Портал:Науке о Земљи/ИзабраниЧланак јун
Тектоника плоча је геолошка теорија која објашњава померања плоча Земљине коре великих размера. Теорија укључује, али уједно и замењује, старију хипотезу померања континената, која датира из прве половине 20. века, и концепт ширења морског дна развијен током 1960-их година.
Спољни део Земље се састоји од два слоја: спољне љуске (литосфера) која обухвата кору и крути горњи део омотача, а испод литосфере се налази астеносфера. Иако у крутом стању, астеносфера има релативно ниску вискозност и смичућу моћ па се зато, посматрано у геолошкој временској скали, може сматрати флуидом. Испод астеносфере се налази крући доњи омотач, чије је фазно стање није последица мањих температура, већ високог притиска.
Литосфера је разломљена (издељена) на тзв. литосферне плоче (тектонске плоче). Постоји седам главних и још много мањих плоча. Литосферне плоче плутају на астеносфери. Постоје три типа граница међу плочама:
Потреси, вулканска активност, издизање планинских ланаца па и обликовање океанских јаруга се појављује дуж граница плоча. Бочно се померање плоча обично одвија брзинама од 0.66 до 8.50 cm годишње.
Теорија тектонике плоча вуче корене из хипотезе померања континената. Концепт ширења морског дна први је пут предложио у раним 1960-им Роберт С. Дајц, иако се обично приписује Харију Хесу.