Портал:Република Српска/Изабрани март
Здухаћ, вједогоња, вјетровњак, облачар, градобранитељ, виловити, змајевити или аловити био је у српском народном предању човјек са специјалном способношћу да заштити своје имање, село или крај од временских непогода, као што су олуја, град и обилне кише. Његово дјеловање састојало се у сукобљавању са демонима за које се вјеровало да доносе стихију, или у употреби посебних магијских обреда. Демонским доносиоцима непогоде сматрани су ђаволи, але, аждаје, орлови, црне птице, душе утопљеника и објешењака и др. То су могли бити и сами заштитници од невремена који су имали моћ да управљају кретањем олујних и градоносних облака: одводећи их од својих њива, могли су да их наведу над туђе.
Са доносиоцима непогоде сукобљавали су се људи са урођеном способношћу да им у сну душа напусти тијело, након чега се узносила ка облацима да у борби порази демоне и одагна невријеме. Душа би се затим враћала у тијело, а човјек би се будио знојав и уморан. Често је било вјеровање да се овакви људи рађају у кошуљици. Такви су били здухаћи или стухе У Црној Гори, источној Херцеговини, дијелу Босне и Санџаку, вједогоње у дијелу Црне Горе, те змајевити и аловити људи у источној, средишњој, јужној Србији и Банату. Најчешће су се борили заједно здухаћи једног подручја против туђих здухаћа који су наводили олујне и градоносне облаке над њихову територију. Пораз у овој борби значио је губитак пољске и сточне плодности свог краја, уз истовремено преношење те плодности на подручје побједничких здухаћа. Здухаћи су могли бити и неке домаће животиње. Вједогоње су се за вјетровитих дана тукле по планинама ишчупаним дрвећем, па они који надвладају преотму берићет поражених. Змајевити и аловити борили су се за своје село против ала, демона који су предводили облаке изнад њива да би уништили усјеве. Змајевитим људима приписиване су особине змајева, митских бића која су сматрана за неумољиве борце против ала; постојало је и вјеровање да се они рађају из везе жене и змаја.
Вјетровњаци, познати у неким дијелова западне Србије, духом су се сукобљавали са црном птицом која је доводила стихију над поља њиховог села. У неким се подручјима, пак, вјеровало да заштитници од непогоде тијелом узлијећу ка тмурном небу, без напуштања душе. То је био случај са виловитим људима у Драгачеву и неким аловитима у Банату. Након боја са демонима враћали би се кући уморни, изгребани и изубијани. Облачари из Сремa нису имали моћ летења, већ су трчећи по угроженом пољу водили борбу против аждаје, која је летећи у тмурним облацима бљувала град по усјевима. Градобранитељи из Поцерине нису се упуштали у овакве битке, него су свој крај штитили посебном магијом и обредним текстовима које су научили од неког старијег браниоца. Њихово дјеловање било је усмјерено како на разбијање градоносног облака, тако и на одвраћање утопљеника, објешењака и ђавола који су га доводили над усјеве. Тврдило се и за одређене жене да својим бајањем могу обезбиједити своје село од разорне стихије. Сви ови заштитници су иначе били обични људи који су нормално живјели и радили у својој средини као и други, док не наиђе невријеме.