Опсада Канпура
| Опсада Канпура | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Индијског устанка 1857. године | |||||||||
_(14753085992).jpg) Масакр британских бранилаца и цивила након предаје. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Британска империја.svg) |
.png) | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
|
| ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
око 400 бранилаца ̹̟око 600 цивила |
око 3.000 сепоја[2] око 20.000 добровољаца[3] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| Око 250 погинулих у борби, сви остали масакрирани[4] | око 800 мртвих и рањених | ||||||||
Опсада Канпура (енгл. Siege of Cawnpore), устаничка победа током Индијског устанка 1857. године.[4][3][5][6][7][8]
Позадина[уреди | уреди извор]
Средином 19. века Канпур је био важна лука на реци Ганг у краљевству Ауд, које је Британска источноиндијска компанија анектирала 1856. године, озлоједивши локално становништво и земиндаре, као и властите најамнике, сепоје Бенгалске армије, који су знатним делом били регрутовани из Ауда. Пред избијање индијског устанка у мају 1857. град су чувала 3 пука сепоја (1, 53. и 56. пук домородачке пешадије) и 1 пук совара (2. пук лаке коњице)[2] под командом генерал-мајора Хјуа Вилера (енгл. Hugh Wheeler), официра Компаније. Најближе место са већом британском посадом био је Лакнау, удаљен око 40 mi (64 km), где се налазио један британски батаљон.[4]
Супротстављене снаге[уреди | уреди извор]
Британци[уреди | уреди извор]
Британске снаге састојале су се од 60 људи из 84. краљевског пука, 78 инвалида из 32. краљевског пука, 15 мадраских стрелаца и 58 артиљераца у служби Компаније.[1] Моубри Томсон, један од ретких преживелих бранилаца, наводи да су се европске снаге састојале од официра из сепојских пукова, 60 војника из 84. краљевског пука, 74 инвалида из 32. краљевског пука, 65 мадраских стрелаца и 59 артиљераца у служби Компаније - укупно око 300 војника.[9] Наоружани су и сви за борбу способни цивили, око стотинак људи.[10] Британски војници били су наоружани пушкама каписларама типа Енфилд, а официри и коњаници имали су пиштоље каписларе (са једним метком) и револвере Дин-Адамс са 5 метака. Цивили су били наоружани резервним војничким и приватним ловачким пушкама, а они имућнији и револверима разних типова (амерички Колт, британски Адамс и Трантер). Од артиљерије, у британском шанцу било је 10 топова (9 лаких и једна тешка хаубица од 24 фунте).[11]
Неки извори наводе да је и око 80 сепоја остало верно генералу Вилеру.[11] Након што је њихова касарна изгорела, осмог дана опсаде, генерал их је отпустио, и већина је успела да се ноћу искраде из шанца и прође кроз побуњенике.[12]
Вилеров шанац[уреди | уреди извор]
_(14779171794).jpg)
Британско утврђење састојало се од две приземне касарне са верандама, које су у мирно доба служиле за смештај по 100 војника, од којих је једна била покривена црепом, а друга сламом. Биле су окружене ровом и ниским и слабим правоугаоним опкопом високим свега 120 цм, дебљине 90 цм на бази, а 60 цм на врху (тако да је на врху пропуштао зрна из пушке), са отворима за постављање топова, чије посаде нису имале никавог заклона. Северна страна, окренута реци, била је ојачана малим троугластим спољашњим утврђењем (које су браниоци у шали називали Редан), којим су командовали мајор Вибарт и капетан Џенкинс. На североисточном углу налазила се батерија од 3 топа (1 хаубица од 24 фунте и 2 пољска топа од 9 фунти) под командом поручника Аше-а, источни бедем бранио је капетан Кемпланд, а на југоисточном углу налазила се батерија од 3 топа од 9 фунти под командом поручника Екфорда и Делафосеа. Мања барака (покривена црепом) на западној страни шанца имала је да послужи као цитадела под командом поручника Турнбула, брањена малим топом од 3 фунте под командом мајора Проута, а на северозападном углу била била је батерија од три топа од 9 фунти под командом поручника Демпстера и Мартина. Са јужне стране шанца био је низ недовршених касарни, од којих су две најближе запоселе британске посаде од по 16 људи, једна под командом поручника Моубри Томсона.[13]
Устаници[уреди | уреди извор]
Главне снаге устаника састојале су се од три пука побуњених сепоја и једног пука совара, у свему око 3.000 војника. Сам Нана Сахиб довео је око 100 својих сепоја и 300 најамника са 2 топа. Уз то, устаницима се придружио већи број локалне властеле (земиндара), сваки са мањом или већом наоружаном пратњом, укупно преко 1.000 људи, и део побуњених грађана и ослобођених затвореника. Сепоји су били наоружани мускетама каписларама Смеђа Бес, а пратиоци великаша већином мускетама фитиљачама, док су сиромашнији устаници већином имали само хладно оружје. Од артиљерије, устаници су имали 20 топова, од чега неколико тешких оруђа калибра 24 фунте.[11]
Опсада[уреди | уреди извор]
Након почетка Индијског устанка 10. маја 1857. у околини Делхија и устаничког заузимања старе престонице (11.маја), побуна се у наредне три недеље раширила међу домородачким јединицама Бенгалске армије и захватила читаву северну Индију. Сепоји у Канпуру побунили су се 5. јуна[2] и генерал Вилер се са малим бројем европских војника (свега две чете које су стигле Гангом узводно из Калкуте и неколико артиљераца) и неколико стотина британских цивила, жена и деце повукао у касарну на југу Канпура, која се састојала од две зидане бараке окружене на брзину подигнутим опкопом.
Побуњеним сепојима придружила се и локална властела (земиндари) на челу са Нана Сахибом, Раџом од Битура. Нана је био разбаштињени усвојени син последњег пешве царства Марата, и желео је да искористи побуну како би обновио државу Марата.[5] Уз то је Тантија Топи довео из Гвалиора око 20.000 добровољаца.[3]
Одбрана је потрајала три недеље, отежана великим бројем цивила и малим залихама хране. Најзад, принуђен глађу и жеђу, генерал Вилер је започео преговоре са Нана Сахибом, тражећи слободан пролаз реком до Алахабада. Нана Сахиб је привидно пристао и британска посада се предала, али су сви браниоци по изласку из утврђења масакрирани заједно са женама и децом.[4][14]
Последице[уреди | уреди извор]
Британска војска под командом генерала Хенрија Хевлока повратила је Канпур месец дана касније, 16. јула 1857. Одмазда Британаца над заробљеним устаницима и грађанима Канпура била је сурова и неумерена, а град је постао главна база британске војске за операције против устаника у оближњем Лакнау. Покољ британских жена, деце и заробљеника у Канпуру послужио је као изговор Британцима да почине небројене покоље индијских устаника и цивила током гушења устанка.
Након пада Канпура Нана Сахиб је отишао у Лакнау и започео герилско ратовање, а Тантија Топи у Џанси, у помоћ Лакшми Беј.[3]
У књижевности[уреди | уреди извор]
Опсада Канпура је детаљно описана у историјском роману Флешмен у Великој игри (1975) британског књижевника Џорџа Макдоналда Фрејзера.
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Домородачки пукови оног времена имали су по правилу око 20 европских официра, али је тај број ретко био потпун, и често није био много већи од 10. Обзиром да су у Канпуру била 4 домородачка пука, укупан број британских официра био је између 40 и 80 људи.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Тревелијан 1886, стр. 3.
- ^ а б в Thurburn 2015, стр. 102–104.
- ^ а б в г Прикелмајер 1975, стр. 655.
- ^ а б в г Engels 1960, стр. 161–162.
- ^ а б Прикелмајер 1973, стр. 690.
- ^ „Индијска побуна - Опсада Канпура (на енглеском)”.
- ^ „Indian Rebellion of 1857: Two Years of Massacre and Reprisal”. Warfare History Network (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-17.
- ^ Даф 1858, стр. 54.
- ^ Кеј 1874, стр. 289.
- ^ Тревелијан 1886, стр. 105.
- ^ а б в Фичет 1901, стр. 91.
- ^ Фичет 1901, стр. 104.
- ^ Тревелијан 1886, стр. 104–106.
- ^ Маџумдар 1957, стр. 129-133.
Литература[уреди | уреди извор]
- Engels, Fridrih (1960). Izabrana vojna dela. 2. Beograd: Vojno delo.
- Прикелмајер, Иванка (1972). „Индијски устанци”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 3 (2. изд.).
- Прикелмајер, Иванка (1973). „Нана Сахиб”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 5 (2. изд.).
- Прикелмајер, Иванка (1975). „Тантија Топи”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 9 (2. изд.).
- Kaye, John William (1874). A History of the Sepoy War in India 1857-1858. [Историја сепојског рата у Индији 1857-1858.]. 2. London: Allen & Co.
- Majumdar, R. C. (1957). The Sepoy Mutiny and the revolt of 1857 [Побуна сепоја и устанак 1857, написао Р. Ч. Маџумдар]. Calcutta: K.L. Mukhopadhyay.
- Thurburn, E.A. (2015). Reminiscences of the Indian Rebellion of 1857-1858 [Сећања на Индијску побуну 1857-58, написао Е. А. Турнбурн]. London: Palala Press. ISBN 9781340672362.
- Trevelyan, George Otto (1886). Cawnpore [Канпур, написао Џорџ Тревелијан]. London: MACMILLAN AND CO.
- Frey, James (2020). Indian Rebellion, 1857–1859ː A Short History with Documents [Индијска побуна 1857-1859, кратка историја са документима, написао Џемс Фреј]. Indianapolis/Cambridge: Hackett Publishing Company, Inc. ISBN 978-1-62466-947-7.
- Outram, James (1860). Lieutant-General Sir James OUTRAM'S CAMPAIGN IN INDIA, 1857-1858. London: Smith, Elder and Co.
- Richards, D.S. (2007). Cawnpore and Lucknow, A Tale of Two Sieges [Канпур и Лакнау, прича о две опсаде]. Barnsley: Pen & Sword Books Ltd. ISBN 1-84415-516-1.
- Fitchett, W. H. (William Henry) (1901). The tale of the great mutiny [Прича о великој побуни, написао Виљем Фичет]. University of California Libraries. New York : Scribner.
- Malleson, G. B. (George Bruce) (1891). The Indian mutiny of 1857. University of California Libraries. London : Seeley and co.
- Loewenthal, Isidor] 1829-1864 [from old catalog (1858). Revolt of the Sepoys. The Library of Congress. New York, Printed by E. O. Jenkins.
- Maude, Edwin (1908). Oriental campaigns and European furloughs; the autobiography of a veteran of the Indian mutiny. University of California Libraries. London : T. F. Unwin.
- Kaye, John William; Malleson, G. B. (George Bruce) (1889). Kaye's and Malleson's History of the Indian mutiny of 1857-8. University of California Libraries. London : Allen.
- Duff, Alexander (1858). The Indian rebellion : its causes and results, in a series of letters [Индијска побуна, њени узроци и последице, у низу писама - написао Александар Даф]. Princeton Theological Seminary Library. New York : R. Carter.
- Malleson, G. B. (George Bruce) (1901). The Indian mutiny of 1857. The Library of Congress. London, Seeley and co., limited.
- Sedgwick, Francis Roger (1909). The Indian mutiny of 1857 : a sketch of the principal military events. University of California Libraries. London : Forster Groom.
- Malleson, G. B. (George Bruce) (1878). History of the Indian Mutiny, 1857-1858, commencing from the close of the second volume of Sir John Kaye's History of the Sepoy War. Robarts - University of Toronto. London, Allen.
- The Indian War of Independence of 1857. University of California Libraries. [London]. 1909.
- Roberts, Frederick Sleigh Roberts (1924). Letters written during the Indian mutiny. Harold B. Lee Library. London : Macmillan and Co., limited.
- Malleson, G. B. (George Bruce) (1857). The mutiny of the Bengal Army : an historical narrative. University of Illinois Urbana-Champaign. London : Bosworth and Harrison, 215 Regent Street.
- Johnson, William Thomas (1897). Twelve years of a soldier's life, from the letters of Major W.T. Johnson .. University of California Libraries. London : A.D. Innes & Co.
- Gough, Hugh Henry (1897). Old memories. University of California Libraries. Edinburgh, London, W. Blackwood and sons.
- Fraser, George MacDonald (1989). Flashman in the Great Game [Флешмен у Великој игри]. Plume.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
