Постхумна оплодња

Постхумна оплодња је посебан поступак у оквиру медицински асистиране репродукције (акроним МАР), заснован на зачећу детета уз помоћ генетског материјала након смрти једног или евентуално и оба родитеља.^[1] Оваква врста оплодње данас је могућа само у одређеном и јако малом броју држава, уз писмену сагласност мушкарца, коју он треба да да за живота. Могућност увођења постхумне оплодње, предвиђена је и Грађанским закоником Србије. Имајући у виду све већи пад наталитета у неким земљама света ово веома значајно питање,^[2] „које доводи до проширивања граница очинства, мајчинства, родитељства и породице, највероватније ће у будућности приморати законодавстава све већег броја земаља да се суоче са потребом његове одговарајуће правне регулативе”.^[1]

Облици постхумне оплодње

Постхумна оплодња се може обавити у три облика:

Облик	Статус генетског материјала	Правни статус
Први облик^[3]	Генетски материјал партнера је замрзнут у току живота	Поред замрзнутог ембриони, односно оплодне ћелије, постоји пристанак партнера да у случају смрти једног од њих надживели партнер има право да искористи замрзнути генетски материјал у циљу добијања потомства.
Други облик^[3]	Генетски материјал партнера је замрзнут у току живота	Партнери се приликом приступања техникама асистиране репродукције нису изјаснили по питању постхумне оплодње Надживели партнер може тражити да му се омогући даље коришћење замрзнутог материјала за потребе постхумне оплодње
Трећи облик^[3]	Не постоји претходно замрзнут генетски материјал	Ако је постхумна оплодња могућа, а не постоји претходно замрзнут генетски материјал, надживели партнер или неки други близак члан породице може да захтева да се узме генетски материјал умрлог мушкарца након његове смрти.

Нормативи

Оваква врста оплодње која је данас правно могућа само у одређеном и јако малом броју држава, нпр. Сједињеним Америчким Државама,^[4] „сa неколико је основних карактеристика у погледу регулисања постхумне оплодње и права овако зачетог детета да постане наследник свог оца:”^[5]

Донор генетског материјала мора да за живота да сагласио да се зачне дете након његове смрти;
Да је донор за собом оставио писмени доказ о његовој вољи.^[5]
Да постоји временско ограничење у погледу могућности наслеђивања донора од стране постхумно рођене деце.^[5]
Да у начелу постоји брак између донора и жене која треба да буде постхумно оплођена његовом спермом.^[5]

Супротстављени ставовови

Постхумне репродукције, представља део репродуктивних слобода, које са:

Једне стране — омогућавају оплодњу, и омогућава рађањем деце чиме се остварује не само интерес партнера, већ и самог детета и уопште целог друштва.^[6]
Са друге стране — морају узети у обзир и најбољи интерес детета, јер може имати дубоке психолошке, правне и економске последице на децу која се рађају након смрти родитеља. под овим подразумева најпре интерес детета да има оба родитеља, да буде чувано, васпитавано и издржавано од стране оба своја родитеља, што у случају постхумне оплодње није могуће, имајући у виду да се ради о ситуацији када је извесно да један родитељ неће бити жив у моменту зачећа детета.^[6]

Иако право на постхумну репродукцију може да дође у судар са интересима детета да има оба родитеља, мишљење претежног дела теорије је да је основни интерес детета у овом случају да се роди, да постоји, да се појави као субјект права. Према овом схватању, за дете је боље да се роди и у монопаренталној породици, него да се уопште не роди. У крајњој линији, увек треба дати предност животу и рађању детета, уколико се тиме не нарушавају основна људска права.^[6]

Извори

^ ^а ^б Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 553—566. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.
^ 4 В. Љиљана Спировик Трпеновска, Дејан Мицковик, Ангел Ристов: Наследувањето во Европа, Скопле, 2011, стр. 201.
^ ^а ^б ^в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 558—559. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.
^ В. Browne C. Lewis, Dead Men Reproducing: Responding to the Existence of Afterdeath Children, George Mason Law Review, Vol. 16:2, 2009, стр. 147.
^ ^а ^б ^в ^г Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 562. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.
^ ^а ^б ^в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 564—565. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.

Спољашње везе

Катарина Ђорђевић, Зачеће детета након смрти оца — Политика онлајн, 9.7.2014.

[1.-1] а ^б Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 553—566. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.

[2] 4 В. Љиљана Спировик Трпеновска, Дејан Мицковик, Ангел Ристов: Наследувањето во Европа, Скопле, 2011, стр. 201.

[4.-3] а ^б ^в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 558—559. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.

[4] В. Browne C. Lewis, Dead Men Reproducing: Responding to the Existence of Afterdeath Children, George Mason Law Review, Vol. 16:2, 2009, стр. 147.

[2.-5] а ^б ^в ^г Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 562. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.

[3.-6] а ^б ^в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 564—565. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]