Пређи на садржај

Пентезилеја

С Википедије, слободне енциклопедије
Пентезилеја (1862), Габријел-Витал Дибреј (1813–1892). Источна фасада Cour Carrée у палати Лувр, Париз

Пентезилеја (грч. Πενθεσίλεια) је била амазонска краљица у грчкој митологији, ћерка Ареса и Отрере и сестра Хиполите, Антиопе и Меланипе. Помагала је Троји у Тројанском рату, током којег ју је убио Ахил.

У епском циклусу

[уреди | уреди извор]
Ахил убија Пентезилеју; тондо атичког црвено-фигуралног киликса, 470–460 п. н. е, пронађеног у Вулци

У епу од пет књига Етиопис, који је био део Епског циклуса (или циклуса Троје) о Тројанском рату, детаљно је описан долазак у Троју Пентезилеје и Мемнона.[1] Етиопис је објављен у 8. веку пре нове ере и приписује се Арктину из Милета. Главни лик епа је Ахил, који се бори против Пентезилеје и Мемнона пре него што је и сам убијен. Иако је Етиопис изгубљен, епски циклус је адаптиран и рециклиран у различитим периодима класичног доба. Традиција препричавања епског пада Троје дугује се Хомеровој Илијади и Одисеји, које су биле утемељене на усменом приповедању и записане тек када је грчко писмо усвојено у старој Грчкој.[2]

У Етиопису Пентезилеја је трачанска жена ратница. Била је Амазонка и ћерка Ареса, који долази да помогне Тројанцима. Стигла је са још дванаест амазонских ратница. Након дана када се истакла на бојном пољу, Пентезилеја се суочава са Ахилом. Ахил је убија, а Терсит исмева Ахила оптужујући га да се заљубио у Пентезилеју. Терзита убија Ахил, који путује на острво Лезбос да се прочисти пре него што се врати у Троју и бори против Мемнона.[3]

Према Хомеру, тројански краљ Пријам се у младости борио против Амазонки на реци Сакарја у Фригији, око 350 миља источно од Троје. Каснији писци антике лоцирали су Амазонке географски у Анадолији и започели епску традицију у којој су се грчки јунаци, као што су Херакле и Тезеј, борили против амазонских ратница.[4] Етиопис верзија легенде о Пентезилеји постала је позната као Хомеровска традиција.[5]

Друге традиције

[уреди | уреди извор]

Чини се да су различите традиције легенде о Пентезилеји постојале у време када је епски циклус објављен. У изгубљеној Стесихоровој песми, за коју се верује да је објављена у 7. или 6. веку, Хектора је убила Пентезилеја, а не Ахил.[5]

Храм Аполона Епикурија у Баси

[уреди | уреди извор]
Ахил (лево) и Пентезилеја (на тлу).
Борба Ахила и Пентезилеје. Луканска (Италија) црвено-фигурална посуда, касни 5. век п. н. е.

У храму Аполона Епикурија, изграђеном средином и крајем 5. века пре нове ере, сцене из Тројанског рата су сачуване на Фризу из Басе, мермерној скулптури високог рељефа у 23 панела. Овде на грчку војску јуришају Амазонке, а на врхунцу битке Ахил убија Пентезилеју (на плочи познатој под ознаком БМ 537). Ахил и Пентезилеја су окружени грчким војником и Амазонком. Пентезилеја је круном идентификована као краљица. Пентезилеја, приказана на земљи непосредно пре ударца, и Ахил размењују погледе.[6] Последња плоча серије о Амазонкама приказује примирје између грчке војске и Амазонки на крају битке.[7]

Зевсов храм у Олимпији

[уреди | уреди извор]

Према Паусанији, на Зевсовом престолу у Олимпији била је Панаенова слика умируће Пентезилеје коју придржава Ахил. Паусанија је написао „И, на крају слике, Пентезилеја удише последњи дах, а Ахил је придржава“.[8] Мотив Ахила који придржава умирућу или мртву Пентезилеју сачуван је у Афродизијском храму и реинтерпретиран је у скулптурама и мозаицима у старом Риму.[9]

Као мотив на вазама

[уреди | уреди извор]

На црно-фигуралној вази из периода од око 510–500. п. н. е. приказује се Ахил како носи Пентезилеју са бојног поља.[9]

Такозвани Пентезилејски сликар, који је био активан између 470. и 450. п. н. е., толико је редовно третирао тему Пентезилеје, да га је Адолф Фуртвенглер назвао „Пентезилејским сликаром“. Значајан корпус за овог иновативног и плодног сликара, чији је рад премостио строги стил и класицизам и морао је имати сопствену радионицу, брзо је састављен [10], делимично од стране Џ. Д. Бизлија.

У литератури

[уреди | уреди извор]
Атички црвено-фигурални волутни кратер приписан сликару Берлин Хидрији, који датира из око 450. п. н. е., приказује Ахила како убија Пентезилеју, Ешкенази музеј уметности, Индијана

У Псеудо-Аполодоровом Епитому Библиотеке [11] каже се да ју је убио Ахил, „који се заљубио у Амазонку након њене смрти и убио Терзита јер му се ругао“.

Ликофрон о Пентезилеји

[уреди | уреди извор]

У 3. веку пре нове ере, Ликофрон је ишао насупрот хомерске традиције. Песник је рођен на острву Евбеји, месту светилишта рањених Амазонки које су се бориле у митској бици за Атину. Ликофрон прича причу о младој Амазонки Клити, пратиоцу Пентезилеје, која је била остављена у Понтској краљевини. Клит са групом Амазонки креће у потрагу за Пентезилејом када се она не врати из Тројанског рата. Брод са Амазонкама је уништен и након бродолома на врху Италије у Калабрији, Клит постаје краљица Амазонки које се тамо настањују.[12]

У Вергилијевој Енеиди

[уреди | уреди извор]

У Вергилијевој Енеиди, писаној између 29. и 19. п. н. е.,[13] тројанска војска повлачи се када Ахил напредује. Ахил вуче највећег тројанског ратника, Хектора, око градских зидина и продаје његово мртво тело краљу Пријаму за злато. Пентезилеја је приказана као трагична амазонска краљица која је напрасно дошла прекасно да помогне опкољеном граду. Када Енеја види плочу Пентезилеје у храму Јуно у Картагини,[14] схвата да пораз Пентезилеје и Мемнон наговештава низ догађаја који ће кулминирати пљачкањем града. Пентезилејина судбина такође наговештава Камилину судбину, коју Вергилије детаљно описује касније у епу.[15] Према Вергилију, Пентезилеја је предводила војску Амазонки и белатрикса (латински за „жена ратница“) која се усудила да се бори са мушкарцима (audetque viris concurrere virgo).[16]

Вергилије је засновао своју причу на Хомеровој Илијади, док се ослањао на Епски циклус за свој портрет Пентезилеје.[17] Вергилије је такође прерадио усмене легенде у еп о оснивању Рима. У Енеиди Римљани потичу од хероја Енеје и тројанских избеглица који су после Тројанског рата допловили у Италију. Ово преплитање легенде Пентезилеје са легендом о оснивању Рима може се пратити до Ликофрона.[18]

У Диодоровој Библиотеци

[уреди | уреди извор]

У својој универзалној историји Bibliotheca historica, Диодор са Сицилије је у 1. веку пре нове ере славио Пентезилеју као последњу Амазонку која је стекла славу по храбрости у рату. Диодор је писао да су после Тројанског рата Амазонке нестале и да су приче о њиховој некадашњој слави почеле да се сматрају само легендама.[19]

У Смирнејевој Постхомерици

[уреди | уреди извор]

У 4. веку нове ере, царски грчки песник Квинт Смирнеј учинио је Пентезилеју предметом прве књиге у Постхомерици. У овом епу, Смирнеј покушава да заврши Хомера причајући живописну причу о паду града Троје.[20] Ово дело објашњава како је Пентезилеја настала у Троји: Пентезилеја је убила Хиполиту копљем док су ловили јелене; ова несрећа је изазвала толику тугу Пентезилеји да је пожелела само да умре, али је, као ратник и Амазонка, морала то да учини часно и у борби. Стога су је лако убедили да се придружи Тројанском рату. Смирнеј такође у крвавим детаљима описује како је војска Амазонки изненадила грчку војску и покољ који је започео. Пентезилеја коси грчке линије, убијајући осам ратника, и одсеца руку грчком ратнику који је убио Амазонку Клонију. Пентезилејне другарице Бремуса, Евандре и Термодоса се храбро боре уз њу, али су убијене, као и Дериноје, Алкибије и Деримахеја. Пентезилеја убија више Грка секиром и копљем. Са кула гледају Тројанке, а Пентезилеја инспирише младу Хиподамију, која позива Тројанке да се придруже бици.[21] Антимахова ћерка Тисифона даје инспиративан говор: „Нисмо инфериорни по снази од мушкараца; исте су нам очи, наши удови су исти; једно заједничко светло видимо, један ваздух удишемо; није различита храна коју једемо. Шта нам је онда небо ускратило што је подарило мушкарцу? О, пожуримо у славни рат!“ [22][23]

У Бокачевим Познатим женама

[уреди | уреди извор]

Између 1361. и 1362. Италијан Ђовани Бокачо написао је прву збирку биографија у западној књижевности која је била посвећена славним женама. De Mulieribus Claris је објављена на латинском језику и посвећена Андреи Ачајоли, грофици од Алтавиље.[24] Према Бокачу, Пентезилеја је наследила амазонске краљице Антиопу и Оритију. Била је супериорнија у снази и вештини од претходних краљица. Према Бокачу, Пентезилеја је ушла у Тројански рат против Грка да би импресионирала Хектора. Али Пентезилеја и њене амазонске трупе су убијене на крају тешке битке са Грцима.[25] Након што је испричао Пентезилејина достигнућа у De Mulieribus Claris, Бокачо је написао да „ако се сетимо да практично искуство може да промени природне диспозиције“, легенде о Амазонкама постају веродостојне. Написао је да су „вежбањем Пентезилеја и жене попут ње постале много мужевније од оних који су рођени као мушкарци“ који су били ослабљени нерадом и љубављу према задовољству. Агостино Строци и Марио Екикола у 16. веку расправљали су о схватању да су васпитање и обука били централни за родне разлике.[26]

У средњем веку

[уреди | уреди извор]
Минијатура Пентезилеје као једне од Заслужних жена, проглашених и објављених у касносредњовековној Француској између 1460. и 1470. године.

У средњовековној Европи легенда о Пентезилеји је развијена и обновљена, а Ахил је бледео у позадини. У илуминацијама које су илустровале рукописе, Пентезилеја је представљена као средњовековна краљица ратница. Развила се прича да је Пентезилеја ушла у Тројански рат због свог поштовања према тројанском хероју Хектору. Пентезилеја се појављује у Роману о Троји (1160) Беноа де Сент-Мора као витешка хероина, и кроз то је постала део средњовековног жанра римске антике, која је обнављала грчке и римске митове у контексту средњовековне романсе.

У касно-средњовековној Европи легенда је даље популаризована у Граду дама Кристине Пизанске (1405) и Књизи о Троји Џона Лидгејта (1420). Пентезилеја и Хектор су постали романтични јунаци. Пентезилеја је дошла у Троју јер се издалека заљубила у честитог витеза Хектора.[27] Хектор и Пентезилеја су приказани као персонификације идеала витештва. Када клечи пред Хекторовим лешом, Пентезилеја обећава да ће осветити његову смрт. Пентезилеја се бори на страни тројанске војске, убивши многе грчке војнике, али ју је убио Ахилов син. У овој традицији легенде, њено тело је однето у Термодон ради сахране. Дуж реке Терме разна места за сахрањивање сведоче о херојском статусу које је Пентезилеја имала као амазонска краљица у средњем веку.[28]

У Confessio Amanatis-у Џона Гауера она путује у Троју из Пафагоина. Убио ју је Пир, Ахилов син. Филемена је вратила њено тело ради сахране.

Објављене су биографске листе јаких жена, међу којима је и Пентезилеја. Хроника из 1405. (позната као Haagse handschrift) хералда Бавијера укључивала је Пентезилеју и две Амазонке Семирамиду и Томириду међу јаке жене. Холандски списак од 101 јаке жене објављен између 1465. и 1480. укључивао је Пентезилеју. Овај списак од 101 жене кружио је на двору Марије од Бургундије и читали су је чланови бриселске администрације. Филип Бутон је 1480. објавио Miroir des dames, који је укључивао Пентезилеју.[29]

Пентезилеја Хајнриха фон Клајста

[уреди | уреди извор]

Третман Пентезилеје који је добио највећу критичку пажњу од раног двадесетог века је драма Пентезилеја Хајнриха фон Клајста, који је њен „нагло насилни темпо“ [30] распоредио у облику двадесет четири узастопне сцене без формалних прекида у чинове. У Клајстовој Пентезилеји, међутим, она убија Ахила. Када схвати да су она и њен чопор паса уништили предмет њихове жеље, она сама умире од „поразног осећаја“. Швајцарски композитор Отмар Шок написао је једночинку од 90 минута, Пентезилеја (Дрезден, 1927) засновану на Клајстовој драми. Премијера опере француског композитора Паскала Дусапина по Клајстовом делу заказана је за 2015. годину у Ла Монеу у Бриселу под диригентском палицом Лудовика Морлоа.[31]

Интерпретација борбе Пентезилеје из 19. века, од Артура Микелене

Едвард Белами о "Пентезилеји"

[уреди | уреди извор]

У књизи Едварда Беламија Гледајући уназад, главни лик (Џулијан Вест) је пренет у времену из 1887. (датум открића астероида Пентезилеја) у 2000. годину. Тамо, 2000. године, главни лик чита књигу једног од најпознатијих писаца 20. века по измишљеном имену Беријан. Наслов ове књиге је "Пентезилеја" и то је романса која наводно разоткрива праву снагу и пуни обим љубави.

Роберт Грејвс о Пентезилеји

[уреди | уреди извор]

У краткој песми Роберта Грејвса "Пентезилеја", Ахил се за њену љубав обавезује, а затим убија Терсита због његовог исмевања Ахиловог понашања.[32][33] Последњи стих је отворен за тумачење, неки су протумачили да Пентезилејин дух захваљује Терситу што се заузео за њену част, али је сугерисано да се она захваљује Ахилу што је убио Терсита.[34]

Име астероида

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Fratantuono, Lee (2007). Madness Unchained: A Reading of Virgil's Aeneid. Lexington Books. стр. 336–337. ISBN 9780739122426. 
  2. ^ José Maria Gutiérrez Arranz (2009). The Cycle of Troy in Geoffrey Chaucer: Tradition and "Moralitee". Cambridge Scholars Publishing. стр. 2. ISBN 9781443815215. 
  3. ^ Strauss, Barry (2007). The Trojan War: A New History. Simon and Schuster. стр. 162. ISBN 9780743264426. 
  4. ^ Strauss, Barry (2007). The Trojan War: A New History. Simon and Schuster. стр. 160—161. ISBN 9780743264426. 
  5. ^ а б Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 302. ISBN 9781400865130. 
  6. ^ Frederick A. Cooper & Brian C. Madigan (1992). The Temple of Apollo Bassitas: The sculpture. ASCSA. стр. 71. ISBN 9780876619476. 
  7. ^ Frederick A. Cooper & Brian C. Madigan (1992). The Temple of Apollo Bassitas: The sculpture. ASCSA. стр. 70. ISBN 9780876619476. 
  8. ^ Frederick A. Cooper & Brian C. Madigan (1992). The Temple of Apollo Bassitas: The sculpture. ASCSA. стр. 72. ISBN 9780876619476. 
  9. ^ а б Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 300. ISBN 9781400865130. 
  10. ^ Swindler, Mary Hamilton (октобар 1915). „The Penthesilea Master”. American Journal of Archaeology. 19 (4): 398—417. JSTOR 497394. S2CID 193112487. doi:10.2307/497394. 
  11. ^ Pseudo-Apollodorus Epitome of the Bibliotheke 5.1 (Sir James George Frazer's translation).
  12. ^ Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 303–304. ISBN 9781400865130. 
  13. ^ Magill, Frank N. (2003). The Ancient World: Dictionary of World Biography, Volume 1. Routledge. стр. 226. ISBN 1135457409. 
  14. ^ A. M. Keith (2000). Engendering Rome: Women in Latin Epic. Cambridge University Press. стр. 68. ISBN 9780521556217. 
  15. ^ Fratantuono, Lee (2007). Madness Unchained: A Reading of Virgil's Aeneid. Lexington Books. стр. 18–19. ISBN 9780739122426. 
  16. ^ A. M. Keith (2000). Engendering Rome: Women in Latin Epic. Cambridge University Press. стр. 66. ISBN 9780521556217. 
  17. ^ Fratantuono, Lee (2007). Madness Unchained: A Reading of Virgil's Aeneid. Lexington Books. стр. 270. ISBN 9780739122426. 
  18. ^ Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 303. ISBN 9781400865130. 
  19. ^ Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 304. ISBN 9781400865130. 
  20. ^ Fratantuono, Lee (2007). Madness Unchained: A Reading of Virgil's Aeneid. Lexington Books. стр. 336. ISBN 9780739122426. 
  21. ^ Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 393. ISBN 9781400865130. 
  22. ^ Quintus Smyrnaeus, The Fall of Troy, Book 1
  23. ^ Jessica Amanda Salmonson (1991). The Encyclopedia of Amazons: Women Warriors from Antiquity to the Modern Era. Paragon House. стр. 211. ISBN 9781557784209. 
  24. ^ Brown, Virginia (2003). Introduction – Famous Women. Harvard University Press. стр. xi. ISBN 9780674011304. 
  25. ^ Boccaccio, Giovanni (2003). Famous Women. Harvard University Press. стр. 64–65. ISBN 9780674011304. 
  26. ^ Karen Green & Constant Mews (2011). Virtue Ethics for Women 1250–1500. Springer Science & Business Media. стр. 149. ISBN 9789400705296. 
  27. ^ Gower, John (1390). Confession Amantis. ‍:iv:2141
  28. ^ Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton University Press. стр. 302-302. ISBN 9781400865130. 
  29. ^ Karen Green & Constant Mews (2011). Virtue Ethics for Women 1250–1500. Springer Science & Business Media. стр. 180–181. ISBN 9789400705296. 
  30. ^ John C. Blankenagel, The Dramas of Heinrich von Kleist: A Biographical and Critical Study (Chapel Hill: University of North Carolina Press) 1931, p 145.
  31. ^ Thomas May, "Stairway to Heaven: A Major Seattle Symphony Premiere," November 15, 2013, accessed November 15, 2013
  32. ^ Graves, Robert (13. 8. 2013). Selected Poems. Faber & Faber. ISBN 9780571283842. . (Google Books)
  33. ^ Graves, Robert. „Penthesilea”. Webopera. Приступљено 10. 10. 2020. 
  34. ^ Higgins, Charlotte (8. 10. 2020). „Pandora's Jar by Natalie Haynes review – rescuing women in Greek myths”. The Guardian. Приступљено 10. 10. 2020. 
  35. ^ Schmadel, Lutz D.; International Astronomical Union (2003). Dictionary of minor planet names. Berlin; New York: Springer-Verlag. стр. 39. ISBN 978-3-540-00238-3. Приступљено 9. 9. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пентезилеја&oldid=26972288”