Плави Туркијци

Плави Туркијци
𐱅𐰇𐰼𐰰:𐰉𐰆𐰑𐰣; Türük Bodun
	Петроглифи Плавих Туркијаца из модерне Монголије (6. до 8. век).
	(Предак неким турскијским популацијама) Предак неким турскијским популацијама (укључујући и порекло предака)
Региони са значајном популацијом
	Централна и источна Азија
Језици
	Старотуркијси
Религија
	Тенгризам
Сродне етничке групе
	Тургеши, Токуз Огуз, Јенисеј Киргиз, Сјуејантуо, Шатуо

Плави Туркијци (тур. Göktürks — Небески или Плави Туркијци) били су номадски племенски савез који је средином 6. века настао у централној Азији.^[7]

Историја

Порекло

Туркијци у ширем смислу обухватају све народе који говоре туркменским (туркијским) језицима. Сматра се да потичу од номадских племена из централне Азије, Алтаја и Џунгарије. Рана историја Туркијаца, као и свих народа централне Азије, обавијена је легендама. Кинески извори помињу их (од 1400. п. н. е., а нарочито од 200. п. н. е.) као ратоборна номадска племена Hiung-nu или Hsiung-nu. Име Туркијци јавља се први пут у 6. веку: код кинеских хроничара у облику Tu-küe, у изворима грчких писаца као Туркос (грч. Τούρκοι), док је у 8. веку у туркијским изворима (орхонски натписи у Монголији) назив Туркијци синоним за групу племена Огузи.^[7]

Туркијски каганат

Седморечје

Византија

Кина

Персија

Алтај

Монголија

Туркијски каганат и суседи око 550.

Пошто су 552—555. покорили номадски племенски савез Џуан-Џуан (енгл. Juan-Juan), Туркијци су под каганом Бумином (тур. Bumin, кин: Tu-men) основали своју државу-каганат у области Седморечја (рус. Семиречъе), седам река које утичу у језеро Балкаш, која се ширила према истоку и западу. У саставу те државе, која није била јединствена, налазило се више племенских група Туркијаца, свака са својим каганом. Око 570. власт Туркијског каганата захватала је централну Азију од Монголије и северних граница Кине до Црног мора. Развој унутрашње и спољне трговине ојачао је политичке и културне везе са народима средње Азије и Алтаја, с Кином, Ираном и Византијом, али око 580. каганат се распао на источни и западни. Кинези су 630. освојили Источни, а 658. и Западни туркијски каганат, али су се оба, у другој половини 7. и почетком 8. века, ослободили кинеске власти.^[7] Западни каганат престао је да постоји када су Тургеши [ru] 740. успоставили своју власт у Седморечју, а Источни пошто су Ујгури 745. загосподарили делом централне Азије. Државу Ујгура срушили су 840. Киргизи.^[8]

Туркијци Огузи

У западном Туркестану до Каспијског мора развила се у 8—9. веку држава Туркијаца Огуза. Они долазе у додир са Персијанцима и Арабљанима од којих примају ислам, постепено се шире према западу, масовно насељавају Малу Азију и Средњи исток и најзад се у 10. веку уједињују са Турцима Селџуцима и стварају снажну феудалну државу од Босфора до Туркестана.^[8]

Референце

^ Altınkılıç, Arzu Emel (2020). „Göktürk giyim kuşamının plastik sanatlarda değerlendirilmesi” (PDF). Journal of Social and Humanities Sciences Research: 1101—1110. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-10-24. г.
^ Lloyd, Keith (10. 6. 2020). The Routledge Handbook of Comparative World Rhetorics: Studies in the History, Application, and Teaching of Rhetoric Beyond Traditional Greco-Roman Contexts. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-000-06627-2.
^ Roux, Jean-Paul (2003). Genghis Khan and the Mongol Empire. "Abrams Discoveries" series. Превод: Ballas, Toula. New York: Harry N. Abrams. ISBN 9780810991033.
^ ——, ур. (1984). La religion des Turcs et des Mongols [The Religion of the Turks and Mongols] (на језику: француски). Paris: Payot.
^ Wei Zheng et al. Book of Sui, vol. 84 (in Chinese)
^ Xiu Ouyang, (1073), Historical Records of the Five Dynasties, p. 39
^ ^а ^б ^в Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 170.
^ ^а ^б Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 171.

Литература

Christian, David. A history of Russia, Central Asia and Mongolia, Vol. 1: Inner Eurasia from prehistory to the Mongol Empire. Blackwell, 1998.
Findley, Carter Vaughn (2004). The Turks in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-988425-4.
Golden, Peter (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742.
Golden, Peter Benjamin (2011). „Ethnogenesis in the tribal zone: The Shaping of the Turks”. Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7.
Grousset, René. The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. 1970. ISBN 0-8135-1304-9..
Gumilev, Lev (2007) (језик: руски) The Göktürks (Древние тюрки ;Drevnie ti︠u︡rki). . Moscow: AST. 2007. ISBN 5-17-024793-1. .
Skaff, Jonathan Karem (2009). Nicola Di Cosmo, ур. Military Culture in Imperial China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03109-8.
Yu. Zuev (I︠U︡. A. Zuev) (2002) (језик: руски), "Early Türks: Essays on history and ideology" (Rannie ti︠u︡rki: ocherki istorii i ideologii), Almaty, Daik-Press, p. 233, ISBN 9985-4-4152-9
Wechsler, Howard J. (1979). „T'ai-Tsung (Reign 626–49): The Consolidator”. Ур.: Denis Twitchett; John Fairbank. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China Part I. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21446-9.
Wink, André. Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic World. Brill Academic Publishers. 2002. ISBN 0-391-04173-8..
Zhu, Xueyuan (朱学渊) (2004) The Origins of the Ethnic Groups of Northern China (中国北方诸族的源流). Beijing: Zhonghua Shuju (中华书局) ISBN 7-101-03336-9
Xue, Zongzheng (薛宗正) (1992) A History of the Turks (突厥史). Beijing: Chinese Social Sciences Press (中国社会科学出版社) ISBN 7-5004-0432-8
Nechaeva, Ekaterina (2011). „The "Runaway" Avars and Late Antique Diplomacy”. Ур.: Ralph W. Mathisen, Danuta Shanzer. Romans, Barbarians, and the Transformation of the Roman World: Cultural Interaction and the Creation of Identity in Late Antiquity. Ashgate. стр. 175—181. ISBN 9780754668145.
Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24304-9.
„Turkic peoples”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 21. 6. 2020.
Damgaard, P. B.; et al. (9. 5. 2018). „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes”. Nature. Nature Research. 557 (7705): 369—373. Bibcode:2018Natur.557..369D. PMID 29743675. S2CID 13670282. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. hdl:1887/3202709 . Приступљено 11. 4. 2020.
Findley, Carter V. (2005). The Turks in World History. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-517726-8.
Fisher, William Bayne; Avery, P.; Hambly, G. R. G; Melville, C. (1991). The Cambridge History of Iran. 7. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20095-0.
Golden, Peter Benjamin (2011). Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7.
Janhunen, Juha (2003). „Ethnicity and language in prehistoric Northeast Asia”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language II: Archaeological Data and Linguistic Hypotheses. One World Archaeology. 29. Routledge. стр. 195—208. ISBN 0-415-11761-5.
Khanbaghi, Aptin (2006). The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-056-7.
Lee, Joo-Yup; Kuang, Shuntu (18. 10. 2017). „A Comparative Analysis of Chinese Historical Sources and Y-DNA Studies with Regard to the Early and Medieval Turkic Peoples”. Inner Asia. Brill. 19 (2): 197—239. ISSN 2210-5018. doi:10.1163/22105018-12340089 . Приступљено 20. 6. 2020.
Li, Tao; et al. (јун 2020). „Millet agriculture dispersed from Northeast China to the Russian Far East: Integrating archaeology, genetics, and linguistics”. Archaeological Research in Asia. Elsevier. 22 (100177): 100177. doi:10.1016/j.ara.2020.100177 .
Mecit, Songül (2014). The Rum Seljuqs: Evolution of a Dynasty. Routledge. ISBN 978-1-134-50899-0.
Nelson, Sarah; et al. (14. 2. 2020). „Tracing population movements in ancient East Asia through the linguistics and archaeology of textile production”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2 (e5). doi:10.1017/ehs.2020.4 .
Peacock, A.C.S.; Yıldız, Sara Nur, ур. (2013). The Seljuks of Anatolia: Court and Society in the Medieval Middle East. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84885-887-9.
Robbeets, Martine (1. 1. 2017). „Austronesian influence and Transeurasian ancestry in Japanese”. Language Dynamics and Change. Brill. 8 (2): 210—251. ISSN 2210-5832. doi:10.1163/22105832-00702005 . Приступљено 20. 6. 2020.
Robbeets, Martine (2020). „The Transeurasian homeland: where, what and when?”. Ур.: Robbeets, Martine; Savelyev, Alexander. The Oxford Guide to the Transeurasian Languages. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-880462-8.
Tekin, Talat (1993). Irk bitig (the book of omens) (PDF). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-03426-5.
Uchiyama, Junzo; et al. (21. 5. 2020). „Populations dynamics in Northern Eurasian forests: a long-term perspective from Northeast Asia”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2. doi:10.1017/ehs.2020.11 . Text was copied from this source, which is available under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
de la Vaissière, Étienne (2015). „The Steppe World and the Rise of the Huns”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 175—192. ISBN 978-1-107-63388-9.
Yarshater, Ehsan (2001). Encyclopedia Iranica. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-933273-56-6.
Yunusbayev, Bayazit; et al. (21. 4. 2015). „The Genetic Legacy of the Expansion of Turkic-Speaking Nomads across Eurasia”. PLOS One. PLOS. 11 (4): e1005068. PMC 4405460 . PMID 25898006. doi:10.1371/journal.pgen.1005068.
Ö.D. Baatar, Old Turkic Script, Ulan-Baator (2008), ISBN 0-415-08200-5
M. Erdal, Old Turkic word formation: A functional approach to the lexicon, Turcologica, Harassowitz (1991), ISBN 3-447-03084-4.
M. Erdal, Old Turkic, in: The Turkic Languages, eds. L. Johanson & E.A. Csato, Routledge, London (1998), ISBN 978-99929-944-0-5
M. Erdal, A Grammar of Old Turkic, Handbook of Oriental Studies, Section 8 Uralic & Central Asia, Brill, Leiden (2004), ISBN 90-04-10294-9.
Marcel Erdal (1. 1. 2004). A Grammar Of Old Turkic. BRILL. ISBN 90-04-10294-9.
L. Johanson, A History of Turkic, in: The Turkic Languages, eds. L. Johanson & E.A. Csato, Routledge, London (1998), ISBN 0-415-08200-5
Talat Tekin, A Grammar of Orkhon Turkic, Uralic and Altaic Series Vol. 69, Indiana University Publications, Mouton and Co. (1968). (review: Gerard Clauson, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London, 1969); Routledge Curzon (1997), ISBN 0-7007-0869-3.

Спољашње везе

Great Soviet Encyclopaedia, 3rd ed. Article "Turkic Khaganate" (online Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2005)).
Noten zu den alttürkischen Inschriften der Mongolei und Sibiriens (1898)

[Altınkılıç-1] Altınkılıç, Arzu Emel (2020). „Göktürk giyim kuşamının plastik sanatlarda değerlendirilmesi” (PDF). Journal of Social and Humanities Sciences Research: 1101—1110. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-10-24. г.

[2] Lloyd, Keith (10. 6. 2020). The Routledge Handbook of Comparative World Rhetorics: Studies in the History, Application, and Teaching of Rhetoric Beyond Traditional Greco-Roman Contexts. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-000-06627-2.

[3] Roux, Jean-Paul (2003). Genghis Khan and the Mongol Empire. "Abrams Discoveries" series. Превод: Ballas, Toula. New York: Harry N. Abrams. ISBN 9780810991033.

[4] ——, ур. (1984). La religion des Turcs et des Mongols [The Religion of the Turks and Mongols] (на језику: француски). Paris: Payot.

[5] Wei Zheng et al. Book of Sui, vol. 84 (in Chinese)

[6] Xiu Ouyang, (1073), Historical Records of the Five Dynasties, p. 39

[ВЕ1-7] а ^б ^в Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 170.

[ВЕ2-8] а ^б Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 171.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]