је имао 19. јула 2011, у другом колу квалификација за Лигу шампиона на гостовању Шкендији, када је заменио Звонимира Вукића у 77. минуту.[4] Након што је пропустио већи део сезоне 2011/12. због мононуклеозе,[5] Нинковић је свој деби у Суперлиги Србије дочекао 31. марта 2012, против Рада на Бањици.[6] Забележио је до краја сезоне још три утакмице у шампионату 2011/12, у којем су црно-бели освојили титулу.

Свој први гол у дресу Партизана је постигао 11. августа 2012, у првенственој победи од 7:0 над БСК-ом из Борче.[7] Дана 31. октобра 2012, Нинковић је са 17 година, 10 месеци и 12 дана постао најмлађи капитен у историји клуба, а траку је добио у 64. минуту куп утакмице са чачанским Борцем, када је терен напустио Марко Шћеповић.[8] Најмлађи капитен је био до марта 2014. када је његов рекорд оборио Андрија Живковић.[9]

Нинковић је у дресу Партизана одиграо укупно 121 утакмицу и постигао 17 голова. Учествовао је у освајању три титуле (2012, 2013, 2015).

Италија

[уреди | уреди извор]

У завршници зимског прелазног рока, 1. фебруара 2016, Нинковић је потписао уговор са Ђеновом,[10][11][12] која га је одмах послала на шестомесечну позајмицу у Кјево.[13] У екипи Кјева је забележио само један наступ, 20. априла 2016, на утакмици 34. кола Серије А против Фрозинонеа.[6] Од сезоне 2016/17. почео је да игра за екипу Ђенове.[14] За Ђенову је дебитовао 2. октобра 2016, у 7. колу Серије А, на гостовању Болоњи,[6] а први гол је постигао у 10. колу, 25. октобра, на утакмици против Милана.[15] Други гол је постигао у 17. колу, 18. децембра, када је Ђенова савладала Палермо са 4:3.[16] Нинковић је као играч Ђенове у сезони 2016/17. наступио на 17 утакмица у Серији А, док је у Купу Италије забележио два наступа уз један постигнут гол, и то у продужецима утакмице са Перуђом.[17][6]

Није био у плановима Ђенове за сезону 2017/18, па је 31. августа 2017. отишао на једногодишњу позајмицу у друголигаша Емполи.[18] Са Емполијем је у сезони 2017/18. освојио прво место у Серији Б и помогао му да се врати у елитно друштво, постигавши четири гола на 20 наступа.[19] Након истека позајмице у Емполију, Нинковић се није вратио у Ђенову већ је у августу 2018. потписао трогодишњи уговор са друголигашем Асколијем.[19] У дресу Асколија је у сезони 2018/19. забележио 31 наступ (28 пута као стартер) у Серији Б, а постигао је шест голова уз седам асистенција.[20] На утакмици против Венеције, 2. новембра 2019, Нинковић се наљутио на саиграча Да Круза који му није дозволио да изведе пенал и самоиницијативно је напустио терен у 71. минуту после чега га је тренер Паоло Занети послао одмах у свлачионицу.[21] Због овог потеза, Асколи је казнио Нинковића са забраном играња на наредној утакмици против Кротонеа.[22]

Дана 1. фебруара 2021. је потписао двоипогодишњи уговор са Брешом.[23] Већ у мају исте године је раскинуо уговор са Брешом, а да није забележио ниједан наступ.[24]

Каснија каријера

[уреди | уреди извор]

Нинковић се у септембру 2021. вратио у српски фудбал и потписао уговор са Пролетером из Новог Сада.[25] У такмичарској 2021/22, у којој је Пролетер испао из Суперлиге Србије, Нинковић је наступио на 18 првенствених утакмица на којима је постигао два гола.

У сезони 2022/23. наступао је за Борац из Бања Луке.[26]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Са репрезентацијом Србије до 17 година, Нинковић је играо на Европском првенству 2011. у Србији.[27] Са репрезентацијом до 19 година је играо на Европском првенству 2012. у Естонији.[28] На другој утакмици овог првенства, против Енглеске, Нинковић је постигао гол директно из корнера.[29]

За младу репрезентацију Србије, Нинковић је дебитовао као 17-годишњак, 7. септембра 2012, када је ушао у игру у другом полувремену квалификационе утакмице са Данском, и недуго затим постигао изједначујући гол за коначних 1:1.[30][31] Наступио је и 16. октобра 2012. на бараж утакмици са Енглеском у Крушевцу, коју је Србија изгубила са 0:1 па је тако остала без пласмана на Европско првенство 2013. у Израелу. Тај меч је обележила туча играча, у којој је учествовао и Нинковић.[32] Након те утакмице, Фудбалски савез Србије је суспендовао Нинковића и Огњена Мудринског са по годину дана забране играња у свим националним селекцијама.[33]

Након четири године паузе, Нинковић се 31. октобра 2016. поново нашао на списку младе репрезентације, овога пута код селектора Томислава Сивића за бараж утакмице против Норвешке.[34][35] Србија је успела да елиминише Норвежане у баражу, и избори пласман на Европско првенство 2017. у Пољској. Нинковић је наступио на првој утакмици баража у Београду,[36] док је реванш меч у Норвешкој преседео на клупи.[37] Ипак Нинковић није заиграо на Европском првенству, јер се одлуком новог селектора Ненада Лалатовића није нашао на коначном списку играча који путују на ово такмичење.[38]

Трофеји

[уреди | уреди извор]

Партизан

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Nikola Ninković u Seriji A”. macvainfo.rs. 2. 2. 2016. Приступљено 3. 11. 2019. 
  2. ^ „Partizan osvežio vezni red svojim talentima, Ninkovićem i Markovićem”. blic.rs. 11. 7. 2011. Приступљено 11. 7. 2011. 
  3. ^ „Marković i Ninković profesionalci!”. partizan.rs. 11. 7. 2011. Архивирано из оригинала 14. 07. 2011. г. Приступљено 11. 7. 2011. 
  4. ^ „Polished Partizan prevail against Shkëndija” (на језику: енглески). uefa.com. 19. 7. 2011. Приступљено 22. 7. 2011. 
  5. ^ „Ninković jači od mononukleoze”. b92.net. 9. 11. 2011. Приступљено 3. 11. 2019. 
  6. ^ а б в г „Nikola Ninković” (на језику: енглески). soccerway.com. Приступљено 3. 11. 2019. 
  7. ^ „Neumoljivi Partizan sa sedam golova ispratio BSK, Stojković pogodio sa penala”. sport.blic.rs. 11. 8. 2012. Приступљено 3. 11. 2019. 
  8. ^ „Ninković nasledio Jovetića i postao najmlađi kapiten u istoriji Partizana”. sport.blic.rs. 31. 10. 2012. Приступљено 3. 11. 2019. 
  9. ^ „NAJMLAĐI KAPITEN: Andrija Živković ušao u istoriju”. kurir.rs. 3. 3. 2014. Приступљено 3. 11. 2019. 
  10. ^ „Partizan prodao Ninkovića u Italiju!”. mozzartsport.com. 1. 2. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  11. ^ „FOTO: Džigi Ninković potpisao ugovor na hotelskoj recepciji”. mozzartsport.com. 1. 2. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  12. ^ „Rastanak u suzama: Moje srce ostaje u Partizanu! Znam da nije ispalo kako sam hteo, ali vratiću se jednog dana”. mozzartsport.com. 2. 2. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  13. ^ „FOTO: Džigi, dobro došao u Kjevo”. mozzartsport.com. 4. 2. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  14. ^ „Ninković predstavljen sa brojem 99, Darko Lazović u ulozi prevodioca”. mozzartsport.com. 8. 9. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  15. ^ „Prvenac Džigija Ninkovića! I to protiv Milana! (VIDEO)”. mozzartsport.com. 25. 10. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  16. ^ „LUDO, LUDO, LUDO: U Đenovi 1:0, 2:1, 3:1, pa 3:4! Džigi ga dao glavom... SMS namestio gol i iznudio penal, Tomović u bolnici (VIDEO)”. mozzartsport.com. 18. 12. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  17. ^ „Džigi odveo Đenovu u osminu finala kupa (VIDEO)”. mozzartsport.com. 1. 12. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  18. ^ „Nikola Ninkovic è dell´Empoli” (на језику: италијански). empolicalcio.net. 31. 8. 2017. Архивирано из оригинала 10. 09. 2017. г. Приступљено 4. 11. 2019. 
  19. ^ а б „"Džigi" Ninković u Seriji B”. mondo.rs. 18. 8. 2017. Приступљено 4. 11. 2019. 
  20. ^ „Askoli odustaje od Ninkovićeve prodaje: On je lider ekipe!”. mozzartsport.com. 26. 6. 2019. Приступљено 4. 11. 2019. 
  21. ^ „Skandal u režiji Džigija Ninkovića! Posvađao se sa saigračem oko penala i izašao sa utakmice”. mozzartsport.com. 2. 11. 2019. Приступљено 4. 11. 2019. 
  22. ^ „Očekivana odluka: Ninković izbačen iz tima”. mozzartsport.com. 4. 11. 2019. Приступљено 4. 11. 2019. 
  23. ^ „Džigi Ninković ima novi klub, doveo ga trener s kojim je već radio”. mozzartsport.com. 1. 2. 2021. Приступљено 28. 2. 2021. 
  24. ^ „Džigi Ninković posle godinu dana bez utakmice traži novi klub”. mozzartsport.com. 12. 5. 2021. Приступљено 27. 8. 2021. 
  25. ^ „‘DŽIGI’ NINKOVIĆ ZA HOTSPORT: ‘Željan sam dokazivanja! Šteta što nema više ovakvih ljudi u srpskom fudbalu!’ (VIDEO)”. hotsport.rs. 22. 9. 2021. Приступљено 25. 9. 2021. 
  26. ^ „Borac u subotu gostuje Slobodi, Ninković odradio prvi trening”. nezavisne.com. 12. 8. 2022. Приступљено 12. 8. 2022. 
  27. ^ „Talents to watch from U17 finals” (на језику: енглески). uefa.com. 16. 5. 2011. Приступљено 4. 11. 2019. 
  28. ^ „Ten talents to track from Under-19 finals” (на језику: енглески). uefa.com. 16. 7. 2012. Архивирано из оригинала 18. 07. 2012. г. Приступљено 4. 11. 2019. 
  29. ^ „EP: Poraz Orlića, evrogol Ninkovića”. b92.net. 6. 7. 2012. Приступљено 4. 11. 2019. 
  30. ^ „Debitant Ninković evrogolom sprečio poraz od Danske i sačuvao "orliće" na prvom mestu”. sport.blic.rs. 7. 9. 2012. Приступљено 4. 11. 2019. 
  31. ^ „Ninković evrogolom približio Srbiju baražu za EP!”. novosti.rs. 7. 9. 2012. Приступљено 4. 11. 2019. 
  32. ^ „Skandal: Srpski fudbaleri posle poraza napali Engleze!”. novosti.rs. 16. 10. 2012. Приступљено 4. 11. 2019. 
  33. ^ „Ninković i Mudrinski suspendovani!”. b92.net. 25. 10. 2012. Приступљено 4. 11. 2019. 
  34. ^ „Spisak mlade reprezentacije: Povratak Džigija Ninkovića posle tri godine! Sivić opet pozvao Melega, debitant Lutovac”. mozzartsport.com. 31. 10. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  35. ^ „Ninković dočekao novu šansu u mladoj reprezentaciji: Zna se zbog koga nisam igrao”. novosti.rs. 1. 11. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  36. ^ „Serbia seize lead as Norway go home empty-handed” (на језику: енглески). uefa.com. 11. 11. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  37. ^ „Serbia take finals place despite Norway loss” (на језику: енглески). uefa.com. 15. 11. 2016. Приступљено 4. 11. 2019. 
  38. ^ „Lalatović objavio spisak Orlića za Evropsko prvenstvo”. reprezentacija.rs. 22. 5. 2017. Приступљено 4. 11. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Нинковић&oldid=28912859”