Операција Челик ’93
| Операција Челик ’93 | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Хрватској | |||||||
 | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Команданти и вође | |||||||
 Јанко Бобетко Анте Готовина Борис Јасовић Мирко Норац Младен Маркач  Марко Скејо |
 Миле Новаковић Драган Васиљковић  Жељко Ражнатовић Милорад Улемек Легија  Вељко Миланковић  | ||||||
| Јачина | |||||||
| 10.000 | 3.500[а]-8.500[б] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| 140 погинулих | 90 погинулих | ||||||
.png){kind=small}
Операција Челик ’93 је била српска контраофанзива Српске Војске Крајине против Хрватске војске на Равне Котаре, која је изведена од 27. јануара до закључно 1. марта 1993. године. Контраофанзива је изведена као одговор на хрватску агресију и окупацију подручја Српске Крајине од Масленичког моста, дуж јужне обале Новиградског мора до самог мјеста Новиград. Такође су окипирана бројна села Кашић, Смоковић, Ислам Латински, Ислам Грчки те аеродром Земуник. Сва мјеста су била етнички српска, зато су и доживјела огромна разарања. У операцији Српске Војске Крајине је зауставила ХВ офанзиву, вратила их је неколико километара у назад и вратили су Шкабрњу, Пркос, Мали Алан и још околне територије.
Позадина
[уреди | уреди извор]
Након успостављања прекида ватре 2. јануара 1993. између влада Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, хрватске снаге су током двадесет дана предузимале само симболичне војне операције уперене против српског живља у Републици Српској Крајини, а међу њима нарочито се истакла она у Масленици до које је дошло 22. јануара 1993.[1] И тако је, у настојању да стекну контролу над мостом и околином у поменутом крају, хрватска војска прекршила УНПРОФОР-ову демаркациону линију и започела офанзиву 22. јануара око 6 часова.[2] Напад је отпочео у задарском залеђу из неколико праваца али је одмах било јасно да је главни правац напада ка Масленици. Помоћни правци напада били су на Велебиту у правцу Грачаца са вероватним циљем пресецања комуникације Обровац – Грачац и из Сиња са вероватним циљем ослобађања бране и хидроелектране Перућа са околином. Првог дана операције напад је изгледао добро планиран и организован јер је у односу на српску страну постигнуто одређено изненађење. Наредних дана међутим, све до завршетка операције, ХВ је деловала прилично стихијски и неорганизовано. У селу Жегар код Обровца Главни штаб Српске Војске Крајине је имао своје истурено командно место у ком се налазио генерал Миле Новаковић, који није имао одрешене руке у командовању и коме је неко постављао ограничења у одлучивању.[3] Четвртог дана напада ХВ, српске јединице су се налазиле у повољном тактичком положају у односу на хрватске јединице и било је могуће задати им одлучујући контраудар али то није учињено из непознатих разлога. Напад Републике Хрватске на јужне делове Републике Српске Крајине се десио у току реализације „Венсовог плана“. Према „Венсовом плану“ Република Српска Крајина је стављена под заштиту мировних снага УН-а, односно Унпрофора, а ово је била трећа по реду агресија Републике Хрватске на заштићено подручје УН-а.[4] Током напада, хрватске снаге су заузеле део Равних котара, аеродром Земуник, брану и хидроелектрану Перућа, неколико врхова на планини Велебит и објекте на локацијама Тулове Греде и Велика Бобија, као и Новиград.[4]
Српске снаге су одбачене у задарском залеђу. Веће безбедности УН је донело Резолуцију 802. Достигнуту линију у нападу Хрватска војска није напустила ни након критике међународне заједнице. Акција Масленица је сматрана у почетку промашеном војном операцијом али је и таква донела успех Хрватској а РСК још један пораз и несигурност.[5]
У хрватском нападу на подручје Равних котара су највише страдала насеља Смоковић, Ислам Грчки и Кашић, која су спаљена, а након њих и насеља Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, која су делимично спаљена.[4] Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење је дао Фрањо Туђман.[6] Многи од хрватских команданата су тада или убрзо потом унапређени у чинове генерала.[6] Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.[6]
Интензивне борбене активности за Равне Котаре потрајале су до краја марта 1993, а слабијег интензитета и до краја те године.[7]
Контра офанзива
[уреди | уреди извор]Циљ је био прије свега зауставити даљи продор хрватских снага и враћање изгубљених територија. Нажалост због слабе кординације снага већи дио територије није враћен. У акцији су учестовале многе јединице 7. Сјеверно-далматинског корпуса СВК (92. Бенковачка мтбр као носиоц корпуса) елитне јединице Вукови са Вучијака, Книнџе, интервентни батаљони са Баније и Кордуна те добар дио добровољаца (Арканови тигрови, Шешељевци...). Фронт се протезао од Новиграда до села Суховаре и Горњег Земуника, дужине око 20км. Хрватска војска је покушала да се пробије и заузме Земуник Горњи, Земуник Доњи, Смиличиће и Придрагу, али их је СВК у томе спријечила. У одбрани границе СВК су велику помоћ пружили припадници гарде Жељка Ражнатовића Аркана и припадници ВРС у којој су предњачили борци јединице Вукови са Вучјака и њихов командант Вељко Миланковић који је приликом дејства хрватске артиљерије тешко рањен. Подлегао је повредама 14. фебруара 1993.[5] Губитком Масленичког моста и аеродрома Земуник, крајишки Срби су остали са јако мало простора за политичке маневре. Упркос томе, влада Републике Српске Крајине, односно Книн је био спреман на преговоре са Загребом у циљу да „скроз нормализује српско-хрватске односе“.[8][тражи се извор]
У контраофанзиви српски борци су успјели зауставити даље напредовање хрватских снага цијелом дужином новог фронта од 20км. те на цијелој линији одбацити непријатеља у дубину од 4 до 6км. чиме је ХВ умјесто даљег продора натјерана на одбрану. Борбе су у овој акцији биле веома крваве за обе стране. Хрватска војска је заустављена пред селом Придраге чиме је сачувано Каринско море, непријатељ је враћен назад у Новиград али Новиград није враћен. Паљуб је остао у хрватским рукама док Смиљчић село је одољело офанзиви. Борбе за Кашић су биле посебно крваве јер је село прелазило више пута из руке у руку, да би на крају остало у хрватским рукама. На линијама додира одбрањена су и Биљане Доње те Горњи Земуник, село Суховаре је окупирано, долина а и само брдо Мали Алан је враћено у српске руке. Након жестоких борби између ХОС и Книнџи Шкабрња и Пркос враћенени су у српске руке 22. фебруара, ХВ је у битци за Шкабрњу имао 12 погинулих.[9] Док су у селу Наранчић хрватске снаге имале десетак погинулих бојовника и два заробљена тенка Т55А. Контраофанзива је полако јењавала и задње пушке су утихнуле до краја фебруара у околини Кашића и Драча.[8]
Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ramet 2010, стр. 69
- ^ A Political Chronology of Europe. Psychology Press. 2001. стр. 69—70. ISBN 978-1-85743-113-1.
- ^ „Рат у Хрватској из пера обавјештајца, стр. 138” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 9. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2017.
- ^ а б в „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица“”. Радио-телевизија Војводине. 22. 1. 2011. (језик: српски)
- ^ а б „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 140” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 5. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.
- ^ а б в РТРС (22. 1. 2011). „Служен парастос Србима убијеним у акцији „Масленица“”. Радио телевизија Републике Српске. (језик: српски)
- ^ Операција „Масленица” у филмској серији „Генерал”, Политика 26. 1. 2020.
- ^ а б Srpska, Unknown From (19. јануар 2020). „ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКИ РАТ 1991-1995: Операција Челик 93 - контраофанзива на Равне Котаре.”. ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКИ РАТ 1991-1995. Приступљено 2025-01-13.
- ^ „Povijest - Domovinski rat”. www.opcina-skabrnja.hr. Приступљено 2025-01-13.