Рана исламска филозофија или класична исламска филозофија је израз који се користи за период у развоју исламске филозофије који је започео у 2. векупо Хиџри, односно на почетку 9. века нове ере и трајао до 6. века по Хиџри, односно краја 12. века. Он кореспондира са периодом који се назива исламско златно доба, односно када су, између осталог, достигнућа исламске филозофије и науке имале значајан утицај на развој тих области у каснијим периодима, односно другим деловима света.
Ране филозофске школе у исламском свету се деле у две опште групе: исламска перипатетичка филозофија (хикмат ал-маша) и исламска илуминативна филозофија (хикмат ал-ишрак).
Исламска перипатичка филозофија у својим рационалним фундаментима је блиска Аристотеловом филозофском систему. Она је заснована на демонстрацији и рационалној валидности. Огромним залагањем Абу Јакуба Исхака ал-Киндија, Абу Насра Фарабија, Абул-Хасан Амирија, Ибн Сина, Фахрудина Разија и Ибн Рушда, ова филозофска школа је у великој мери усавршена. Историјски подаци сведоче о томе да је Аристотел углавном ходао док је износи своје теорије ученицима, а да су га они ходајући слушали и бележили. Историчари сматрају да се филозофија коју они представљају управо зато назива перипатетичком филозофијом.
Термин ал-ишрак у арапском језику означава осветљење, сијање и самопоказивање. Посматрано из историјског аспекта, исламска илуминативна филозофија је прва и настарија врста филозофије. У исламском свету, предводник ове школе филозофије је био Шихабудин Јахја ибн Набш Сухравади (погубљен 1191. године), а његови следбеници попут Шахразурија и Кутубина Ширазија су дотатно развили ову школу.
Природна филозофија или филозофија природе (од латинскогphilosophia naturalis) представља филозофско истраживање природе и физичког универзума које је било доминантан облик истраживања до развоја савремене науке. Сматра се да је природна филозофија претеча природних наука.
Почев од Аристотела, па све до 19. века, термин "природна филозофија" је био општи термин који се користио да опише праксу проучавања природе. Тек је у 19. веку сам појам "наука" добио своје данашње значњење са новим терминима као што су "биологија" и "биолог", "физика" и "физичар".Књига Исака ЊутнаPhilosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687), чији се наслов преводи као "Математички принципи природне филозофије", одражава тренутну употребу речи "природна филозофија", слично "систематском проучавању природе". Чак и у 19. веку, расправа Лорда Келвина и Питера Таита која је дефинисала већи део модерне физике је имала наслов Расправа о природној филозофији (1867).
У немачкој филозофији, Naturphilosophie (филозофија природе) је опстала у 18. и 19. веку као покушај да се постигне јединство природе и духа. Нека од највећих имена у немачке филозофије имају везе са овим покретом, укључујући и Гета, Хегела и Шелинга. Naturphilosophie је повезан са романтизмом и погледом који сматра природни свет као врсту огромног организма, за разлику од приступа који су имали Џон Лок и Исак Њутн који су га посматрали као машину.
Схоластика (од грч. σχολεῖον — доколица; лат. schola — школа) средњовековна је хришћанска филозофија, упражњавана у црквеним и манастирским школама и раним европским универзитетима.
Филозофија је сматрана ,,слушкињом теологије јер није имала задатак да трага за истином, већ само да објасни и потврди осоновне верске догме садржане у Библији и другим црквеним књигама.
Иако се овај термин често користи за означавање доктринарних становишта за која се тврди да су била доминантна у средњем веку, схоластика, у ствари, има слободније и шире значење. Овај термин би се могао адекватније применити на један филозофски покрет својствен нарочито (иако не искључиво) средњовековним школама и универзитетима од 12. до раног 16. века, карактеристичан како по методу тако и по садржају. По методу, изразитим наглашавањем систематизовања знања и строгом употребом логике у проналажењу прихватљивог становишта међу супарничким ауторитетима; по садржају, сталним настојањем да се филозофско рационално расуђивање примени не само на логику, епистемологију, етику, природну науку и метафизику, него исто тако и на она основна хришћанска уверења која се не темеље на разуму, него на откривењу Светог писма.
