Раде Обреновић
Раде Обреновић | |
|---|---|
| Датум рођења | 24. август 1942. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 23. јануар 1995. (52 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, СР Југославија |
| Занимање | новинар и књижевник |
Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар.
Биографија
[уреди | уреди извор]Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1]
У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”.
Дела
[уреди | уреди извор]Поезија
[уреди | уреди извор]- Поход понору (1972)
- Пси се већ радосно облизују (1973)
- Тата, звони телефон (1973)
- Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974)
- Из породичне свеске (1980)
- Солитер је дрво (1984)
- Не блените у мене (1989)
- Ливада на бетону (1989)
Роман
[уреди | уреди извор]- Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979)
- Тата викенд и мама викендица (1983)
- Родитељи на навијање (1986)
Приче
[уреди | уреди извор]- Последње лето детињства (1977)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 585.
