Пређи на садржај

Прота Милан Ђурић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Милан Ђурић
Лични подаци
Датум рођења(1844-03-09)9. март 1844.
Место рођењаЗаовине, Кнежевина Србија
Датум смрти30. април 1917.(1917-04-30) (73 год.)
Место смртиРим, Краљевина Италија
НародностСрбин
Религијаправославни хришћанин
Професијасвештеник
Политичка каријера
Политичка
странка		Народна радикална странка
1881 — 1917.
МонархПетар Карађорђевић

Прота Милан Ђурић (Заовине, 9. март 1844 — Рим, 30. април 1917) је био српски православни свештеник и народни посланик.

Био је истакнути члан Народне радикалне странке.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 9. марта 1844. године у Заовинама на Тари, као четврто дете оца Ђорђа-Ђоке и мајке Тодоре.[1]. Одрастао је у свештеничкој породици. Његово школовање почиње 1852. у Рогачици, тадашњем административном средишту среза Рачанског, где завршава три разреда основне школе. Четврти разред завршава у Ужицу. Четири разреда средње школе завршио је у Првој београдској гимназији (1856-1860) у којој је упознао Петра Карађорђевића, будућег краља и то у време њеног израстања у потпуну Књажеско-српску гимназију[2] Интересовао се за школовање у Војној академији али по традицији своје породице, уписује Богословију 1860. године. Као осамнаестогодишњак учествовао је у борбама када су Турци бомбардовали Београд 1862.[3] Поред свештеничког позива, бавио се политиком, у којој је остао до краја свог живота. Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Политичку делатност везивао је за Радикалну странку од њеног настанка. Када је 1875. године букнуо Херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину. За храброст у српско-турском рату (1876-1878) два пута је одликован. На изборима за Народну скупштину 1878. године изабран је за народног посланика.[3] Током Првог светског рата, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где је и умро 30. априла 1917. године. Његови посмрти остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године. О њему су остале у народу многе приче, песме и анегдоте.[1]

Политичко деловање

[уреди | уреди извор]

Након службе у Заовинама и Карану, 1869. године је премештен у Ужице. Ту је изабран за народног посланика, да то и остане наредних 40 година. Припадао је малобројној али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Ос оснивања Народне радикалне странке, 1881/82. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба. Довођен је у везу са убиством напредњачког посланика Вељка Јаковљевића (1885). Да би избегао хапшење, отишао је у Црну Гору, а потом у Цариград. Помилован је 1889. и вратио се у Ужице, у коме је доживео све почасти народног борца. Због Ивањданског атентата на краља Милана (1899) био је осуђен на 20 година затвора у тешким оковима и рашчињен у цркви Ружици. Помилован је 1901. године. Прота је био велики и чест говорник у Народној скупштини. Две његове фасцинације биле су Радикална странка и Русија, у којој је по налогу Николе Пашића и боравио (1877-1888).[2] Учествовао је у ратовима 1912-1914.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Одликован је многобројним домаћим и страним одликовањима.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Биографски лексикон Златиборског округа, Београд, 2006
  2. ^ а б Народни трибун прота Милан Ђурић/ Стеван Игњић,, Ужице, 2005
  3. ^ а б „Милан Ђурић”. Српска енциклопедија. Приступљено 25. 1. 2022. 
  4. ^ Одликовања проте Милана Ђурића/ Љубица Мацура, Ужички зборник бр.22, Ужице, 1993

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прота_Милан_Ђурић&oldid=28735765”