Пацифички рат
* Уколико сте тражили чланак о сукобу Јапана и савезничких снага у Другом светском рату, погледајте: Рат на Пацифику
| Пацифички рат | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Границе Чилеа, Боливије и Перуа пре рата | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
 Чиле |
 Перу Боливија | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
Председник Чилеа Анибал Пинто (1876—1881) Доминго Санта Марија (1881—1886) |
Председник Перуа Аурелио Гарсија | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| 45.000 | 35.000 | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| 10.467 | 10.172 | ||||||||||
Пацифички рат (шп. Guerra del Pacífico) је рат између Чилеа и уједињених војних снага Боливије и Перуа, вођен од 1879. до 1883. У рату, Чиле је освојио значајну територију богату рудама минерала. Анектирао је перуанску провинцију Тарапака и боливијску Приморску провинцију, чиме је Боливија остала без излаза на море. Накнадно је и провинција Арика додељена Чилеу.[1]
Узроци избијања рата
[уреди | уреди извор]Пацифички рат је избио због сукоба Чилеа и Боливије око контроле над простором пустиње Атакама на обали Пацифика. Ово подручје је богато рудама минерала које су експлоатисале чилеанске компаније подржане британским капиталом. Боливијска влада је покушала да подигне порезе и искористи раст прихода од рударства, што је довело до сукоба.[2] Неки историчари су указивали на дубље узроке порекла рата, као што је интересовање Чилеа и Перуа за посао са нитратима, дуготрајно ривалство између Чилеа и Перуа за регионалну хегемонију, као и политичке и економске разлике између стабилности Чилеа и нестабилност Перуа и Боливије.[А]
Већина радника у рударској индустрији су били Чилеанци. Они су сматрали да је повећање пореза неоправдано и тражили су да власти Чилеа интервенишу. То је довело до дипломатске кризе и рата, који је у рат увукао и Перу због његовог тајног савеза са Боливијом.
Дана 14. фебруара 1879, чилеанска војска је без борбе заузела град Антофагаста.
Ратне операције
[уреди | уреди извор]Од почетка рата је било јасно да је поморска превласт на океану од кључног значаја. Боливија није имала морнарицу, док је Перу имао два оклопна брода, Уаскар и Индепенденција. Чиле је имао боље припремљену морнарицу са 2 оклопна брода и 4 корвете.
После мање Битке код Топатера, 23. марта 1879, није било борбе на копну до завршетка поморске фазе рата.
Поморска фаза рата
[уреди | уреди извор]Чилеанска морнарица је блокирала и бомбардовала перуанске луке у очекивању да ће испровоцирати слабију перуанску морнарицу да уђе у одлучујући двобој.
Перуанска морнарица је узвратила блокадом чилеанских лука, чувајући се од отвореног сукоба са чилеанским бродовима.
У првом великом сукобу, поморској Бици код Икикеа, која се одиграла 21. маја 1879, перуански бродови су пробили чилеанску блокаду Икикеа. Брод Уаскар је потопио чилеански дрвену корвету Есмералда, док је перуански брод Индепенденција насукан.
Капетан Есмералде, Артуро Прат, постао је национални херој Чилеа, јер је погинуо јуришајући на Уаскар када је овај ударио на његов брод. Перуански капетан Уаскара, Мигел Грау, такође је стекао високу репутацију и чин контраадмирала. Не само што је победио у сукобу, већ је спасао преживеле са Есмералде и написао писмо саучешћа удовици капетана Прата. Али, Уаскар је остао једини перуански брод способан за борбу.
Током наредних 6 месеци, брод Уаскар је сам одолевао чилеанској морнарици и још нападао чилеанске луке. Уз то, потопио је 16 чилеанских бродова, и заробио неколико других.
Чилеанска морнарица је коначно, у акцији 6 бродова, онеспособила и заузела Уаскар у бици код Ангамоса, 8. октобра 1879. У овој бици је погинуо адмирал Грау.
Заузимањем Уаскара, Чиле је обезбедио превласт на мору до краја рата.
Копнена фаза рата
[уреди | уреди извор]Након победе на океану, чилеанска војска је почела копнени напад на Перу. Боливијска војска се придружила перуанској у одбрани, али се показала као непоуздан савезник.
Чилеанска армија је била надмоћна у већини окршаја. После победе у биткама код Сан Франсиска (19. новембра 1879) и „Битке завршетка савезништва“ (Batalla del Alto de la Alianza, 26. маја 1880), Боливија је одустала од рата, перуанска војска је практично била уништена, а Чиле је заузео јужне провинције Перуа.
Чилеанске снаге су 7. јуна 1880, у крвавој Бици код Арике заузеле овај перуански град. У тој борби је погинуло 479 чилеанских и скоро 900 перуанских војника.
Октобра 1880, Сједињене Америчке Државе су покушале да дипломатски разреше овај сукоб. Представници Чилеа, Боливије и Перуа су се састали на америчком броду у заливу Арике, али су дипломате Перуа и Боливије одбили да признају територијалне губитке и напустили су преговоре.
Чилеанска војска је у јануару 1881, кренула у марш према престоници Перуа, Лими. Остаци перуанске војске и наоружани цивили Перуа нису успели да се супротставе инвазији. Чилеански војници су заузели град, и притом опљачкали становништво да би осигурали своја примања. У апсурдној ситуацији, политичари у Чилеу нису били заинтересовани да обезбеде плату за армију која се борила далеко од Чилеа.
Иако надмоћна, армија Чилеа није успела да потпуно покори широки простор Перуа. Отпор Перуанаца је подржавала влада САД. Чилеанци су у бици код Уамачука, јула 1883, поразиле перуански покрет отпора, што је утрло пут потписивању мировног уговора исте године.
Последице рата
[уреди | уреди извор]
Мировним Уговором из Анкона из 1883, перуанска провинција Тарапака и боливијска Приморска провинција (данас под именом: Регион Антофагаста) су додељене Чилеу. Чиле је на 10 година окупирао провинције Тацна и Арика, после којих је народ на плебисциту требало да одлучи којој држави ће припасти ове провинције. Плебисцит није одржан, већ је 1929, уз посредовање САД, постигнут договор да Чиле задржи Арику, а да Перу преузме територију Тацне и добије 6 милиона америчких долара накнаде.
Боливија је 1884. потписала споразум којим је Чилеу препустила целу своју пацифичку обалу укључујући и провинцију Антофагаста. Овај договор је потврђен 1904. Чиле се обавезао да сагради железничку пругу од Ла Паза до луке Арика, и гарантовао слободан транзит боливијске робе кроз своју територију.
Пацифички рат је оставио дубоке трауматичне последице на боливијско и перуанско друштво. И дан данас, последице Пацифичког рата су актуелна тема у штампи и препрека у нормализовању дипломатских и економских односа са Чилеом.
Насупрот њима, за Чиле су последице рата биле веома погодне. Порески приходи државе су порасли за 900%, између 1879. и 1902, услед прихода од освојених рудом богатих територија. Међутим, да би одржао неутралност Аргентине током рата, Чиле је морао да одустане од својих територијалних захтева у Патагонији. Једна од последица рата била је пораст британског утицаја на чилеанску економију и политику.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Роналд Брус Сент Џон наводи у Спору Боливија–Чиле–Перу у пустињи Атакама:
Иако су се уговор из 1873. и наметање пореза од 10 центавоса показали као casus belli, постојали су дубљи, фундаменталнији разлози за избијање непријатељстава 1879. С једне стране, постојали су моћ, престиж и релативна стабилност Чилеа у поређењу са економским погоршањем и политичким дисконтинуитетом који је карактерисао Перу и Боливију након независности. С друге стране, постојало је стално такмичење за економску и политичку хегемонију у региону, компликовано дубоком антипатијом између Перуа и Чилеа. У овом миљеу, нејасноћа граница између три државе, заједно са открићем вредних налазишта гвана и нитрата на спорним територијама, комбинована је да би произвела дипломатску загонетку непремостивих размера.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ St. John, Ronald Bruce; Schofield, Clive (1994). The Bolivia–Chile–Peru Dispute in the Atacama Desert. University of Durham, International Boundaries Research Unit. стр. 12—13. ISBN 1897643144.
- ^ Arie Marcelo Kacowicz (1998). Zones of Peace in the Third World: South America and West Africa in Comparative Perspective. SUNY Press. стр. 105—. ISBN 978-0-7914-3957-9.
- ^ St. John, Ronald Bruce; Schofield, Clive (1994). The Bolivia–Chile–Peru Dispute in the Atacama Desert. University of Durham, International Boundaries Research Unit. стр. 12—13. ISBN 1897643144.
Литература
[уреди | уреди извор]- Barros Arana, Diego (1881a). Historia de la guerra del Pacífico (1879–1880) (History of the War of the Pacific (1879–1880)) (на језику: шпански). 1. Santiago, Chile: Librería Central de Servat i Ca.
- Barros Arana, Diego (1881b). Historia de la guerra del Pacífico (1879–1880) (на језику: шпански). 2. Santiago, Chile: Librería Central de Servat i Ca.
- Basadre, Jorge (1964). Historia de la Republica del Peru, La guerra con Chile (на језику: шпански). Lima, Peru: Peruamerica S.A. Архивирано из оригинала 11. 12. 2007. г.
- Boyd. Robert N. Chili: Sketches of Chili and the Chilians During the War 1879–1880. (1881)
- Bulnes, Gonzalo (1920). Chile and Peru: the causes of the war of 1879. Santiago, Chile: Imprenta Universitaria.
- Dennis, William Jefferson (1927). „Documentary history of the Tacna-Arica dispute from University of Iowa studies in the social sciences”. University of Iowa Studies in the Social Sciences. Iowa: University Iowa City. 8.
- English, Adrian J. (1985). Armed forces of Latin America: their histories, development, present strength, and military potential. Jane's Information Group, Incorporated. ISBN 978-0-7106-0321-0.
- Farcau, Bruce W. (2000). The Ten Cents War, Chile, Peru and Bolivia in the War of the Pacific, 1879–1884. Westport, Connecticut, London: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-96925-7. Приступљено 17. 1. 2010.
- Kiernan, V. G. (1. 2. 1955). „Foreign Interests in the War of the Pacific”. Hispanic American Historical Review. 35 (1): 14—36. JSTOR 2509249. doi:10.1215/00182168-35.1.14
. - O'Brien, Thomas F. (1. 2. 1980). „The Antofagasta Company: A Case Study of Peripheral Capitalism”. Hispanic American Historical Review. 60 (1): 1—31. doi:10.1215/00182168-60.1.1 .
- Paz Soldan, Mariano Felipe (1884). Narracion Historica de la Guerra de Chile contra Peru y Bolivia (Historical narration of the Chile's War against Peru and Bolivia) (на језику: шпански). Buenos Aires, Argentina: Imprenta y Libreria de Mayo, calle Peru 115.
- Querejazu Calvo, Roberto (1979). Guano, Salitre y Sangre (на језику: шпански). La Paz-Cochabamba, Bolivia: Editorial los amigos del Libro.
- Querejazu Calvo, Roberto (1995). Aclaraciones históricas sobre la Guerra del Pacífico (на језику: шпански). La Paz, Bolivia: Editorial los amigos del Libro.
- Sater, William F. (2007). Andean Tragedy: Fighting the War of the Pacific, 1879–1884. Lincoln and London: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4334-7.
- Sater, William F. (1986). Chile and the War of the Pacific. Lincoln and London: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4155-8.
- Scheina, Robert L. (2003). Latin America's Wars: The age of the caudillo, 1791–1899. Potomac Books, Inc. ISBN 978-1-57488-450-0.
- Villalobos, Sergio (2004). Chile y Perú, la historia que nos une y nos separa, 1535–1883 (на језику: шпански) (2nd изд.). Chile: Editorial Universitaria. ISBN 9789561116016.
- Yrigoyen, Pedro (1921). La alianza perú-boliviano-argentina y la declaratoria de guerra de Chile (на језику: шпански). Lima: San Marti & Cía. Impresores. OCLC 692069503.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Chilean caricatures during the war in Tesis of Patricio Ibarra Cifuentes Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015), Universidad de Chile, 2009.
- "Caliche: The Conflict Mineral That Fuelled the First World War" in The Guardian by Daniel A. Gross, June 2, 2014.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
