Пређи на садржај

Петар Јојић (политичар)

С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Јојић
Датум рођења(1938-07-12)12. јул 1938.
Политичка странкаСрпска радикална странка

Петар Јојић (12. јул 1938) је српски политичар. Био је у више мандата у Народној скупштини Србије као члан крајње десничарске Српске радикалне странке и био је министар правде Савезне Републике Југославије од 1999. до 2000. године.

Приватна каријера

[уреди | уреди извор]

Јојић је адвокат са седиштем у Панчеву у српској покрајини Војводини.[1]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Југословенски посланик

[уреди | уреди извор]

Јојић је на изборима 1996. изабран за посланика у Већу грађана Скупштине Савезне Републике Југославије.[2] Радикална странка је освојила шеснаест мандата и у почетку је била опозиција владајућем савезу на челу са Социјалистичком партијом Србије и њеним црногорским савезницима.

Југословенски министар

[уреди | уреди извор]

Радикална странка је ушла у владу Југославије у августу 1999. године, убрзо након што је НАТО бомбардовао Југославију током рата на Косову. Шест чланова Радикалне странке постали су министри у влади Момира Булатовића 12. августа 1999. године, укључујући Јојића у ресору правосуђа.[3]

Косово и Метохија

[уреди | уреди извор]

Јојић је крајем августа 1999. оптужио међународне војне и цивилне мисије које делују на Косову и Метохији (Косовске снаге (КФОР) и Мисија привремене управе Уједињених нација на Косову (УНМИК)) да не поштују услове Резолуције Савета безбедности УН 1244 о отцепљеној провинцији. Он је тврдио да су југословенске власти оправдано инсистирале на присуству југословенске војске и српске полиције на главним граничним прелазима, наводећи да је преко сто хиљада герилских бораца прешло границу из Албаније на Косово.[4] Он је такође оптужио Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Немачку да су саучесници у актима насиља усмереним против становништва Срба на Косову и Метохији.[5]

Јојић је касније указао на снажно противљење Југославије стварању Косовског заштитног корпуса као званично санкционисане групе наследнице Ослободилачке војске Косова.[6] Једном приликом је рекао да лидер УНМИК-а Бернар Кушнер "не поштује ниједан закон, ни међународно право ни локални закон... и да је формирао армију албанских терориста".[7]

Говорећи о НАТО бомбардовању Југославије, Јојић је напоменуо да су његове најважније последице оне које се односе на слом међународног права и нарушавање правног статуса Југославије као суверене државе и чланице Уједињених нација.[8]

Изручења оптужених ратних злочинаца

[уреди | уреди извор]

Јојић се 30. августа 1999. године састао са представницима Удружења за кривично право и криминологију Југославије; група је закључила да устав земље и закон о кривичном поступку не дозвољавају изручење југословенских цивила било којој спољној земљи или организацији.[9] Јојић је касније рекао да „лично никада неће дозволити да било који грађанин у Југославији буде испоручен такозваном суду за неправду у Хагу“, мислећи на Хашки трибунал.[10] У априлу 2000. године позвао је Савет безбедности Уједињених нација да пусти бившег лидера Срба у Босни и Херцеговини Момчила Крајишника из хашког притвора, рекавши да је ухапшен „на терористички начин“.[11]

Јојић је 24. маја 2000. објавио отворено писмо на двадесет пет страница Међународном трибуналу у којем, између осталог, суд описује као „не међународну правну институцију већ као злочиначку организацију коју чине плаћеници, шпијуни, олоши, америчке и НАТО слуге“, и оптужио је главног тужиоца Карлу дел Понте да „води тамницу коју сте, као најгора курва, распродали Американцима и у коју силом, киднаповањем и убиствима доводите невине Србе“.[12] Овај документ је био нашироко објављен у међународној штампи и од тада је стекао статус озлоглашеног због свог изразито недипломатског језика.[13]

Југословенско право и сродна питања

[уреди | уреди извор]

Неколико дана након именовања за министра правде, Јојић је упозорио лидере планираног митинга опозиције у Београду да ће држава одговорити "свим расположивим средствима" ако демонстранти почине било какво насиље. И док је опозиционим лидерима (од којих је неке описао као „западњачке марионете”) саветовао да имају законско право да одрже митинг, он је додао да ће државне институције бити обавезне да предузму „благовремене и ефикасне” мере уколико „и најмањи инцидент, или покушај подстицања насиља”.[14] Ово је нашироко тумачено као покушај застрашивања, али у случају да је митинг опозиције одржан без инцидената 19. августа 1999. године.

Јојић је у јуну 2000. донео решење којим одбија да региструје београдски огранак опозиционе групе Отпор! Написао је да „подносиоци већ неко време делују незаконито и кршећи наше прописе, на пример организовањем јавних скупова и подстицањем грађана на побуну како би се срушио уставни систем“.[15]

Јојић је у септембру 1999. године рекао да ће нови кривични закон Југославије (који је, између осталог, укинуо смртну казну и заменио је доживотном), важити у целој земљи – укључујући и Црну Гору, где су неки довели у питање његову примену.[16] Касније је рекао да би амнестија Владе Црне Горе 14.000 грађана Црне Горе који су одбили да се прикључе југословенској војсци током НАТО бомбардовања угрозила правни систем Југославије.[17]

Јојић је помогао у доношењу закона о изборној реформи у јулу 2000. који је, уз друге измене, омогућио југословенском председнику Слободану Милошевићу да тражи поновне изборе.[18] Он је у истом периоду покушао да изнесе антитерористички закон који су критичари описали као озбиљно ограничавање грађанских слобода југословенских грађана, али је повукао предлог закона након што му се успротивио лидер Радикалне странке Војислав Шешељ.[19]

Јојићу је мандат министра правде престао 4. новембра 2000. године, убрзо након пада Милошевићеве владе и избора Војислава Коштунице за председника Југославије. Пре него што је напустио функцију, Јојић је одбио Коштуничино наређење да започне саслушања о помиловању Флоре Бровине, косовске Албанке која је осуђена за помагање сепаратистима на Косову и Метохији и коју су многи сматрали политичким затвореником.[20] (Бровина је пуштена из затвора неколико дана касније када је Коштуница издао директно помиловање.)[21] По одласку са функције, Јојић је протестовао због отварања београдске канцеларије Међународног суда, рекавши да ће она постати „центар за хапшење народних хероја као што су Радован Караџић и Ратко Младић“.[22]

Посланик у Народној скупштини Србије

[уреди | уреди извор]

Јојић је тражио поновне изборе у Већу грађана на изборима 2000, али је поражен када Радикална странка није успела да освоји ниједан мандат.[23] Потом је добио десето место на изборној листи Радикалне странке на парламентарним изборима 2000 и придружио се делегацији странке у Народној скупштини након што је освојила двадесет три мандата.[24] (Од 2000. до 2011. посланички мандати у Србији су се додељивали странкама или коалицијама спонзорима, а не појединачним кандидатима, а уобичајена је била пракса да се мандати додељују по бројчаном редоследу. Иако Јојић није аутоматски добио мандат на основу своје функције на листи, свеједно је уврштен у скупштинску делегацију странке.)[25] Почетком 2001. представљао је Радикалну странку у разговорима са председником Србије Миланом Милутиновићем пре именовања нове владе.[26] Зоран Ђинђић из Демократске странке на крају је именован за премијера, а радикали су били у опозицији.

Јојић је поново уврштен у посланичке делегације Радикалне странке након избора 2003, 2007 и 2008.[27] Пред изборе 2008. заменик лидера радикала Томислав Николић је приметио да се Јојић истакао као министар правде и да би могао да буде укључен у кабинет Радикалне странке ако странка формира владу.[28] На крају, међутим, странка је остала у опозицији током овог периода.

Радикална странка се поделила после избора 2008. године, при чему су се многе водеће партијске личности сврстале у редове Српске напредне странке под вођством Николића и Александра Вучића. Јојић је остао уз радикале.

Изборни систем Србије реформисан је 2011. године, тако да су посланички мандати додељени по бројном редоследу кандидатима на успешним листама. Јојић је на изборима 2012. освојио осмо место на листи Радикалне странке; странка није успела да пређе изборни цензус да би освојила заступљеност у скупштини.[29] Он није био кандидат 2014, али је враћен у парламент на изборима 2016. након што је освојио деветнаесту позицију на Радикалној листи, која је освојила двадесет и два мандата.[30] Јојић поново као опозициони посланик у Скупштини, тренутно је члан скупштинског одбора за европске интеграције и заменик члана одбора за уставна и законодавна питања и одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу.[31]

Општинска и покрајинска политика

[уреди | уреди извор]

Јојић је 2008. године изабран у Скупштину општине Панчево на челу локалне листе Радикалне странке и наредне четири године био је опозиција градској коалиционој власти.[32] Он је тражио понављање избора 2012, поново на челу листе, иако овом приликом странка није прешла изборни цензус.[33] Тражио је и избор у Скупштину Војводине за једночлане изборне јединице у Панчеву 2004. и 2012, али је оба пута поражен.[34]

Налог за хапшење

[уреди | уреди извор]

У јануару 2015. године, Јојић и још двојица чланова Радикалне странке (Јово Остојић и Вјерица Радета) оптужени су за непоштовање суда од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију јер су наводно „претили, застрашивали, нудили мито или на други начин ометали “ сведоке на суђењу лидеру странке Војиславу Шешељу.[35] Јојић је посебно оптужен да је диктирао изјаву за сведока тужилаштва која је била неистинита „утолико што је садржавала лажне наводе на рачун тужилаштва и лажно представљала улогу и одговорности Шешеља током ратова у Југославији”.[36]

Тројица оптужених одбили су да оду у Хаг како би се суочили са оптужбама, а српски суд је накнадно пресудио да земља није у обавези да их изручи; у пресуди је назначено да српски закон захтева само изручење лица оптужених за тешка кривична дела као што су ратни злочини, а не оних оптужених за непоштовање суда или друге релативно лаке злочине.[37] Трибунал је наставио да захтева да оптужени буду изручени, уз образложење да се постојећи закон Србије не може користити као изговор за непоштовање и позивајући земљу да промени своје законодавство како би се ускладила са налозима за хапшење.[38] Министар спољних послова Ивица Дачић одговорио је у августу 2016. да је српски закон о екстрадицијама усвојио српски парламент у сарадњи са међународним агенцијама, да тада није било примедби и да Трибунал нема овлашћења да предлаже измене.[39]

У марту 2017. Интерпол је издао црвена обавештења високог приоритета за хапшење Јојића и двојице његових колега.[40] Расим Љајић, потпредседник Владе Србије, одговорио је да „Постоји одлука српског суда да они неће бити предати. За то нема законског основа и морамо да поштујемо закључке независних правосудних органа".[41] Ствар је и даље нерешена, а Јојић и даље обавља функцију посланика у Скупштини Србије, као и Радета. Јово Остојић преминуо је природном смрћу у јуну 2017. године, а да није ухапшен или изручен.[42]

Завршетком Међународног кривичног суда за бившу Југославију у децембру 2017. године, Јојићев случај је уступљен Међународном резидуалном механизму за кривичне судове.[43] Потоњи ентитет је у марту 2018. године назначио да је Министарство правде Републике Србије изразило спремност да се Јојићу суди у Србији и да се то питање разматра.[44]

Изборни рекорд

[уреди | уреди извор]
Избори за Скупштину Војводине 2004

Панчево (седиште изборне јединице) - први и други круг
Синиша Којић Демократска странка 1,631 18.02 3,259 50.96
Петар Јојић Српска радикална странка 2,783 30.75 3,136 49.04
Слободан Опанак-Опачић Моје Панчево 947 10.47
Максим Симић Демократска странка Србије 834 9.22
Сретен Рајковић Социјалистичка партија Србије 697 7.70
Небојша Кесић Панчевачка општинска странка 639 7.06
Соња Радивојев Коалиција: Заједно за Војводину–Ненад Чанак 587 6.49
Бранко Крсмановић Г17 плус 472 5.22
Чедомир Небригић Војвођанска коалиција 459 5.07
Укупно валидних гласова 9,049 100 6,395 100
Укупно инвалидних гласова 530 203
Укупно гласова 9,579 27.10 6,598 18.67

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ PETAR JOJIC, National Assembly of Serbia, 27 July 2017.
  2. ^ Izbori 2012, pancevac-online.rs, accessed 27 July 2017. It may be reasonably assumed that Jojić was elected for the Pančevo division, where the Radical Party won one mandate; see ИЗБОРИ '96: ВЕЋЕ ГРАЂАНА САВЕЗНЕ СКУПШТИНЕ, Federal Republic of Yugoslavia Department of Statistics (1996), p. 41.
  3. ^ "Milosevic shores up government with Serb nationalists," Agence France Press, 12 August 1999.
  4. ^ "Yugoslav justice minister calls for army's return to Kosovo borders," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 17 August 1999 Source: Tanjug news agency, Belgrade, in Serbo-Croat 1233 gmt 27 Aug 99.
  5. ^ "Yugoslav justice minister says army could restore peace in Kosovo in five days," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 27 August 1999 (Source: Beta news agency, Belgrade, in Serbo-Croat 1305 gmt 27 Aug 99).
  6. ^ "Yugoslavia pledges to resist Kosovo Liberation Army transformation by all means," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 21 September 1999 (Source: Tanjug news agency, Belgrade, in English 1804 gmt 21 Sep 99).
  7. ^ "Opposition leaders appear set to boycott EU meeting," Agence France-Presse, 11 October 1999.
  8. ^ "Yugoslav minister, Russian Duma delegation discuss Kosovo 'crimes'," British Broadcasting Corporation Monitoring Services: Central Europe & Balkans, 2 November 1999 (Source: Tanjug news agency, Belgrade, in English 1826 gmt 31 Oct 99).
  9. ^ "Yugoslav justice minister rules out extradition," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 31 August 1999 (Source: Tanjug news agency, Belgrade, in Serbo-Croat 1336 gmt 30 Aug 99).
  10. ^ "U.N. prosecutor urges more war crimes arrests," Reuters News, 14 April 2000.
  11. ^ "Yugoslavia Asks UN to Free Bosnian Serb Leader," Xinhua News Agency, 15 April 2000.
  12. ^ Aleksandar Vasovic, "Yugoslavia sends verbal abuse to U.N. War Crimes Court," Associated Press Newswires, 24 May 2000.
  13. ^ See for instance Vesna Peric Zimonjic, "Kostunica defied over amnesty for dissidents," The Independent, 27 October 2000, p. 19; Ed Vulliamy, "Carla del Ponte - Avenging angel," The Observer, 4 March 2001, p. 27; "Neue Aufgabe für Ex-UN-Chefanklägerin," Deutsche Welle, 3 October 2012.
  14. ^ See " Belgrade warns of tough response to rally trouble," British Broadcasting Corporation Monitoring Newsfile, 15 August 1999 (Source: Pancevo Radio in Serbo-Croat 15 Aug 99).
  15. ^ "Yugoslav authorities refuse to register Belgrade branch of Resistance," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 13 June 2000 (Source: FoNet news agency, Belgrade, in Serbo-Croat 1603 gmt 13 Jun 00).
  16. ^ "Yugoslavia says new penal code to be valid in Montenegro," British Broadcasting Corporation Monitoring Service: Central Europe & Balkans, 20 September 1999 (Source: Radio B2-92, Belgrade, in Serbo-Croat 1500 gmt 17 Sep 99).
  17. ^ "Yugoslav army officer beaten in Montenegro," Associated Press Newswires, 19 November 1999; James M. Dorsey, "Djukanovic Walks a Fine Line in Montenegro --- Republic Launches Reform While Milosevic Looks On," Wall Street Journal, 22 November 1999, p. 4.
  18. ^ Misha Savic, "Yugoslav parliament approves laws to prolong Milosevic's power," Associated Press Newswires, 24 July 2000.
  19. ^ "Yugoslavia politics - A new tool for political repression," The Economist Intelligence Unit – ViewsWire, 8 August 2000.
  20. ^ "Outgoing justice minister refuses to free human rights activist," Associated Press Newswires, 26 October 2000.
  21. ^ "Kosovo Albanian rights activist released from prison," Agence France-Presse, 1 November 2000.
  22. ^ "Serbian Radicals oppose opening of Hague office in Belgrade," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 27 November 2000 (Text of report by Croatian news agency HINA).
  23. ^ Jojić led the Radical Party's electoral list for the Pančevo; the Radical Party received less than ten per cent of the vote in the division and fell well short of winning any mandates. See "КАНДИДАТИ СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА ЗА ИЗБОР САВЕЗНИХ ПОСЛАНИІКА У ВЕЋЕ ГРАЂАНА САВЕЗНЕ СКУПШТИНЕ, Velika Srbija [Radical Party publication], September 2000, p. 5; ИЗБОРИ 2000: ВЕЋЕ РЕПУБЛИКА И ВЕЋЕ ГРАЂАНА САВЕЗНЕ СКУПШТИНЕ, Federal Republic of Yugoslavia Department of Statistics (2000), p. 45.
  24. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 23. децембра 2000. године и 10. јануара 2001. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (Српска радикална странка – др Војислав Шешељ) Архивирано 2018-07-19 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 17 February 2017.
  25. ^ Serbia's Law on the Election of Representatives (2000) stipulated that parliamentary mandates would be awarded to electoral lists (Article 80) that crossed the electoral threshold (Article 81), that mandates would be given to candidates appearing on the relevant lists (Article 83), and that the submitters of the lists were responsible for selecting their parliamentary delegations within ten days of the final results being published (Article 84). See Law on the Election of Representatives, Official Gazette of the Republic of Serbia, No. 35/2000, made available via LegislationOnline, accessed 28 February 2017.
  26. ^ "Serbian president nominates Djindjic as prime minister-designate," British Broadcasting Corporation Monitoring European - Political, 22 January 2000 (Source: Tanjug news agency, Belgrade, in English 1819 gmt 22 Jan 01).
  27. ^ 27 January 2004 legislature, 14 February 2007 legislature, and 11 June 2008 legislature, National Assembly of Serbia, accessed 29 July 2017. Jojić received the twenty-first position on the Radical list in 2003, the fifty-seventh position in 2007, and the fifteenth position in 2008. See Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 28. децембра 2003. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА - др ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ) Архивирано 2017-07-26 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 17 February 2017; Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 21. јануара и 8. фебрауара 2007. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (Српска радикална странка - др Војислав Шешељ) Архивирано 2018-04-30 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 17 February 2017; and Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 11. маја 2008. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА - Др ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ) Архивирано 2018-04-30 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 17 February 2017.
  28. ^ "Radicals leader expects to win Serbian parliamentary election, previews cabinet," British Broadcasting Corporation Monitoring European, 19 March 2008 (Source: Politika, Belgrade, in Serbian 16 Mar 08, pp1,7).
  29. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине, 6. мај 2012. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА - ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ) Архивирано 2017-09-11 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 11 April 2017.
  30. ^ Избори за народне посланике 2016. године » Изборне листе (Др ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ - СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА) Архивирано 2018-04-27 на сајту Wayback Machine, Republika Srbija - Republička izborna komisija, accessed 2 March 2017.
  31. ^ PETAR JOJIC, National Assembly of Serbia, 27 July 2017.
  32. ^ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ - ОПШТИНЕ ПАНЧЕВО, 29 May 2008; Mrvoš: Skoro izvesna vlast DS-DSS-NS u Pančevu, Radio Television of Serbia, 2 July 2008, accessed 28 July 2017.
  33. ^ Peter Jojić za reorganizaciju javnog sektora[мртва веза], Radio Televizija Pančevo, 2 May 2012, accessed 28 July 2017; ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ 2012 - РЕПУБЛИКА СРБИЈА, Република Србија – Републички завод за статистику, p. 40.
  34. ^ Избори септембар 2004. године - резултати по већинском изборном систему Архивирано на сајту Wayback Machine (12. децембар 2020), Autonomous Province of Vojvodina, accessed 28 July 2017; Резултати избора за посланике у Скупштину Аутономне Покрајине Војводине по већинском изборном систему (2012) Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јануар 2019), Autonomous Province of Vojvodina, accessed 28 July 2017.
  35. ^ "UN court charges top officials in Serb nationalist party," Associated Press Newswires, 1 December 2015.
  36. ^ "Serbia 'not cooperating' in arrests: UN war crimes tribunal," Agence France Press, 10 February 2016.
  37. ^ "Serbian court rules against extradition of three party officials to The Hague," British Broadcasting Corporation Monitoring European, 18 May 2016 (Source: Radio B92 text website, Belgrade, in English 0000 gmt 18 May 16).
  38. ^ "ICTY urges Serbia to hand over three Radical Party officials," HINA, 2 August 2016.
  39. ^ "Serbian minister rejects ICTY request to amend legislation," HINA, 3 August 2016.
  40. ^ "Interpol Issues Arrest Notices For Associates Of Serbian Ultranationalist," Radio Free Europe Documents and Publications, 31 March 2017.
  41. ^ "Interpol Issues Arrest Warrant for Serbian Parliament Vice-Speaker, Associates," Sputnik News Service, 31 March 2017.
  42. ^ "Preminuo Jovo Ostojić član SRS koga traži Hag", Politika, 30 June 2017, accessed 14 April 2018.
  43. ^ "Experts say ICTY failed to bring reconciliation to Balkans," British Broadcasting Corporation Monitoring European, 6 December 2017 (source: Source: Blic website in Serbian 3 Dec 17).
  44. ^ Denis Dzidic, "Belgrade Could Try Serbian Radicals Wanted by Hague", Balkan Insight, 22 March 2018, accessed 23 March 2018.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Јојић_(политичар)&oldid=28495826”