Петко Војнић Пурчар

Петко Војнић Пурчар
Лични подаци
Пуно име	Петар Војнић Пурчар
Датум рођења	(1939-02-16)16. фебруар 1939.
Место рођења	Суботица, Краљевина Југославија
Датум смрти	7. јун 2017.(2017-06-07) (78 год.)
Место смрти	Петроварадин, Србија
Књижевни рад
Период	1940−1990
Најважнија дела	Дом све даљи (роман)
Награде	НИН-ова награда Октобарска награда Новог Сада Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине

Петко Војнић Пурчар (Суботица, 16. фебруар 1939 – Петроварадин, 7. јун 2017) био је југословенски и српски писац, новинар, филмски сценариста и режисер великог броја кратких филмова.

Писао је поезију, драме, приповетке и романе. Драме су му изведене на позорницама у Осијеку и Суботици. Дела су му преведена на више језика. За свој рад добио је бројне награде, мећу којима је и престижна НИН-ова награда 1997. за роман Дом све даљи.

Биографија

Петко Војнић Пурчар рођен је као Петар Војнић Пурчар 1939. године у хрватској породици у Суботици, где је завршио основну школу и гимназију.

Дипломирао је компаративну књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963, а у Паризу специјализовао мултимедијалну режију. Предавао је на Педагошкој академији у Суботици, а касније у Новом Саду радио као просветни саветник. Од 1973. био је уредник на Радио-телевизији Војводине, све до 1991. године када је отишао у инвалидску пензију. Последње године живота провео је са супругом, песникињом и есејистом Јасном Мелвингер у Петроварадину.

Пурчар је био уредник часописа Руковет и Класја наших равни из Суботице. Од 1984. до 1986. био председник Друштва књижевника Војводине. Био је почасни члан Матице српске, члан Хрватског друштва писаца, Хрватског П.Е.Н. центра и неколико хрватских удружења у Војводини.

Награде

Петко Војнић Пурчар добитник је многих награда и признања међу којима су:

• Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Сидро времена”, 1967.
• Прва награда за телевизијску драму Телевизије Београд
• НИН-ова награда, за роман Дом све даљи, 1977.
• Награда „Карољ Сирмаи”, за књигу приповедака Прстеновани гавран, 1983.
• Октобарска награда Новог Сада за збирку песама Сол у вјетру, 1985.
• Државно признање Републике Хрватске за допринос очувању и развоју хрватске културе у Војводини, 2009.
• Награда „Балинт Вујков Дида”, за животно дело у области књижевности, 2009.
• Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине, 2014.

Бројне су и награде које су добили филмови на чијем је сценарију Пучар сарађивао: златна плакета на 13. Фестивалу аматерског филма Србије 1968. за филм Земља, земља..., сребрна плакета 1968. за документарни филм Сликари на Тиси (аутори Петко Војнић Пурчар, Мирко Пот и Јован Штрицки), пулска Арена, Златни медвед на берлинском филмском фестивалу за категорију филм у целини за филм Рани радови и друге.

Књижевни рад

Књижевношћу је Пурчар почео да се бави крајем 50-их година и већ првом збирком новела Светови и сатови из 1967. постигао је запажен успех. Касније је објавио више збирки приповедака, неколико романа, а писао је и драмске текстове, филмске сценарије и режирао. Есеје и записе скупио је у књизи Отворени атеље из 2004. Писао је на хрватском језику, чиме је допринео континуитету писане хрватске речи на простору Војводине. Писао је и поезију

У својим песмама имао је савремени, модерни песнички израз и облик. Често је користио метафоричне ликове, нарација му понегде наликује филмској, а мотиви су питања која највише дотичу савременог човека. Песме су му мотивисане прошлошћу роднога краја у трагању за феноменима постанка. У прозним делима се посветио приказу судбина Хрвата у Панонској низији, посебно у родној Бачкој. Његов приповедачки свет везан је за панонско поднебље. Простор где се дешавају његове приче је свет малих градоваа, равничарских салаша и села. Пурчареве повести су једна врста споја лирске и епске природе приповедања, са сижеима који се тичу љубави, сукоба са средином, судбине интелектуалца или обичног човека у процепима свакодневног живота. Спада у ред најплоднијих и најбољих прозаика хрватске књижевности у Војводини.

Мирослав Крлежа за њега јее рекао да припада писцима европског круга (Е. Ченгић, Разговори с Крлежом). За роман Дом све даљи 1977. године добио је престижну НИН-ову награду. Дела су му преведена на више језика. Заступљена су у шеснаест антологија, међу којима и у Златној књизи хрватског пјесништва од почетака до данас (Загреб, 1970).

Библиографија

• Светови и сватови - збирка приповедака (1967)
• Одлазак Паулине Плавшић - роман (1969)
• Дом све даљи - роман (1977)
• Љубави Бланке Колак - роман (1979)
• Камено жито - збирка песама (1980)
• Прстеновани гавран - збирка 16 приповедака (1983)
• Сол у вјетру - збирка песама (1985)
• Вечерње буђење - роман (1987)
• Краћење живота - драме (1990)
• Путовање према Црноме мору - збирка песама (2002)
• Пут у Египат: Ходочасничке и вагабундске приче - збирка 18 приповедака (2003)
• Михољско љето и друге приче - збирка приповедака (2003)
• Црвенокошци - роман (2003)
• Бизнис је бизнис - савремена комедија у 2 чина
• Отворени атеље - књига есеја (2004)
• Култ корњаче - збирка 20 новела (2005)
• Очас успркос - збирка песама (2006)
• Прстеновани гавран: други дио - збирка новела (2007)
• Врт лирика - збирка песама (2008)

Рад на филму и у позоришту

Петко Војнић Пурчар писао је и драмске текстове, филмске сценарије и режирао. На радио таласима емитоване су 43 његове радио-драме у Србији, Словачкој, Хрватској, Аустрији, Немачкој и Француској. Драме су му изведене и у позориштима у Осијеку и Суботици.

Био је сценариста и режисер неколико кратких документарних филмова:

• Голубари (1968)
• Посне године - Године родне (1970)
• Један драматичан дан код другарице Вере и госпође Анђе (1970)
• Љубав нас је одржала (1971)

Заједно са Желимиром Жилником и Бранком Вучићевићем радио је на сценарију за Жилников филм Рани радови из 1969. године, који је исте године добио Златног медведа на Берлинском филмском фестивалу.

Спољашње везе

• „Petko Vojnić Purčar - pripovetke”. Večerwi list. Приступљено 25. 3. 2022. 
• „Sećanje na Petka Vojnića Purčara”. gradSubotica. 21. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.