Психотерапија
Психотерапија се дефинише као лечење говором или лечење уз помоћ говора.[1][2][3] Психотерапија представља процес који се одвија између терапеута и пацијента или групе пацијената, и састоји се од низа вербалних и невербалних техника које имају за циљ да доведу до бољег менталног функционисања или елиминације симптома менталних болести.[4] Циљ психотерапије је промена до које се долази на постепен и структурисан начин. Психотерапија је у сржи терапија разговором, међутим, психотерапеути могу користити цели дијапазон метода, укључујући уметност, музику, инсценације и покрет.[5] Однос с психотерапеутом кључни је елемент сваке психотерапије. Терапеут с клијентом успоставља добровољан однос, подстакнут од стране клијента и прихваћен од терапеута. Психотерапеут нуди поверљиво и приватно окружење у којем се на сигуран начин могу истраживати и прерађивати тешка искуства. Тренутна теоријска и емпиријска истраживања потврђују важност психотерапијског односа као кључног фактора који утиче на успешност психотерапије.[5]
Најстарији облици психотерапијског деловања могу се приметити у древним видовима лечења и утицања на ментално стање кроз магијске ритуале, а касније у рафинисанијим и систематизованим религијским обредима. Савремена психотерапија, која представља систематски и организовани начин лечења психичких обољења и побољшања менталног функционисања личности, започели су у Француској Шарко и Бернем, а у Аустрији Бројер, којем се касније придружио и Зигмунд Фројд, родоначелник психоанализе.
На саветовању и психотерапији може се радити на различитим проблемима и остваривању различитих циљева. Неки људи уз помоћ психотерапеута желе да боље разумеју себе, други развијају нове животне вештине или унапређују оне којима нису задовољни, неки требају подршку за суочавање с тешким и/или изазовним животним ситуацијама. Помоћ психотерапеута може се тражити и због специфичних разлога, попут траума из раног детињства, поремећаја прехране, психосоматских стања, самоубилачких мисли, посттрауматског стресног поремећаја, опсесивног понашања или фобичних анксиозности. У неким другим ситуацијама, клијенти траже помоћ због свеприсутног осјећаја депресије или анксиозности, због потешкоћа с концентрацијом, незадовољства на послу или немогућности стварања и одржавања задовољавајућих односа.[5] Према подацима Психолошког саветовалишта Универзитетског саветовалишта у Ријеци[6] најчешћи разлози тражења помоћи код студената су: тешкоће у учењу (проблеми с одгађањем, концентрацијом и памћењем, неадекватне навике и/или стратегије учења,...), лоша организација времена, незадовољавајући односи с другима, потиштеност, осамљеност, туга, тескоба, страх, нервоза, брига, паника, ниско самопоштовање, особна несигурност, незадовољство властитим изгледом и проблеми с храњењем. Знакови да је можда време да особа потражи стручну помоћ јесу:[7] проблем који траје дуже времена, особа не функционише на пожељан начин, особа не успева да проблем решити сама или уз помоћ породице, пријатеља и других блиских особа те кориштењем уобичајених стратегија решавања проблема.
Психотерапија није корисна само за појединце који се осећају преплављенима животном ситуацијом, већ и за све појединце жељне личног раста и развоја, јачања на путу до остварења жеља, откривања властитих потенцијала и живљења испуњенијег живота. Наиме, добро психичко здравље много је више од неприсутности психичких болести и тешкоћа, а укључује бројне позитивне карактеристике, као што су: осећај задовољства, жељу за животом, смех и забаву, способност суочавања са стресом и опорављања након тешкоћа, осећај смисла и сврхе (како у активностима, тако и у односима с другим људима), флексибилност у учењу нових ствари и прилагодби на промене, равнотежу посла и забаве, одмора и активности, високо самопоуздање, ... Што не значи да емоционално и психички здраве особе не проживљавају тешке тренутке или не осећају емоционалне проблеме. Промене, разочарања, губици, итд. саставни су и нормални део живота сваке особе, а са собом неизбежно носе осјећај туге и тескобе, стрес и напетост. Предност је емоционално здравих људи што се и након тешкоћа, траума и стресова поновно опораве. Такве особе имају развијене или усвојене начине суочавања са захтевним ситуацијама и задржавају позитиван поглед на ситуацију. Остају фокусиране, флексибилне и креативне, како у тешким временима, тако и у добрим. Када се догоде лоше ствари брже се опорављају и настављају даље.
Неки од циљева психотерапијског сусрета могу бити боље ношење с проблемима и емоционалном нелагодом, подстицање увида и самоанализе код клијента те усвајање нових вештина.[4] Психотерапијски сусрети могу се одвијати један-на-један, укључивати партнера или члана породице и/или се одвијати групно.[5]
Смитх и Глас су 1977. године извели прву велику метаанализу која је комбиновала око 400 студија. Налази су указивали на то да су психотерапије биле учинковите у највећем броју случаја. [8]
Дефиниције
[уреди | уреди извор]Термин [[wikt:psychotherapy|психотерапија] потиче од старогрчке речи psyche (ψυχή што значи „дах; дух; душа”) и therapeia (θεραπεία „лечење; медицински третман”). Оксфордски речник енглеског језика дефинише је као „Лечење поремећаја ума или личности психолошким средствима...“, међутим, у ранијој употреби означавао је лечење болести хипнотичким сугестијама.[9] Психотерапија се често назива „терапија разговором“ или „разговорна терапија“, посебно у општој публици,[10] иако се сви облици психотерапије не ослањају на вербалну комуникацију.[11] Деца или одрасли који се не баве вербалном комуникацијом (или не на уобичајен начин) нису искључени из психотерапије.
Америчко психолошко удружење усвојило је резолуцију о ефикасности психотерапије 2012. године на основу дефиниције коју је развио амерички психолог Џон К. Норкрос: „Психотерапија је информисана и намерна примена клиничких метода и међуљудских ставова изведених из утврђених психолошких принципа у сврху помагања људима да модификују своје понашање, спознаје, емоције и/или друге личне карактеристике у правцима које учесници сматрају пожељним“.[12][13] Утицајна издања дела психијатра Џерома Франка дефинисала су психотерапију као исцељујући однос коришћењем друштвено одобрених метода у низу контаката који првенствено укључују речи, радње и ритуале — које је Франк сматрао облицима убеђивања и реторике.[14] Историјски гледано, психотерапија је понекад значила „интерпретативне“ (тј. фројдовске) методе, наиме психоанализу, за разлику од других метода за лечење психијатријских поремећаја као што је модификација понашања.[15]
Неке дефиниције саветовања се преклапају са психотерапијом (посебно у приступима који нису усмерени на клијента), или се саветовање може односити на смернице за свакодневне проблеме у одређеним областима, обично краћег трајања са мање медицинским или „професионалним“ фокусом.[16] Соматотерапија се односи на коришћење физичких промена као повреда и болести, а социотерапија на коришћење друштвеног окружења особе да би се извршила терапијска промена.[17] Психотерапија се може бавити духовношћу као значајним делом нечијег менталног/психолошког живота, а неки облици су изведени из духовних филозофија, али се праксе засноване на третирању духовног као засебне димензије не сматрају нужно традиционалним или 'легитимним' облицима психотерапије.[18]
Разлике између психолога, психијатра и психотерапеута
[уреди | уреди извор]Психолог, психотерапеут и психијатар међусобно су различите професије. Психолог' је особа која је завршила додипломске или преддипломске и дипломске студије психологије, која има положен психолошки стручни испит и која је члан је државне психолошке коморе.[19] Психологија је друштвена наука чији су предмет проучавања психичких процеса и понашања људи те тако психолозима пружа широко разумевање људског понашања. Примена психологије је разноврсна, те се стога психолози могу срести у школама, болницама, асоцијација, приватним праксама, пословним организацијама, војсци, социјалним службама и разним другим радним контекстима.[20]
За разлику од психолога, психијатар је особа која је дипломирала медицину на Медицинском факултету, а затим специјализовала психијатрију. Најчешће ради у болницама, приватној пракси или заводима за јавно здравство. Психијатар стиче компетенције о информацијама о телу и телесним процесима у човеку, те поседује детаљнија знања о анатомији и функцијама мозга. Кроз своје образовање учи о симптомима и знацима психичких поремећаја и болести, начину њиховог дијагнозирања, те о физиологији, фармакологији и деловању лекова. Уочљива разлика између психијатра и психолога је та што само психијатри могу прописивати лекове и дијагнозирати поремећаје, јер за то поседују потребно медицинско знање. Тако су психијатри више усредоточени на лечење биомедицинских процеса, док психолози могу пружати подршку у контексту клијентових емоција, мотивације, питања идентитета, међуљудских односа, смисла и слично. За разлику од психијатра, само психолог сме примењивати и интерпретирати психологијске тестове, будући да психолози поседују потребно знање из подручја психометрије, конструкције и интерпретације тестова. Резултати психолошких тестирања психијатру олакшавају доношење тачније дијагнозе, а самим тиме осигуравају и бољу помоћ клијенту.[20]
Психотерапеут је особа која обавља психотерапијску делатност. Психотерапеут може бити особа која има завршен преддипломске и дипломске универзитетске студије или интегрисане преддипломске и дипломске универзитетске студије у подручју медицине, психологије, социјалног рада и образовне рехабилитације, социјалне педагогије и логопедије; која има завршен стручни део образовања из психотерапије у трајању од најмање четири године у неком од психотерапијских праваца; која заведена је у именик државне коморе психотерапеута, те која има одобрење за самосталан рад.[3] Психотерапеути могу имати своју приватну праксу, радити у удружењима, болницама и другим установама које нуде услуге психолошке подршке.[20]
Психотерапијски правци
[уреди | уреди извор]Психотерапија покрива широки спектар праваца и метода. Психотерапијски правци означавају специфичан скуп теоријских знања, вештина и техника који се темеље на различитим начинима гледања човека и одредница човековог понашања. Сваки је правац утемељен на утврђеним теоријама, методологијама и истраживањима, укорењенима у филозофији личности и људског стања. Неки су приступи оријентисани на третирање и разрешавање симптома те освртање на понашање и спознају. Код других је приступа циљ да дође до промене у личности и емоционалном развоју особе.[5]
Психотерапијски правци могу се поделити у четири главне категорије:
- Дубинске психотерапије (психоанализа, аналитичка психотерпаија, психодинамска психотерпаија)
- Психодинамски правци
- Хуманистички/феноменолошки правци (на особу усмерена терапија, гесталт терапија, егзистенцијалистичка терапија)
- Бихевиорално-когнитивне терапије
- Системски приступи
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ McAleavey, Andrew A.; Castonguay, Louis G. (2015). „The process of change in psychotherapy: common and unique factors”. Ур.: Gelo, Omar C. G.; Pritz, Alfred; Rieken, Bernd. Psychotherapy research: foundations, process, and outcome. Vienna; New York: Springer-Verlag. стр. 293—310 (293). ISBN 9783709113813. OCLC 899738605. doi:10.1007/978-3-7091-1382-0_15. „Though there are hundreds if not thousands of different kinds of psychotherapy, in many ways some are quite similar—they share some common factors.”
- ^ Jeremy Schwartz (14. 7. 2017). „5 Reasons to Consider Group Therapy”. US News. Архивирано из оригинала 22. 7. 2017. г.
- ^ а б „Zakon o djelatnosti psihoterapije”. zakon.hr. 26. 07. 2018. Приступљено 1. 08. 2020.
- ^ а б PsiHelp. „Što je psihoterapija”. psihelp.hr. Приступљено 01. 08. 2020.
- ^ а б в г д Savez psihoterapijskih udruga Hrvatske. „Što je psihoterapija”. savez-spuh.hr. Приступљено 01. 08. 2020.
- ^ Psihološko savjetovalište Sveučilišnog savjetovališnog centra Sveučilišta u Rijeci. „Zašto nas posjetiti”. uniri.hr. Архивирано из оригинала 26. 06. 2020. г. Приступљено 01. 08. 2020.
- ^ Psihološko savjetovalište Sveučilišnog savjetovališnog centra Sveučilišta u Rijeci (2013). „Psihološko savjetovanje – mitovi i činjenice” (PDF). uniri.hr. Приступљено 01. 08. 2020.
- ^ Glass, G. V & Smith, M. L., Meta-Analysis of Psychotherapy Outcome Studies , 1977.
- ^ "psychotherapy, n.". OED Online. March 2015. Oxford University Press. (accessed 23 May 2015)
- ^ „Psychotherapy”. nami.org. National Alliance on Mental Illness. Архивирано из оригинала 29. 3. 2015. г. Приступљено 29. 3. 2015.
- ^ 'Talk Therapy' Архивирано 16 јул 2015 на сајту Wayback Machine The American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition
- ^ Campbell LF, Norcross JC, Vasquez MJ, Kaslow NJ (март 2013). „Recognition of psychotherapy effectiveness: the APA resolution”. Psychotherapy. 50 (1): 98—101. PMID 23505985. doi:10.1037/a0031817. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г.
- ^ APA Recognition of Psychotherapy Effectiveness Архивирано 29 јул 2015 на сајту Wayback Machine Approved August 2012
- ^ Frank, J. D., & Frank, J. B. (1991, 3rd ed. First published 1961). Persuasion and healing: A comparative study of psychotherapy Архивирано 23 јул 2015 на сајту Wayback Machine. Baltimore: Johns Hopkins University Press. Page 2.
- ^ Eysenck, Hans (2004) [1999]. Gregory, Richard L., ур. Oxford Companion to the Mind. Oxford Companions (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 92—3. ISBN 978-0198602248.
- ^ History of Counselling & Psychotherapy Greg Mulhauser, CounsellingResource Library, 2014
- ^ Theory and Practice of Nursing: An Integrated Approach to Caring Practice Архивирано 23 јул 2015 на сајту Wayback Machine Lynn Basford, Oliver Slevin, Nelson Thornes, 2003. Page 533
- ^ Psychotherapy in a Traditional Society: Context, Concept and Practice Архивирано 16 јул 2015 на сајту Wayback Machine Vijoy K Varma, Nitin Gupta. Jaypee Brothers Publishers. 2008. Page 230
- ^ „Zakon o psihološkoj djelatnosti”. zakon.hr. 24. 10. 2019. Приступљено 01. 08. 2020.
- ^ а б в PsiHelp. „Razlike između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra”. psihelp.hr. Приступљено 01. 08. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]Библиотечки ресурси о Психотерапија |
- Bartlett, Steven J. (1987). When You Don't Know Where to Turn: A Self-diagnosing Guide to Counseling and Therapy. Contemporary Books. ISBN 9780809248292.
- American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (5th изд.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. ISBN 978-0-89042-554-1. OCLC 830807378.
- Frances, Allen; First, Michael B. (1999). Your Mental Health: A Layman's Guide to the Psychiatrist's Bible. New York: Scribner. ISBN 978-0-684-83720-8. OCLC 605729701.
- Hafner, H. (јануар 2002). „Psychiatrie als Beruf” [Psychiatry as a profession]. Der Nervenarzt (на језику: немачки). 73 (1): 33—40. PMID 11975061. doi:10.1007/s115-002-8144-1.
- Stout, Chris E. (1993). From the Other Side of the Couch: Candid Conversations with Psychiatrists and Psychologists. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-27765-8. OCLC 27897880.
- Bloch, Sidney (2006). Introduction to the Psychotherapies (4th изд.). Oxford University Press. ISBN 0198520921.
- Carter, Robert T., ур. (2005). Handbook of Racial-Cultural Psychology and Counseling. OCLC 54905669. Two volumes.
- Corey, Gerald (2015). Theory and Practice of Counseling and Psychotherapy (10th изд.). Cengage Learning. ISBN 9781305263727.
- Cozolino, Louis (2017). The Neuroscience of Psychotherapy: Healing the Social Brain (3rd изд.). National Geographic Books. ISBN 9780393712643.
- DeBord, Kurt A.; Fischer, Ann R.; Bieschke, Kathleen J.; Perez, Ruperto M., ур. (2017). Handbook of Sexual Orientation and Gender Diversity in Counseling and Psychotherapy. American Psychological Association. ISBN 9781433823060.
- Foschi, Renato; Innamorati, Marco (2023). A Critical History of Psychotherapy. Routledge, Taylor & Francis. ISBN 9781032364025. Two volumes.
- Hofmann, Stefan G., ур. (2017). International Perspectives on Psychotherapy. Springer. ISBN 9783319561936.
- Jongsma, Arthur E.; Peterson, L. Mark; Bruce, Timothy J. (2021). The Complete Adult Psychotherapy Treatment Planner (6th изд.). John Wiley & Sons. ISBN 978-1118067864.
- McAuliffe, Garrett J., ур. (2021). Culturally Alert Counseling: A Comprehensive Introduction (3rd изд.). SAGE Publications. ISBN 9781483378213.
- Prochaska, James O.; Norcross, John C. (2018). Systems of Psychotherapy: A Transtheoretical Analysis (9th изд.). Oxford University Press. ISBN 9780190880415.
- Rastogi, Mudita; Wieling, Elizabeth, ур. (2005). Voices of Color: First-Person Accounts of Ethnic Minority Therapists. ISBN 0761928901.
- Slavney, Phillip R. (2005). Psychotherapy: An Introduction for Psychiatry Residents and Other Mental Health Trainees. JHU Press. ISBN 0801880963.
- Wampold, Bruce E. (2019). The Basics of Psychotherapy: An Introduction to Theory and Practice (2nd изд.). American Psychological Association. ISBN 9781433830198.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Geštalt asocijacija za psihoterapiju i savetovanje
- Савез друштава психотерапеута Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јануар 2014)
- Удружење за психотерапију, саветовање и коучинг Србије
- Друштво психолога Србије-Секција за психотерапију, саветовање и коучинг психологију Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јануар 2014)
- Београдско психоаналитичко друштво Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2014)
- САТА Српска асоцијација за Трансакциону анализу Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јануар 2014)
- Удружење телесних психотерапеута Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јануар 2014)
- О. Л. И. Центар за Интегративну Психодинамску Психотерапију Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2018)
- Друштво психолога Србије-Секција за О. Л. И. Интегративну Психодинамску Психотерапију Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јануар 2014)
- Портал посвећен психотерапији и другим методама психолошке помоћи'
- Психолошко саветовалиште Комуникације Београд
- Центар за психотерапију и психологију
Класификација | |
---|---|
Спољашњи ресурси |
|