Портал:Црна Гора/Биографија 7
Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе од 1860. до 1910. и краљ од 1910. до 1918. из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након Балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Октроисао је Устав Књажевине Црне Горе 1905, након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Лично је био велики присталица српства и желио је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са Карађорђевићима, другом српском владарском династијом.
Након Мајског преврата 1903. и гашења династије Обреновић, познато је да је Никола ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за пријесто између Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са Карађорђевићима и званично је престало супарништво две династије.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929.) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у цркви Христа Спаситеља у Санрему у Италији. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, ’намо! и драма Балканска царица.