Пређи на садржај

Нова демократија (Грчка)

С Википедије, слободне енциклопедије
Нова Демократија
Νέα Δημοκρατία
ПредседникКиријакос Мицотакис
ОснивачКонстантин Караманлис
Основана4. октобар 1974.
Седиштеав. Сигру бр. 340 Атина
 Грчка
ИдеологијаХришћанска демократија,
Конзервативизам,
Либерални конзервативизам.
Политичка позицијаДесни центар
Европско чланствоЕвропска народна партија
Међународно чланствоЦентристичка демократска интернационала и Међународна демократска унија
Група Европског парламентаГрупа Европске народне партије
Боје  плава
Хеленски парламент
158 / 300
Европски парламент
8 / 21
Застава странке
Веб-сајт
http://www.nd.gr

Нова Демократија, НД (грч. Νέα Δημοκρατία, Néa Dimokratía), основана је 1974, то је главна десно- центристичка политичка странка у Грчкој. Након тријумфалног повратка Константина Караманлиса у земљу 1974, странка је доживела и тријумф на изборима. Али је убрзо након тога 1980. и 1990. већину времена провела у опозицији. Након избора одржаних 2004, НД се вратила на власт по вођством Костаса Каманлиса, рођака оснивача странке.

Историја

[уреди | уреди извор]

Оснивање странке

[уреди | уреди извор]

НД је основана у октобру 1974, два месеца након постављења Константина Караманлиса за премијера у првој пост хунтиној влади Грчке. Караманлис је био искусан политичар, и већ је обављао дужност премијера у раздобљу од 1955. до 1963. На првим слободне изборима, Нова Демократија је премоћно победила, највише захваљујући харизми Караманлиса, а не толико због утицаја која је странка имала. Слоган са којим је НД победила био је; — Караманлис или тенкови, алудирајући тиме да је повратак Војне хунте могућ уколико Караманлис не победи.

Караманлис је желео да Нова Демократија буде модерна и прогресивна десна странка, него оне које су владале Грчком пре војног удара 1967, укључујући и властиту бившу странку ЕРЕ (Национална Радикална Унија, грчки; Εθνική Ριζοσπαστικη Ενωση, Ethniki Rizospastiki Enosi).

Страначка идеологија је установљена као — радикални либерализам, термин који је требало да значи, — превагу правила слободног тржишта са одлучном улогом државе на плану социјалне праведности.

Прве године

[уреди | уреди извор]

1977, НД је поново победила на националним изборима, али са тесном већином (41,88%); то јој је ипак омогућило стварање стабилне владе са солидном већином у Парламенту. Под Караманлисом Грчка је редефинисала своје односе са НАТО -ом, и настојала је решити проблем Кипра, који је настао након Турске инвазије острва. Ипак 1980, Караманлис је одступио. Његов наследник, Георгиос Ралис, побеђен је на следећим изборима од ПАСОК-а, Андреаса Папандреуа. Под НД владом Грчка је ушла у Европску унију 1981. Због тога је Караманлиса критиковала опозиција (која је мање више била против тога), као и због чињенице да о том питању није одржан референдум. НД се вратила на власт у коалиционој влади (премијер: Цанис Цанетакис) са традиционалним левим странкама (Коалиција Левице и Прогреса којој се тада укључивала и Грчка Комунистичка Странка). 1989, суделовала је и у великој коалиционој влади Ксенофона Золотаса од октобра 1989, до маја 1990. Након тога су формирали већинску владу под Константином Мицотакисом, након нових избора одржаних 10. маја 1990.

У опозицији

[уреди | уреди извор]

Након тог периода странка је доживела период учесталих пораза. Изгубила је изборе 1993. под вођством Мицотакиса, па опет 1996. под Милтиадисом Евертом, као и изборе 2000. под Костасом Караманлисом, рођаком оснивача странке.

Повратак на власт 2004

[уреди | уреди извор]

У јануару 2004. ПАСОК-ов премијер Симитис поднео је оставку и најавио изборе за 7. марта, упркос чињеницама да је нови ПАСОК лидер Георгиос Папандреу успео обновити странку, Караманлис победио је и постао први десни премијер после једанаест година. Ова влада поновила је успех на изборима 2007 са тесном већином 152 од 300 посланика. Након две и по године влада је изгубила већину и расписала изборе које је у септембру изгубила добивши само 91 посланика што је најгори резултат у историји НД.

Поново у опозицији

[уреди | уреди извор]

После изборног пораза 4. октобра 2009. је Костас Караманлис дао оставку, а за новог вођу је 29. новембра 2009. био избран бивши министар спољашњих веза (1989-92) и културе (јануар—октобар 2009) Андонис Самарас[1]

Изборни резултати, 1974. — 2019.

[уреди | уреди извор]
Година Лидер стране Број гласова Проценат гласова Број посланика у Парламенту Грчке Позиција у Парламенту
1974.
Константин Караманлис
2,669,133
54.4%
220
Влада
1977.
Константин Караманлис
2,146,365
41.8%
171
Влада
1981.
Георги Раилис
2,034,496
35.9%
115
Главна опозициона странка
1985.
Константин Мицотакис
2,599,681
40.8%
126
Главна опозициона странка
1989.-I
Константин Мицотакис
2,887,488
44.3%
145
Коалициона влада
1989.-II
Константин Мицотакис
3,093,479
46.2%
148
Коалициона влада
1990.
Константин Мицотакис
3,088,137
46.9%
150
Влада
1993.
Константин Мицотакис
2,711,241
39.3%
111
Главна опозициона странка
1996.
Miltiadis Evert
2,584,765
38.1%
108
Главна опозициона странка
2000.
Костас Караманлис
2,935,242
42.7%
126
Главна опозициона странка
2004.
Костас Караманлис
3,359,058
45.4%
165
Влада
2007.
Костас Караманлис
2,995,479
41.83%
152
Влада
2009.
Костас Караманлис, касније Андонис Самарас
2.295.318
33,48%
91
Главна опозициона странка
мај 2012.
Андонис Самарас
1.192.054
18,85%
108
Нови избори
јун 2012.
Андонис Самарас
1.825.609
29,66%
129
Коалициона влада
2015
Андонис Самарас
1.718.815
27,80%
76
Главна опозициона странка
2019
Кирјакос Мицотакис
2.251.411
39,85%
158
Већинска влада

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]