Радионекроза

Радионекроза
Класификација и спољашњи ресурси
МКБ-10	T66
МКБ-9-CM	990
MedlinePlus	000026
eMedicine	article/834015
MeSH	D011832

Радионекроза (енгл. Radionecrosis) је повреда или прерана смрт (некроза) ћелија и живих ткива изазвана прекомерним излагањем јонизујућем зрачењу (најчешће рендген или гама зрачења). У медицинској пракси радионекроза меких ткива и костију најчешће настаје у току радиотерпије туморског ткива као последица оштећења здравог ткива које се нашло у снопу зрачења. Радионекроза се може сматрати и једном од јатрогених болести, изазване медицинском процедуром.

Патофизиологија

Остеорадионекроза након терапије зрачењем. МРИ снимак врата показао је значајно сужење дисајних путева. Појачани сигнал у телима Ц2 до Ц6 пршљенова (беле стрелице) и губитак висине у Ц5 су забележени и сматрани су у складу са променом после радиотерапије.

Лечење тумора је значајно побољшано током прве деценије 21. века. Према проценама, у терапији нових случајева инвазивних (малигних) тумора, једна половина од око 1,2 милиона случајева лечи се радиотерапијом. Радиотерапија се обилато користи у лечењу малигних лезије на глави и врату, уз повећану стопу преживљавања пацијената.

Међутим радиотерапија је праћена и нежељеним реакцијама (као што је радионекроза) које значајно утичу на квалитет живота пацијента и даљи ток лечења.

Већина стручњака за радиотерапију или онколога правилно дизајнира протоколе лечења, дозу и зону озрачења тумора, али се и поред тога код више од 5% пацијената развијају тешке реакције на јонизујуће зрачење.

Када је туморско ткиво пацијента изложено снопу јонизујућег зрачења, настаје оштећење не само озраченог тумороског већ и здравог ткива. Зато се радионекроза као могућа последица излагања радијацији током радиотерапије, може дефинисати и као чир (улцерација) у озраченом ткиву, без присуства резидуалног малигнитета.

Нежељени ефекти излагања зрачењу могу бити потенцирани истовременом применом са хемотерапијом и обрнуто. Такође неки пацијената су осетљивији на зрачење од других, и не постоје поуздани тестови да идентификују оне пацијенте који ће искуствено реаговати најгорим последицама зрачења као што су некроза меких ткива или некроза костију. Ове промене су нарочито изражене пред крај планираног зрачења, али се могу јавити и више дана или месеци по његовом завршетку, што је такође тешко предвидети. Зато се нежељена дејства након излагања зрачењу обично разврставају у две категорије;

• Акутна радијациона оштећења, која настају током или непосредно после третмана
• Хронична радијациона оштећења, које се дешавају месецима или чак годинама након третмана.

Код спољњег јонизујућег зрачења зраци пролазе кроз кожу да би стигли до тумора и његове локације у телу. Зато кожа и друга здрава ткива кроз која зраци пролазе могу реаговати у облику симптома сличних излагању сунчевим зрацима (црвенило и благи оток коже), затим постају фиброзна, бледа (исхемична), танка и неластична, са тежим оштећењима, чиревима (улцерацијама).

Убрзаним умножавањем ћелија ендотела крвних судова у озраченој области и њеној околини, организам настоји да надокнади (репарира) изазвано оштећење. Међутим бујање ендотела крвних судова за последицу има појаву пролиферативног ендартеритиса (запаљења крвних судова). Пролиферација ендотела и ендартеритис најчешће су присутни у капиларима, што доводи до опструкције њиховог лумена и ремети нормални процес снабдевања крвљу у озраченом подручју. У ткиву почиње развој манифестних исхемијских промена и хипоксије. Недостатак кисеоника и хранљивих материја не само да ремети метаболизам ћелије већ изазива и њихову прерану смрт (некрозу).

Исхемична ткива могу да преживи без адекватног снабдевања крвљу и кисеоником дужи временски период. Све док појава прве физичке (микро или макро) трауме или инфекције у оштећеном подручју не доведе до смрти великог дела озраченог ткива. У некротичном ткиву нема спонтаног зарастања због васкулитиса и инфекцијом нагомиланог некротичкног детритуса, што често напредују и више месеци након завршетка радиотерапије.

Ћелије које умиру услед некрозе обично не шаљу исте хемијске сигнале имунском систему као што то чине ћелије које пролазе кроз апоптозу. Ово спречава фагоците да лоцирају и спроведу фагоцитозу над мртвим ћелијама, што доводи до нагомилавања мртвог ткива и других остатака ћелија на и око места ћелијске смрти. Због ових промена је често неопходно да се некротично ткиво више пута уклања хируршким путем.

Терапија

Поступак хируршког лечења радионекрозе

У лечењу радионекротичних промена најбоље резултате даје примена ХБОТ

Вредности транскутануг ниво кисеоника у болесним ткивима, доказују ефекте ангиогенезе на увећаном притиску кисеоника

Радионекротичне промене се веома тешко лече применом конзервативног или хируршког начина лечења због бројних компликација. Наиме околина лезије (некрозе) такође је тешко оштећена. Када хирург покуша да шавом или трансплантацијом ротирајућег режња, покуша да прекрије оштећено подручје он то чини ткивом које је исхемично и хипоксично. Зато хируршке процедуре често не успевају, јер је зарастање ткива успорено њиховом сопственом исхемијом (изазваном недостатком кисеоника и крви) .

Терапија хипербаричном оксигенацијом (ХБОТ) је значајно променио начин и исход лечење радионекрозе меких ткива. Она омогућава у угроженим ткивима пораст парцијалног притиска кисеоника (pO₂) који је и до 10 пута већи од нормалног. ХБОТ не само да изазива значајно повећава засићење кисеоником, у њиме осиромашеним, већ и у маргиналним (ободним) ткивима. Због веома високе интраваскуларне концентрације кисеоника остварује се и његова већа, дифузија и у најудаљенијим ткивима, која се у њима два до три пута увећава.

Као резултат хипероксигенације, долази до много већег обим протока ткивног кисеоником у преосталим очуваним крвним судовима. Такође хипероксија стимулише пролиферацију фибробласта и синтезу колагена, који ствара матрицу за развој нових крвних судова (ангиогенезу) у угорженим областима много брже наго штзо се то дешава у нормалним условима. Према томе главни учинак ХБОТ у ткива оштећеним зрачењем је ангиогенеза, којом се бољом васкуларизацијом и исхраном остварује лечење некрозом оштећених ткива.

Бехнер и Маркс доказали су ове ефекате у неколико спроведених студија у којима су мерењем транскутануг ниво кисеоника у болесним ткивима, доказали ефекте ангиогенезе која је напредовала постепено након вишедневног понављања сеанси ХБОТ.

Види још

• Радиотерапија
• Радијациона болест
• Хипербарична медицина
• Јатрогена болест

Литература

• Bakker, DJ, Rijkmans BG: Hyperbaric oxygen in the treatment of radiation induced hemorrhagic cystitis, A report on 10 cases. In: Schmutz J, and Bakker DJ, eds: Proceedings of the Second Swiss Symposium on Hyperbaric Medicine. Basel, Switzerland: Foundation for Hyperbaric Medicine; 1989.
• Beehner MR, Marx RE: Hyperbaric oxygen induced angiogenesis and fibroplasia in human irradiated tissues. In: Proceedings of the 65th Meeting of the American Association of Oral and Maxillofacial Surgery. . Rosemont: AAOMS. 1983. pp. 78–79. .
• Charneau, J.; Bouachour, G.; Person, B.; et al. (1991). „Severe hemorrhagic radiation proctitis advancing to gradual cessation with hyperbaric oxygen.”. Digestive Diseases and Sciences.: 373—375. .
• Chuba, P. J. (1997). „Hyperbaric oxygen therapy for radiation-induced brain injury in children”. Cancer. 80 (10): 2005—2012. .
• Davis, JC (1981). „Soft tissue radionecrosis: the role of hyperbaric oxygen.”. HBOT Rev. 2: 153—170. .
• Del Pizzo JJ: treatment of radiation induced hemorrhagic cystitis with hyperbaric oxygen: long-term followup. Journal of Urology. 160 (3): 731—733. 1998.  .
• Dusoleil, A. (1994). „Post-radiation duodenal ulceration treated with hyperbaric oxygen”. Gastroenterol Clin Biol. 18 (2): 172—174. .
• Favre, C. (1998). „Hyperbaric oxygen therapy in a case of post-total body irradiation colitis”. Bone Marrow Transplant. 21 (5): 519—520. .
• Feldmeier, J. J.; Heimbach RD; Davolt, D. A.; Brakora, M. J. (1993). „Hyperbaric oxygen as an adjunctive treatment for severe laryngeal necrosis: a report of nine consecutive cases.”. Undersea and Hyperbaric Medicine: 329—335. .
• Granick, M. S. (1993). „Radiation-related wounds of the chest wall.”. Clin Plast Surg. 20 (3): 559—571. .
• lassburn JR, Brady LW, Plenk HP: Hyperbaric oxygen in radiation therapy. Cancer. 39: 751—765. 1977.  .
• Greenwood, T. W.; Gilchrist, A. G. (1971). „Hyperbaric oxygen and wound healing in post irradiation head and neck surgery”. British Journal of Surgery. 50: 394. .
• Greenwood TW, Gilchrist AG: Hyperbaric oxygen and wound healing in post-irradiation head and neck surgery. British Journal of Surgery: 394—397. 1973.  .
• Guy, J.; Schatz, N. J. (1986). „Hyperbaric oxygen in the treatment of radiation-induced neuropathy.”. Ophthalmology: 1083—1088. .
• Hart, G. B.; Mainous, E. G. (1976). „Treatment of radiation necrosis with HBO”. Cancer: 2580—2585. .
• Hart GB, Strauss MB: Hyperbaric oxygen in the management of radiation injury. In: Schmutz, ed: Proceedings, First Swiss Symposium on Hyperbaric Medicine. Basel, Switzerland: Foundation for Hyperbaric Medicine; 1986.
• Heimbach RD: Radiation effect on tissues. In: Davis and Hunt, eds: Problem Wounds. The Role of Oxygen. . New York, NY: Elsevier. 1988. pp. 53–63. .
• Kindwall EP, Goldman RW: Hyperbaric Medicine Procedures. Milwaukee, WI: St Luke’s Hospital; 1988.
• Knighton, D. R.; Silver, L. A.; Hunt, T. K. (1981). „Regulation of wound healing angiogenesis: effect of oxygen gradients and inspired oxygen concentrations.”. Surgery. 90: 262—269. .
• Knighton DR, Hunt TK, Schenestuhl H, et al.: Oxygen tension regulates the expression of ngiogenesis factor by macrophages. Science. 221: 1283—1287. 1983.  .
• Knighton, DR, Oredsson S, Banda M, Hunt TK: Regulation of repair, hypoxic control of macrophage mediated angiogenesis. In: Hunt TK, Heppenstall RB, Pines I, Rovee D, eds: Soft and Hard Tissue Repair. . New York, NY: Praeger. 1984. pp. 41–49. .
• Leber, K. A. (1998). „Treatment of cerebral radionecrosis by hyperbaric oxygen therapy”. Stereotact Funct Neurosurg. 70 (1): 229—236. .
• Lee HC, Liu CS: Hyperbaric oxygen therapy in hemorrhagic radiation cystitis: a report of 20 cases. Undersea Hyperb Med 1994; 21(#):321-327.
• Levenback, C. (1994). „Enterovesical fistula following radiotherapy for gynecologic cancer”. Gynecol Oncol. 52 (3): 296—300. .
• Marx RE: Osteoradionecrosis. „A new concept of its pathophysiology”. J Oral Maxillofac Surg. 48: 283. 1983. .
• Marx RE, Ehler WG, Tayapongsak PT:„Relationship of oxygen dose to angiogenesis induction in irradiated tissue.”. Am J Surg: 519—524. 1990. .
• Marx RE, Johnson RP: Problem wounds in oral and maxillofacial surgery: the role of hyperbaric oxygen. In: Davis and Hunt, eds: Problem Wounds. The Role of Oxygen. New York, NY: Elsevier; 1988:123.
• Marx, R. E.; Johnson, R. P. (1978). „Studies in the radiobiology of osteoradionecrosis and their clinical significance.”. Oral Surg: 379—390. .
• Marx RE, Kline SN: Principles and methods of osseous reconstruction. In: International Advances in Surgical Oncology. . New York, NY: Alan Liss, Inc. 1983. pp. 167–228. .
• Marx RE: Radiation injury to tissue. In: Kindwall RP, ed: Hyperbaric Medicine Practice. Flagstaff, AZ: Best Publishing. 1994. стр. 447—504. .
• Matthews, R.; Rajan, N. (1999). „Hyperbaric oxygen therapy for radiation induced hemorrhagic cystitis”. Journal of Urology. 161 (2): 435—437. .
• Neovius, E. B.; Lind, M. G. (1997). „Hyperbaric oxygen therapy for wound complications after surgery in the irradiated head and neck: a review of the literature and a report of 15 consecutive patients”. Head Neck. 19 (4): 315—322. .
• Pomeroy, B. D.; Keim, L. W. (1998). „Preoperative hyperbaric oxygen therapy for radiation induced injuries”. Journal of Urology. 159 (5): 1630—1632. .
• Poulton, T. J.; Witcofsky, R. L. (1985). „HBOT Therapy for experimental radiation myelitis”. Undersea Biomed. 12: 453—457. .
• Teasdale, G.; Jennett, B. (1974). „Assessment of coma and impaired consciousness: a partial scale”. Lancet. 2: 81—84. .
• Thorn, J. J.; Kallehave, F. (1997). „The effect of hyperbaric oxygen on irradiated oral tissues: transmucosal oxygen tension measurements”. J Oral Maxillofac Surg. 55 (1): 1103—1107. .
• Weiss, J. P.; Mattei DM; Neville, E. C.; Hanno, P. M. (1994). „Primary treatment of radiation-induced hemorrhagic cystitis with hyperbaric oxygen: a 10 year experience.”. Journal of Urology: 1514—1517. .
• Weiss, J. P.; Neville, E. C. (1989). „Hyperbaric oxygen: primary treatment of radiation-induced hemorrhagic cystitis”. Journal of Urology. 142: 43—45. .
• Williams, J. A.; Clark, D; Dennis, W. A.; et al. (1992). „The treatment of pelvic soft tissue radiation necrosis with hyperbaric oxygen.”. American Journal of Obstetrics & Gynecology: 412—416. .

Спољашње везе

• „American College of Hyperbaric Medicine”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2013. г. 

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).