Подмукла красница
Подмукла красница (лат. Russula badia Quel) неотровна је гљива.
Клобук
[уреди | уреди извор]Од 5—12 cm, благо испупчен, готово раван, у средини јамичасто или тањирасто удубљен. Ивица тупо заобљена, ребраста између 0,5 и 1 центиметар. Кожица у свежем стању набубрела, лепљива и масног сјаја. Често на себи носи прилепљене остатке: иглице, лишће и земљу. Свежа кожа се скида до половице. Загаситоцрвена, смеђецрвена и готово црна, посебно на темену тамнија и црња, често кестењастог тона, понекад и блеђа и тада црвенкастомрљастана меснатој до кожнатој основи.
Листићи
[уреди | уреди извор]Бели у нијанси језгра бадема, затим жути, на крају светло окер. Готово силазни, најшири код ивице, 1,2 cm. Ивица светла, али по њој са стране ивице често прелази смеђа или црвена боја. Врло ломљиви.
Боја
[уреди | уреди извор]Светло окер.
Стручак
[уреди | уреди извор]Од 5-10/1,5-3,5 центиметар, ваљкаст, трбушасто или батинастозадебљан, одозго заобљен или мало ушиљен. Површина прво замагљена, па блистава, уздужно ребраста, посебно на врху. Бела, али у доњој половини већином смеђе или карминружичасте нијансе. Кора дебела и тврда, језгра мекша. касније спужвасто-шупљикава.
Месо
[уреди | уреди извор]Тврдо или круто, сухо и бело. Укус у први мах благ, али након минут-два паклено љут. Љутина држи дуго после пробања. Мирис згњечених листића слаб или, у доњем делу стручка, поготово ако је начет од црва, осећа се помало на боровину.
Хемијске реакције
[уреди | уреди извор]Nа FeSO4 у месу светлије меснатољубичасте, по листовима као мрква црвенкаста. Nа KOH по површини стручка лимунжута, у месу бледоокер. Nа SV кожица постаје светлија и блиставија, површина стручка раздвојено роза, а месо, и у клубукуи у стручку карминоцрвене боје.
Микроскопија
[уреди | уреди извор]Споре округле, 8-10/7,5-10 ми, са шиљатим, не густим брадавицама, изолованим, или делимично ребрима повезаним. Базидији 38-56/7,5-10,5 ми. Cyside 60-80/9-13 ми, са штапићастим или гроздастим привесцима, односно ексудатом.
Станиште
[уреди | уреди извор]У нас прилично ретка красница, чешће крај храстова и питомих кестена него крај борова. Више се налази у медитеранским него у континенталним подручијима.
Доба
[уреди | уреди извор]VI, VII, IX, X.
Јестивост
[уреди | уреди извор]Нејестива због неподношљиве љутине.
Сличне врсте
[уреди | уреди извор]Иако је ретка, овде је приказана како би се осигурали од опекотина у устима. Кад се наиђе на тамноцрвену красницу, пре него што се одлучимо за пробу, треба јој размрвити и помирисати дно стручка. Уколико имало подсећа на четинарско дрво, ни у ком случају загристи или проверавати укус у устима. Најсличнија јој је јестива, пролазно љута црнопурпурна красница Russula vesca, али сивке имају беље листиће и отрусину, а немају никаквог мириса.
Извор
[уреди | уреди извор]- Ključ za gljive; Ivan Focht; ITRO "Naprijed"; Zagreb 1986.
