Право пацијента на приватност и људско достојанство
Право пацијента на приватност и људско достојанство у објективном смислу, подразумева скуп правних правила (прописа) која уређују медицинску делатност, утврђују својства лица која ту делатност обављају, њихов однос према корисницима здравствених услуга, као и чињеница о здравственом стању пацијената, медицинском положају, поступку лечења, перспективама излечења, породичним приликама и сл. Сви ти прописи су садржани у Уставу и у свим областима права (кривичном, процесном, управном, грађанском, радном, социјалном, породичном и међународном). У ширем смислу у састав ових права улазе и прописи који се односе на коришћење лекова и медицинских средства. Право пацијента на приватност и људско достојанство је, предметно ограничена област права која се тиче једне професије и свих оних који користе њене услуге.[1][2]
У пракси, ово право је често потиснуто неким јачим правом и „вреднијим интересом”, лекара или неког трећег. Тако да је оно принуђено на повлачење из разлога који се, најчешће, подводе под стање крајње нужде. А одговор да ли то треба увек да буде тако или се ради о злоупотреби одговор треба да процени и санкционише медицинско право и нормира медицинска етика.
Општа разматрања
[уреди | уреди извор]Право пацијената на приватност и достојанство, које укључује и поверљивост медицинских података представља једно од основних људских права гарантованих међународним и националним правним стандардима. Иначе, латинска реч privatus која значи приватан, лични, често се меша са са српском рели „приватност” која је лична, интимна породична сфера живота.[3]
Полазећи од традиционалне поделе људских права,[4] право на приватност и достојанство спада у лична права,[а] која су настала с краја 19. века у америчкој правној доктрини. Овим правом штити се приватна сфера човека (просторна, душевна, информациона, комуникацијска, и физичка приватност) од самовољних активности јавне власти, правних лица (компанија, предузетника, послодаваца) и појединаца.
У медицинској пракси постоји више радњи и пропуста у вези са пружањем здравствених услуга пацијентима којима се може нанети штета (са правним последицама) и наушити приватност и људско достојанство. Њихова систематизација углавном је ствар правне теорије сваке поједине земље и начина правног уређења здравствене заштите грађана. Како је правна теорија тек у настајању, приватност и људско достојанство се различито тумачи и регулише у различитим земљама. У највећем броју земаља то право је регулисано кроз Закон о здравственој заштити, у коме вежи право на накнаду штете не само за „пружање неодговарајуће здравствене услуге, већ и за нарушену приватност и људско достојанство. У упоредном праву, односно правној теорији, највећи број радњи и пропуста којима се може нанети штета пацијенту обухваћени су под називом; грешке у третману и грешке у поштовању приватности.
Регулатива
[уреди | уреди извор]Тајност и поверљивост података о личности, укључујући и податаке о здравственом стању пацијента, којима се штити не само приватност већ и њихово достојанство регулисани су бројним међународним регионалним и националним прописима.
- Европа
У Европи посебно су значајни:
- Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода из 1950. године (чл. 8 - право на поштовање свог приватног и породичног живота)
- Европска социјална повеља из 1961. године (ревидирана 1996. године),
- Европска повеља о правима пацијената из 2002. године,
- Повеља о основним људским правима у Европској унији из 2000. године,
- Уредба ЕУ 2016/679-GDPR из 2016. године (као једна од најважнији обавезујући правни документ Европске уније о заштити физичких лица у односу на обраду података о личности и о слободном кретању таквих података.
- Србија
Све напрад наведене конвенције повеље и уредбе имају непосредно дејство за све државе које послују на заједничком тржишту Европске уније, укључујући и Србију.
| „ | Посебно је важан члан 9. који се односи на обраду посебних категорија података о личности (генетски, биометријски и подаци о здравственом стању…). Према овом члану обрада ових података је забрањена, с тим што постоје и изузеци који су таксативно наведени у ставу 2. (од а) до у), нпр: обрада је неопходна за потребе превентивне медицине или медицине рада због процене радне способности запослених, медицинске дијагнозе, ако постоји неопходан разлог јавног интереса итд…).[5] | ” |
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Према Уставу Србије из 2006. год. реч је о заштити података о личности-члан 42. Ради се о комплексном праву које је регулисано и чл. 23, чл. 25, чл. 40 - чл. 41.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Ј. Radišić, Medicinsko pravo. Beograd: Nomos, 2008, str. 23.
- ^ H. Mujović-Zornić, "Pravo kao garant vršenja medicine", Bilten Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo , 1/2001, str.13.
- ^ И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад, 2016.
- ^ Р. Марковић, Уставно право, Правни факултет, Београд, 2014, 467.
- ^ Брковић, Радоје. „Међународни и Европски правни оквири поврељивости података с посебним освртом на податке о здравственом стању пацијената.”. Гласник права (Glasnik prava/Herald of Law) / Правни факултет у Крагујевцу (Online), 2019. ISSN 1821-4630. Приступљено 29. 1. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]- A. M. Connelly, Problems of Interpretation of Azticle 8 of the European Convention on Human Rights, The International ande Comparative Law Quarterly, No. 3/1986, 567-593.
- M. Rismondo, Socijalna politika Evropske Unije i ostvarivanje socijalne sigurnosti prema Uredbama 883/2004 i 987/2009 i drugim aktima Unije, Libertin naklada D.O.O., Rijeka, 2016, 287-288.
- З. Кандић - Поповић, Правна заштита основних људских вредности у централној и источној Европи и модерна биотехнологија, Будимпешта- Праг, 1999. године.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije — ("Sl. glasnik RS", br. 104/2016)