Пређи на садржај

NGC 5139

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Омега Кентаур)
NGC 5139
Подаци посматрања (J2000.0[1] епоха)
Страно имеNGC 5139,[2] GCl 24,[2] ω Centauri,[3]
СазвежђеКентаур
Ректасцензија13h 26m 47,0s[4]
Деклинација- 47° 28" 51'[4]
Црвени помак0,000794[2]
Хелиоцентрична радијална брзина238 km/s[2]
Удаљеност15,8 ± 11 kly (4,8 ± 3,4 kpc)[3]
Привидна величина (V)5,3[5][6][7]
Врстазбијено звездано јато
Величина55,00'
Магнитуда најсјајније/централне звезде11,5[8]
Фотографска магнитуда
(Б филтер)		6,1[1]
Остале ознаке
GCL 24, ESO 270-SC11, Omega Cen
Види још: Галаксија, Списак галаксија

NGC 5139 (ω Cen, NGC 5139, или Caldwell 80) јесте збијено звездано јато у сазвежђу Кентаур које се налази на NGC листи објеката дубоког неба. Деклинација објекта је - 47° 28' 51" а ректасцензија 13h 26m 47,0s. Привидна величина (магнитуда) објекта NGC 5139 износи 5,3 а фотографска магнитуда 6,1. NGC 5139 је још познат и под ознакама GCL 24, ESO 270-SC11, Omega Cen.[9] Процењује се да садржи приближно 10 милиона звезда и укупну масу која је еквивалентна 4 милиона соларних маса,[10] што га чини најмасовнијим познатим глобуларним јатом на Млечном путу.

Омега Кентаури се веома разликује од већине других галактичких глобуларних јата до те мере да се сматра да је настао као остатак језгра поремећене патуљасте галаксије.[11]

Историја посматрања

[уреди | уреди извор]
Омега Кентауро- (NGC 5139)

Године 150, грчко-римски писац и астроном Птоломеј је каталогизовао овај објекат у свом Алмагесту као звезду на леђима коња, „Quae est in principio scapulae“. Немачки картограф Јохан Бајер користио је Птоломејеве податке да означи овај објекат „Омега Кентаури“ у својој публикацији Уранометрија из 1603. године.[12] Користећи телескоп са јужноатлантског острва Света Хелена, енглески астроном Едмонд Халеј поново је открио овај објекат 1677. године, наводећи га као незвездани објекат. Године 1716, Халеј га је објавио као део свог списка од шест „светлећих тачака или мрља“ у Филозофским трансакцијама Краљевског друштва.[13][14]

Швајцарски астроном Жан-Филип де Шезо укључио је Омега Кентаура у своју листу од 21 маглине из 1746. године,[14][15] као и француски астроном Лакај 1755. године, одакле је каталошки број означен као L I.5.[16] Као глобуларно јато први пут га је препознао шкотски астроном Џејмс Данлоп 1826. године, који га је описао као „прелепу куглу звезда веома постепено и умерено компримовану до центра“.[17][18]

Особине

[уреди | уреди извор]

На удаљености од око 17.090 светлосних година (5.240 парсека) од Земље, Омега Кентаури је једно од ретких глобуларних јата видљивих голим оком — и изгледа скоро једнако велико као пун Месец када се гледа из мрачног, руралног подручја.[19] То је најсјајније, највеће и, са 4 милиона соларних маса,[7] најмасовније познато глобуларно јато повезано са Млечним путем. Од свих глобуларних јата у Локалној групи галаксија, само је Мајал II у галаксији Андромеда светлији и масивнији.[20] Орбитирајући кроз Млечни пут, Омега Кентаури садржи неколико милиона звезда Популације II и стар је око 12 милијарди година.[21]

Звезде у језгру Омега Кентаури су толико претрпане да се процењује да су у просеку удаљене само 0,1 светлосну годину једна од друге.[21] Унутрашња динамика је анализирана мерењима радијалних брзина 469 звезда.[22]

Доказ централне црне рупе

[уреди | уреди извор]
Централни регион Омега Кентаури. Доња илустрација приказује будуће позиције звезда истакнуте белим оквиром на горњој слици. Сваки низ представља предвиђено кретање звезде у наредних 600 година. Период између тачака одговара 30 година. Октобар 2010.

Једна студија из 2008, представила је доказе за црну рупу средње масе у центру Омега Кентаури, на основу запажања свемирског телескопа Хабл и опсерваторије Гемини на Серо Пачону у Чилеу.[23][24] Хаблова напредна камера за истраживања показала је да се звезде скупљају у близини центра Омега Кентаури, о чему сведочи постепени пораст светлости звезда у близини центра. Користећи инструменте у опсерваторији Гемини за мерење брзине звезда које се ковитлају у језгру јата, Е. Нојола и његове колеге су открили да се звезде ближе језгру крећу брже од звезда које су удаљеније. Ово мерење је протумачено да значи да невидљива материја у језгру гравитационо реагује са оближњим звездама. Упоређујући ове резултате са стандардним моделима, астрономи су закључили да је највероватнији узрок гравитационо привлачење густог, масивног објекта као што је црна рупа. Израчунали су масу објекта на 40.000 соларних маса.[23][25]

Међутим, новији радови су довели у питање ове закључке, посебно оспоравање предложене локације кластер центра.[26][27] Прорачуни који су користили ревидирану локацију за центар открили су да брзина звезда у језгру не варира са растојањем, као што би се очекивало да је присутна црна рупа средње масе. Исте студије су такође откриле да се светлост звезда не повећава према центру, већ остаје релативно константна. Аутори су приметили да њихови резултати не искључују у потпуности црну рупу коју су предложили Нојола и колеге, али је не потврђују и ограничавају њену максималну масу на 12.000 соларних маса.

Поремећена патуљаста галаксија

[уреди | уреди извор]

Нагађало се да је Омега Кентаури језгро патуљасте галаксије коју је пореметио и апсорбовао Млечни пут.[28] Заиста, сматра се да Каптејнова звезда, која је тренутно удаљена само 13 светлосних година од Земље, потиче од Омега Кентаура.[29] Хемија и кретање Омега Кентаурија у Млечном путу такође су у складу са овом сликом.[19] Попут Мајала II, Омега Кентаури има низ металности и звездано доба које сугерише да се није све формирало одједном (како се сматра да се формирају глобуларна јата) и да би заправо могла бити остатак језгра мање галаксије давно уграђене у Млечни пут.[30]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Forbes, Duncan A.; Bridges, Terry (мај 2010), „Accreted versus in situ Milky Way globular clusters”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 404 (3): 1203—1214, Bibcode:2010MNRAS.404.1203F, S2CID 51825384, arXiv:1001.4289 Слободан приступ, doi:10.1111/j.1365-2966.2010.16373.x. 
  2. ^ а б в г „NGC 5139”. SIMBAD. Centre de données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2006-11-16. 
  3. ^ а б van de Ven, G.; van den Bosch, R. C. E.; Verolme, E. K.; de Zeeuw, P. T. (2. 1. 2006). „The dynamical distance and intrinsic structure of the globular cluster ω Centauri”. Astronomy and Astrophysics. 445 (2): 513—543. Bibcode:2006A&A...445..513V. S2CID 15538249. arXiv:astro-ph/0509228 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:20053061. „best-fit dynamical distance D=4.8±0.3 kpc ... consistent with the canonical value 5.0±0.2 kpc obtained by photometric methods” 
  4. ^ а б Goldsbury, Ryan; et al. (децембар 2010), „The ACS Survey of Galactic Globular Clusters. X. New Determinations of Centers for 65 Clusters”, The Astronomical Journal, 140 (6): 1830—1837, Bibcode:2010AJ....140.1830G, S2CID 119183070, arXiv:1008.2755 Слободан приступ, doi:10.1088/0004-6256/140/6/1830. 
  5. ^ Skiff, Brian A. (2. 5. 1999), „Observational Data for Galactic Globular Clusters”, The NGC/IC Project, Архивирано из оригинала 4. 2. 2018. г., Приступљено 2013-08-13. 
  6. ^ Arnold, H. J. P.; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999), The Photographic Atlas of the Stars, CRC Press, стр. 173, ISBN 978-0750306546. 
  7. ^ а б D'Souza, Richard; Rix, Hans-Walter (март 2013), „Mass estimates from stellar proper motions: the mass of ω Centauri”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 429 (3): 1887—1901, Bibcode:2013MNRAS.429.1887D, arXiv:1211.4399 Слободан приступ, doi:10.1093/mnras/sts426. 
  8. ^ SAC база података 8.0, Сагуаро астрономски клуб, Феникс, Аризона, www.saguaroastro.org
  9. ^ „Omega Centauri: The Largest Globular Cluster”. Universe for Facts. Архивирано из оригинала 08. 03. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2014. 
  10. ^ „APOD: 2010 March 31 - Millions of Stars in Omega Centauri”. 
  11. ^ Noyola, Eva; Gebhardt, Karl; Bergmann, Marcel (2008). „Gemini and Hubble Space Telescope Evidence for an Intermediate Mass Black Hole in omega Centauri”. The Astrophysical Journal. 676 (2): 1008. Bibcode:2008ApJ...676.1008N. arXiv:0801.2782 Слободан приступ. doi:10.1086/529002. 
  12. ^ Bayer, Johann (1603). Uranometria (на језику: латински). Augsburg, [Germany]: Christoph Mang.  Available at: Linda Hall Library (University of Missouri (Kansas City, Missouri, US)) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јул 2018) The pages of this book are not numbered. However, towards the end of the book there appears "Tabula quadragesima prima, Centaurus." (Forty-first table, Centaur). The table lists Omega Centauri as "21 ω In imo dorso" (21 ω At the bottom of the back). The following page shows the constellation Centaur and Omega Centauri as a star labelled ω at the base of the Centaur's back.
  13. ^ See:
  14. ^ а б O'Meara, Stephen James (2013), Deep-Sky Companions: Southern Gems, Cambridge University Press, стр. 244, Bibcode:2013dcsg.book.....O, ISBN 978-1107015012. 
  15. ^ Cheseaux compiled a list of nebulae during 1745–1746. He sent the list to his grandfather, in the form of a letter. The letter was read before the French Academy of Sciences in 1746. However, it was first published only in 1892 as part of a large article by the French astronomer Guillaume Bigourdan.
  16. ^ de la Caille (1755). „Sur les étoiles nébuleuses du ciel austral” [On the nebulous stars of the southern sky]. Histoire de l'Académie Royale des Sciences, avec les Mémoires de Mathématique & de Physique (на језику: француски): 194—199.  ; see in the table on p. 196: "Nébuleuse du Centaure ... " Note: The catalog number "L I.5" designates: that the nebula is listed in Lacaille's catalog of 1755 (hence the "L"); that Omega Centauri is a nebula of the "first type" (première espèce, namely, nebulae that do not seem to be accompanied by stars when viewed via a telescope that is 2 feet long; hence the Roman numeral "I"); and that Omega Centauri is listed fifth among the nebulae of the first type (hence the "5"). See: Deep Sky Observer's Companion – the online database
  17. ^ Dunlop, J. (1828). „A catalogue of nebulae and clusters of stars in the southern hemisphere, observed at Parramatta in New South Wales”. Philosophical Transactions of the Royal Society. 118: 113—151. Bibcode:1828RSPT..118..113D. doi:10.1098/rstl.1828.0010 Слободан приступ.  Omega Centauri is listed as No. 440 on p. 136.
  18. ^ Harrington, Phil (1. 5. 2013), „Binocular Universe: Songs of the Deep South”, Cloudy Nights Telescope Reviews, Приступљено 2013-08-13. 
  19. ^ а б „Black hole found in Omega Centauri”. ESA. 2008-04-02. Приступљено 2009-11-06. 
  20. ^ Frommert, Hartmut; Kronberg, Christine (22. 3. 1998), „NGC 5139”, The Munich Astro Archive, Архивирано из оригинала 28. 06. 2020. г., Приступљено 2013-08-13. 
  21. ^ а б „Peering into the Core of a Globular Cluster”, Hubble Site news Center, 4. 10. 2001, Приступљено 2013-08-13. 
  22. ^ Merritt, David; Meylan, Georges; Mayor, Michel (септембар 1997). „The stellar dynamics of Omega Centauri”. The Astrophysical Journal. 114: 1074—1086. Bibcode:1997AJ....114.1074M. S2CID 119478923. arXiv:astro-ph/9612184 Слободан приступ. doi:10.1086/118538. 
  23. ^ а б Noyola, E.; Gebhardt, K.; Bergmann, M. (април 2008). „Gemini and Hubble Space Telescope Evidence for an Intermediate-Mass Black Hole in ω Centauri”. The Astrophysical Journal. 676 (2): 1008—1015. Bibcode:2008ApJ...676.1008N. arXiv:0801.2782 Слободан приступ. doi:10.1086/529002. 
  24. ^ Noyola, Eva; Christensen, Lars Lindberg; Villard, Ray; Michaud, Peter (2. 4. 2008), „Black hole found in enigmatic Omega Centauri”, Monthly Notes of the Astronomical Society of South Africa, 67 (5–6): 82, Bibcode:2008MNSSA..67...82., Архивирано из оригинала 01. 09. 2013. г., Приступљено 2013-08-13. 
  25. ^ Douglas, Ian (2012). Singularity. Harper Voyager. ISBN 978-0061840272. 
  26. ^ Anderson, J.; van der Marel, R. P. (фебруар 2010). „New Limits on an Intermediate-Mass Black Hole in Omega Centauri. I. Hubble Space Telescope Photometry and Proper Motions”. The Astrophysical Journal. 710 (2): 1032—1062. Bibcode:2010ApJ...710.1032A. S2CID 15596662. arXiv:0905.0627 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/710/2/1032. 
  27. ^ van der Marel, R. P.; Anderson, J. (фебруар 2010). „New Limits on an Intermediate-Mass Black Hole in Omega Centauri. II. Dynamical Models”. The Astrophysical Journal. 710 (2): 1063—1088. Bibcode:2010ApJ...710.1063V. S2CID 15235670. arXiv:0905.0638 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/710/2/1063. 
  28. ^ „Astronomers Find Suspected Medium-Size Black Hole in Omega Centauri” (Саопштење). 2008-04-02. Приступљено 2009-11-06. 
  29. ^ „Backward star ain't from round here”, New Scientist, Приступљено 2013-08-13. 
  30. ^ Hughes, J. D.; Wallerstein, G. (децембар 1998), „Age and Metallicity Effects in Omega Centauri I: Stromgren Photometry”, Bulletin of the American Astronomical Society, 30: 1348, Bibcode:1998AAS...193.6809H. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
NGC 5139 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=NGC_5139&oldid=28403177”