Разговор:Баухаус/Архива 1

Архива 1

Архива 2

TAKO JE SVE POČELO...

Do početka prvog svetskog rata Nemačka je postala ekonomski najrazvijenija zemlja Evrope. Kulturna politika Nemačke do početka rata promovisala je kvalitet i dizajn, gde su po prvi put uzimane za ozbiljno ideje mladih o modernom načinu zivota. Međutim napredne ideje naglo su prekinute kako pojavom nacionalizma, koji je prihvaćen od strane većine nemačkog naroda, tako i početkom rata 1914. godine. Mnogi, zaslepljeni nacionalnim ponosom, su pohrlili u rat sa verom da će Nemačka konačno zauzeti vodeće mesto u svetu, koje joj je po njihovom ubeđenju pripadalo. Kao što je poznato Nemačka je kao država tražila novu podelu kolonijalnih teritorija. Moderne ideje sputane su jednom idejom o „naprednoj nemačkoj formi“. Sumnje u jednu takvu ideologiju do izražaja su došle tek 1916-17. Arhitekte i umetnici su bili prvi koji su počeli da pišu programe i peticije o potrebi promene mentaliteta.

Valter Gropius, nemački arhitekta, posle rata podneo je zahtev nemačkoj vladi za ujedinjenje dve škole. Zahtev je odobren te se fomirala škola pod nazivom „Državna škola Bauhaus u Vajmaru“. Podnaslov imena škole je objašnjavao poreklo ove škole: „Ujedinjene škole Akademija likovnih umetnosti i škole umetničkih zanata“. Škola se nalazila u gradu Vajmaru u Slobodnoj državi Tiringen, saveznoj državi Nemačke republike.

Direktor je postao Valter Gropius. Bauhaus na čelu sa Gropiusom je imala sjajne veze u državnoj vlasti. U Manifestu Bauhausa Grupius je odredio program i ciljeve škole: „Umetnici i zanatlije su tu da zajedno stvore budućnost.“ U to vreme postojalo je mnogo nezaposlenih umetnika i arhitekta koji su u ovakvoj ideji videli budućnost. Svojim delovanjem, objavljujući tekstove i knjige na temu moderne umetnosti i reformisanja umetnosti i obrazovanja, našli su se rame uz rame sa vodećim ljudima Bauhausa.

Razvijale su se ideje koje su za Gropiusa bile od presudnog značaja. Smatralo se da između zanatlija i umetnika ne bi trebalo da postoje razlike; da moraju biti jedno; moraju biti stvaraoci. Arhitekta Oto Bertning napisao je nastavni plan i program rada za arhitekturu i umetnost zasnovan na zanatstvu, Grupius ga je prepravio i prilagodio potrebama svoje škole. Revolucionarne i postrevolucionarne ideje pretvorene su u nastavni program, međutim ciljevi nisu bili vezani samo za probleme obrazovanja, težili su promeni i izgradnji društva, bukvalno i simbolički, što se može i videti u nazivu škole: bauen – izgradnja.

STVARANJE ŠKOLE

Manifest Bauhausa nije bilo samo emotivno iskazivanje principa – angažovanje svih stvaralačkih aktivnosti u cilju izgradnje – već se bavio i nastavnim programom i administrativnim problemima. Po otvaranju, oko 150 studenata je upisalo Bauhaus, a polovinu od toga činile su žene. Svi oni bili su privučeni modernim programom i avangardnim pozivnim posterom. Mnogi su posle rata upisali školu u nadi da će im to omogućiti sigurniju budućnost i novi početak koji će njihovom životu dati smisao izgubljen tokom ratnih godina. Pisalo se: „Gropiusov poziv liči na zvuk fanfara. Čuje se na sve strane; sobom nosi entuzijazam i nadu“.

Bauhaus je zapravo bila prva umetnička škola reformisana posle Prvog svetskog rata u Republici Nemačkoj. Novi koncept studiranja je umesto klasičnog zvanja profesora nudio zvanje mastera, ili majstora. Student je dobio zvanje šegrta, sledeći stepen titule bi bio zanatlija i na kraju u mladog mastera. Školu je vodilo Veće mastera, u čijoj je nadleznosti bilo dodeljivanje zvanja Mastera.

Ovakav sistem je Gropius smatrao ispravnim jel bi se time uspostavio dobar pravac koncepta „izgradnje“. On se nadao da će mladi ljudi koji završe Bauhaus biti oni koji će te ideje proširiti dalje u društvo. Osnovni ciljevi škole bili su i ciljevi Slobodne države Tiringen. Rani Bauhaus je karakterisao izraženi društveni duh. Videli su sebe ne samo kao umetnike već kao umetnike koji će kroz svoju umetnost doprineti izgradnji, kako su to zvali „katedrale budućnosti“. Iako idealisti, nisu odbijali narudžbine, naprimer za dizajn nameštaja, industrijskog dizajna, tepiha, ili dizajna enterijera. Zapravo ovakvo postupanje je školi davalo svrhu i značenje.

Itenova predavanja

Gropius je bio svestan da ne može krenuti u rad sa mediokritetima, angažovao je najvrsnije, iako tada neshvaćene stručnjake. Jedan od njih je bio teoretičar umetnosti i slikar Švajcarac Johans Iten. Iten je postao najvažnija ličnost tokom prve faze Bauhausa. Naime u Beču je vodio svoju privatnu umetničku školu kada se upoznao sa Gropiusom. Tokom tog sastanka Iten je na Gropiusa ostavio jak utisak. Gropius je pozvao Itena da na otvaranju škole održi predavanje na temu „Učenja starih majstora“ 21. Marta 1919 u Vajmarskom nacionalnom pozorištu. Potom Iten postaje profesor na Bauhaus.

Itenova predavanja postala su kičma Bauhausa. Pedagoški principi na kojima je Iten bazirao predavanja bila su intuicija i metod, ili subjektivno iskustvo i objektivna spoznaja. Počinjao je svoja predavanja sa gimnastikom i vežbama disanja da bi zagrejao studente za rad. Svoja predavanja zasnovao je na izučavanju prirodnih oblika i materijala, analizi veština starih majstora i crtanju po modelu. Paralelno sa tim insistirao je i na kontrastu, formi i boji. Njegova predavanja posećivali su Pol Kle i Vasilij Kandinski.

Na klasičnim umetničkim akademijama studenti su na prvoj godini učili da crtaju figure, ornamente i aktove. Za razliku od toga Iten je svoje studente na šestomesečnom pripremnom kursu učio teoriji forme i boje, pričao o kompoziciji i dizajnu, a sve u duhu avangardne umetnosti. On je insistirao na razvoju ličnog stila studenta.

Radionice

Svojim nastavnim programom Gropius je formirao radionice koje su se sporije razvijale zbog finansijskih problema; trebalo je nabaviti mašine, materijal, platiti ljude. Veliki broj mašina uništen je tokom rata, još su samo funkcionisale prese iskorišćene u radionici za grafiku.

Radionice su imale svoje koordinatore pa je Muhe bio zaduzen za grafičku radionicu, keramičku radionicu preuzeo je Marks, vajarsku Šlimer, Muhe takođe je vodio tekstilnu radionicu, Kle knjigovezačku, a Gropius je bio zadužen za stolarstvo. Samo je radionica za metal, slikanje na staklu i zidno slikarstvo ostalo pod Itenom. Da bi pokrila troškove, škola Bauhaus je otkupljivala studentske radove da bi ih kasnije kao licencirane proizvode prodavala preduzetnicima i time sebi obezbedila dodatne prihode. Pored ovih radionica oformljene su radionica za kaligrafiju, anatomiju, čak i pozorišna radionica.

Zabava – Rad – Igra

Moto Itena je bio : „Igra postaje zabava – zabava postaje rad – Rad postaje igra.“ Ista misao pratila je Gropiusov Manifest: „pozorište, predavanja, poezija, muzika, bal pod maskama. Stvaranje festivalske atmosfere.“ I zaista, takve svetkovine su bile sastavni deo školskog života. Gropius je redovno organizovao književne večeri u nameri da poveže lokalno stanovništvo sa studentima. Zabave su se održavale svakom prilikom i svako je bio pozvan da prisustvuje ovim okupljanjima. Danas je teško zamislivo sa kakvom euforijom su dolazili studenti i profesori na ove zabave.

Bauhaus u mreži politike

Bauhaus je bila državna škola, finansijski i politički zavisna od vlasti. Gropius je majstorski uspeo da osnuje školu u posleratnim uslovima. Međutim kako je vreme prolazilo stanje u društvu se menjalo te su se političari više mešali u funkcionisanje škole.

Od maja 1920. godine Bauhaus je potpao pod jurisdikciju Ministarstva obrazovanja i pravde države Tiringen. Državnu vlast su činili Socijal Demokratska Stranka, Stranka Nezavisnih Socijal Demokrata i Stranka Nemačkih Demokrata. Ova skupštinska većina je prvi put odobrila veliki budžet školi i time lupila šamar opozicionim nacionalistima koji su od samog starta bili protiv ovakve škole.

Bilo je više izbornih ciklusa, to su bile jako nestabilne političke okolnosti, ali je Bauhaus svaki put uspeo da preživi - uvek su većinu osvajale levo usmerene partije, koje su podržavale Bauhaus. Međutim 1921. godine država je formirala „Državnu školu likovnih umetnosti“ što je značilo povećanje uticaja konzervativnih snaga. U ovakvim okolnostima Gropius se trudio da privuče simpatizere i pristalice. On se, doduše, od početka osnivanja trudio da školu učini imunom na politički uticaj, i u samoj školi, ali ovakav karakter škole nije sprečio česte političke napade. Škola je u svom sistemu obuzdavala antisemitske ideje, stajala protiv nacionalističke i šovinističke agitacije.

UMETNOST I TEHNOLOGIJA – NOVO JEDINSTVO

Osoba koja je najodgovornija za ukidanje ekspresionističkog Bauhausa je holandski umetnik Teo Van Dojzburg, jedan od osnivača časopisa De Stil.

On je smatrao da ljudi u Bauhausu prave „ekspresionistički džem“. „Svako radi šta želi, daleko od stroge discipline...Ima li tamo pokušaja stvaranja umetničkog dela, jedinstvenog prostora, forme, boje?“

Van Dojzburg je zajedno sa Pitom Mondrijanom i grupom umetnika osnovao De Stil 1917 godine. Oni su smatrali da umetnost mora da oslikava dve polarnosti života – prirodu i intelekt, drugim rečima muški i ženski princip, pozitiv i negativ, statiku i dinamiku, horizontalno i vertikalno. Prav ugao, sa tri osnovne boje - plava, žuta i crvena - u koaliciji sa tri „ne boje“ (crnom, belom i sivom), likovni elementi pomoću kojih se može iskazati umetnost.

1920. godine Van Dojzburg je posetio školu i nastavio da prati njene aktivnosti sa velikim interesovanjem. On nije bio zadovoljan načinom rada i umetničkom orijentacijom škole, ali je u Bauhausu prepoznao veliki potencijal. On se preselio 1921. u Vajmar nadajući se da će ga primiti kao predavača. Nade su mu se ispunile.

Studenti su već počeli da prihvataju uticaj magazina De Stil na koji je škola bila pretplaćena. Marsel Brojer, najtalentovaniji učenik radionice nameštaja, je očito bio jako impresioniran dizajnom koji je promovisao De Stil od 1921 do 1925. To se može videti na njegovoj stolici Slatted Chair čija je direktna inspiracija bila Crvena i plava Stolica Gerita Ritfelda.

Treba pomenuti da je Iten u vreme kad je De Stil polako preuzimao Bauhaus još uvek bio zaposlen. Dok je Iten smatrao da svaki učenik treba da ima svoju individualnu paletu, Van Dojzburg i Mondrijan su insistirali na univerzalnom spektru boja; žuta-crvena-plava + bela-crna-siva. Dok je Iten smatrao ne samo da treba imati individualni rukopis, već individualne reči, Van Dojzberg je smatrao da slova moraju biti unificirana. Njihova dva karaktera su bila potpuno suprotna.

Ne treba izostaviti činjenicu i zaključak da je prisustvo Van Dojzburga u Vajmaru bilo od velikog značaja za razvoj Bauhausa u periodu 1921. do 1922. Tih godina Bauhaus menja koncept i orijentaciju i okreće se prvenstveno savremenom dizajnu industrijskih proizvoda, polju kome se skoro niko nije ozbiljno posvetio. Vrlo brzo se Bauhaus okreće industrijskoj proizvodnji ostavljajući iza sebe ručnu zanatsku proizvodnju.

Zbog loših međuljudskih odnosa sa Gropiusom Iten je napustio Bauhaus. Za Itenovog naslednika izabran je Mađar, koji već godinama živi u Nemačkoj, Laslo Moholj-Nađ. Sa velikim entuzijazmom počeo je da radi a tu energiju je dalje preneo na čitav Bauhaus. Reforme koje je Nađ uveo otvorile su novo poglavlje u istoriji škole Bauhaus.

Radionica za dizajn nameštaja

1921. radionicu je preuzeo Valter Gropius. Uveo je pristup postavljanja estetike u drugi plan; što se odrazilo na ideologiju Bauhausa. Smatrao je da bi ovakav zanatski pristup integrisao estetsku stranu proizvoda. Kretalo se ka tome da se reč „umetnost“ potpuno izbriše iz rečnika.

Čula su se i drugačija mišljenja: „Stolica Bauhausa je svakako umetničko delo, i poenta nije u tome da ona izgleda tako zato što od nje to zahteva tehnologija izrade nego zato što umetnik želi da ona tako izgleda.“ Komadi nameštaja su se farbali osnovnim bojama u cilju akcentovanja konstruktivizma.

Izložba Bauhaus 1923.

1923. godine održana je izložba koja je trebalo javnosti da opravda postojanje škole Bauhaus. Čitava škola je bila angažovana oko ovog projekta.

Projekat se sastojao u tome da škola izgradi kuću u kojoj će izložiti sve upotrebne predmete koje je osmislila i napravila i time da primer novog načina života u Nemačkoj, koji ideja Bauhausa zagovara. Tada je Bauhaus po prvi put prikazao nešto što mi danas smatramo za normalno. Već na prvi pogled osnova prizemlja je bila inovativna, skoro da nije bilo hodnika. Sobe su bile pozicionirane koncentrično oko najveće sobe, dnevnog boravka. Do kupatila se vrlo lako dolazilo kroz spavaću sobu. Do ove su se nalazile kuhinja i trpezarija. Kuhinja je prilagođena spremanju hrane, dok je trpezarija sadržala samo jedan veliki sto sa šest do osam mesta za ručavanje. Domaćica bi mogla da posmatra decu iz kuhinje. Kuhinja je bila prva moderna kuhinja u to doba, izgledala je i imala funkcije kakve danas poznajemo. Eksterijer je podsećao na belu kutiju koja je imala samo otvore. Kritika nije odobravala eksterijer ali su enterijerska rešenja veoma dobro prihvaćena, a ceo projekat ocenjen kao „pogled u budućnost“.

Izložbu je otvorio Gropius sa temom „Umetnost i tehnologija, novo jedinstvo“. Kandinski je govorio o „Sintetizaciji u umetnosti“ dok su drugi govorili o savremenoj arhitekturi. Izložbu je obeležila i avangarda u muzici koju su predstavljali Hindemit, Busoni, Krenek i Stravinski. Studenti pozorišne radionice su izveli takče nazvane „Mehanički kabare“, puštani su filmovi...

Izložba radova studenata i profesora održana je u lokalnom muzeju, a u isto vreme Gropius je organizovao i Internacionalnu izložbu arhitekture, čime je želeo da dokaže da ovakvi novi koncepti mogu da žive ne samo u Nemačkoj nego i bilo gde u svetu.

Kritika je pisala: „Provedeš tri dana u Vajmaru i nagledao si se uglova za ceo život.“ Ali studenti su bolje definisali svoj rad: „Iako treba da postoje stari radovi koji imaju integritet, svet mora biti spreman da prihvati nove razvojne tokove: horizontala, vertikala, dvodimenzionalnost, ugao i crvena kocka - ukratko uticaj De Stila.“

Iako izložba nije imala finansijskog uspeha, ostvarila je to da izgradi sopstveni identitet koji je odlično prihvaćen od strane De Stila i ruskog konstruktivizma.

Gušenje Bauhausa u Vajmaru

Rezultat izbora u Tiringenu 1924. je bio takav da su na vlast došle desničarske partije koje su od samog početka osnivanja Bauhausa smatrale da u toj ustanovi deluju komunističke i boljševičke snage. Novi Vicepremijer i Ministar obrazovanja je Gropiusu saopštio da do 1925 namerava da zatvori Bauhaus. Gropius je uložio sve svoje napore da zaustavi jednu takvu odluku države, preko raznih kontakata u levičarskim partijama, koje su školu podržavale, do osnivanja raznih društava podrške. Međutim namere centralno i desno orijentisanih parija se nisu mogle lako sprečiti. Prvo je školski budžet upola smanjen, da bi na kraju bio potpuno ukinut. Škola je ostala bez izvora finansiranja i pokušala je da svoje proizvode proda, međutim u tome nije uspela.

Uprkos kritikama i opstrukcijama sa svih strana i političkom animozitetu, Bauhaus u Vajmaru je unapredio način života u tom gradu u prvih šest godina svog rada. Prva postavka i kasnije manje izmene u planu i programu pokazale su se kao uspešne.

Gropius je do samog kraja poricao da moderan dizajn ima bilo kakav politički karakter. Gropius nije uspeo da zaštiti Bauhaus.

BAUHAUS – DESAU, INSTITUT ZA DIZAJN

Zaposleni i studenti mogli su da pokupe svoje stvari i napuste školu tražeći sebi neku bolju priliku, ali plamen i entuzijazam, ljubav prema ovom novom i modernom konceptu života nije im dao mira. Odlučili su da nastave dalje sa radom. Vrlo lako su mogli da se presele jer su bili dobrodošli u mnogim gradovima širom Nemačke: Desau, Frankfurt na Majni, Minhen, Darmštad, Hamburg, Hagen... u svakom od ovih gradova Bauhaus bi bio dočekan raširenih ruku.

Ipak najkonkretnija ponuda je došla iz Desaua gde su na vlasti bile socijal demokrate i gradonačelnik Fric Hese koji se lično založio za Bauhaus. Veće mastera je odlučilo da se preseli i Bauhaus je umesto državne postao opštinska škola. Desau je, kao i danas, imao jak mehanički inženjering, proizvodnju letilica, fabrike hemije itd. 1925. grad je imao oko 50.000 stanovnika, da bi ta cifra 1928. narasla na 80.000.

Gropius je bio direktor Bauhausa u Desau još samo tri godine, do 1928, u periodu kada je škola definisala nove ciljeve. Školsku zgradu i zgradu za nastavno osoblje je projektovao Gropius, a takva arhitektura će postati epitom moderne nemačke arhitekture. Bauhaus je postao jako interesantan strancima, industijalcima i imao mnogo mogućnosti da svoje ideje pretače u stvarnost.

Reforma škole između 1925. i 1928.

U osnovi novi Bauhaus je nastavio sa konceptom kojim je i počeo. Ali sad Bauhaus želi da dalje razvija moderno domaćinstvo – od kućnih predmeta, enterijera pa sve do stambenih blokova. Ovo je trebalo postići „kroz sistematsko eksperimentisanje na nivoima teorije i prakse – na formalnom, tehnološkom i ekonomskom polju.“

Veliki broj radionica koje je Bauhaus imao u Vajmeru sveo se na šest: stolarska, metalna, zidno slikarstvo, tekstil, grafika i štamparija knjiga, i vajarstvo. Četiri studenta dobili su zvanje mladih mastera. Među njima se našao i Marsel Brojer. Svi ti studenti su uspešno završili školu a sada su postali odgovorni da prenose znanje i filozofiju Bauhausa mlađim generacijama. 1927 školu je napustio Muhe, oslobodivši mesto novom mladom masteru, čime je Bauhaus podmladio profesorski kadar.

Malo pre otvaranja nove zgrade, Gropius je odlučio da imenu škole doda i novi podnaslov : „Institut za dizajn“. Na ovaj način Bauhaus se sa zvanja opštinske škole, podigao na nivo ostalih umetničkih akademija. Gropius je angažovao 1927. švajcarskog arhitektu Hansa Majera kao mastra u radionici za arhitekturu, koja je poslednja otvorena. Ova dva poteza jako će uticati na fundamentalnu reviziju nastavnog programa.

U brošuri 1927. na prvo mesto izbila je arhitektura i industrijski dizajn. Ispod toga je išla radionica za ardvertajzing, što je ustvari bila preimenovana grafička radionica koja je u sebe primila vajarstvo, a kasnije i fotografiju. Kle i Kandinski su držali časove slobodnog crtanja i slikanja.

Gropius podnosi ostavku

U vreme kad je Gropius najavio svoju ostavku škola je bila na vrhu svoje slave u zemlji i inostranstvu. Svojom iznenadnom i neočekivanom ostavkom zbunio je studente i profesore. Škola se bez Gropijusa činila nezamislivom. On je svoju ostavku opravdao time da je škola sada na sigurnim nogama i da on želi da se posveti građevinarstvu, i uistinu on jeste planirao da otvori fabriku građevinskih materijala.

Gledano retrospektivno, fundamentalni unutrašnji problemi škole u periodu kada je škola bila u Desau su se gomilali tokom godina, ali ne zbog Gropijusove ostavke. Ukoliko je želela dalje da nastavi sa uspešnim radom škola je morala da rešava te probleme. Hans Majer, švajcarski arhitekta koji je bio imenovan kao Gropiusov naslednik, morao je da nađe njihova rešenja.

HANS MAJER: ŠTEDNJA, A NE LUKSUZ

Hans Majeru se pripisuju tri godine rada u Bauhausu – od 1927. do 1930. godine. On je ostao toliko dugo koliko i njegov naslednik Mis Van der Ro. Nestanak Majera iz istorijskih knjiga objašnjava se ne njegovom aktivnošću kao direktor Bauhausa već njegovim političkim delovanjem. On je zbrisan sa funkcije od strane opštinskih vlasti 1930. koje su se bojale da bi joj aktivnosti studenata komunista na Bauhausu oduzele par „dragocenih“ glasova.

Majer je bio Švajcarac, član stare bazelske porodice koja je iz svojih redova podarila veliki broj arhitekata. Bio je blizak idejama De Stila, verovao je da je arhitektura rezultat sistematskog planiranja, koristivši materijale koji su prvenstveno vezani za potrebe korisnika. Ali zašto je Grupius angažovao švajcarskog arhitektu u Bauhausu? Grupius je mesecima tragao za nekim ko bi mogao da vodi odsek arhitekture. Majera je preporučio jedan kolga. Ostvaren je kontakt i Majer je prešao da radi kao profesor. Na osnovu njegovog znanja i kvalifikacija Gropius ga je predložio za svog naslednika. Vrlo brzo sa tom idejom se složilo Veće mastera kao i Grad Desau.

Reorganizacija Bauhausa

Majer je 1928. otvorio javnu raspravu u koju su bili uključeni i studenti i koja je trajala nekoliko nedelja. Na kraju je Majer rešio da načini pet osnovnih promena u organizaciji škole:

1. Produženje uvodnog kursa
2. Studenti će raditi u radionicama tri dana u nedelji, dok je ponedeljak rezervisan za umetnost, a petak za nauku. U radionicama će se raditi po osam sati dnevno, jednako kao što se radi i u industrijskoj proizvodnji.
3. Arhitektonska radionica je podeljena u dva segmenta, teorije i prakse.
4. Majer je zadužen za finansije škole i organizaciju drugih školskih aktivnosti
5. Majer će otvoriti školu i za očito netalentovane studente. Jer zaključak je bio da Bauhaus ne želi da se specijalizuje za talente, već želi i druge ljude da socijalizuje i približi ih modernom načinu života. Međutim, već 1930. je video da je pogrešio jer je škola dostigla granice svog kapaciteta. To je bilo negde oko 200 studenata.

Odmah nakon Gropiusovog odlaska Bauhaus su napustili Herbert Bajer, Marsel Brojer i Moholj-Nađ. Majer je to iskoristio da reorganizuje radionice koje su oni vodili. Radionice za metal, stolarstvo i zidno slikarstvo Majer je podveo pod radionicu za dizajn enterijera. Radionica za advertajzing je obuhvatala štampu, publikacije, izložbe, i fotografiju.

Dostignuća Bauhausa pod Majerom

Tokom Majerovog vođenja škole Bauhaus se okrenuo tehnologiji i socijalnim problemima, i počeo da ih tretira podjednako važno kao i dizajn. On se trudio da sistematizuje nivoe saznanja u tehnologiji i raumevanja socijalnih problema i odnosa i sve to integriše u svaku radionicu u školi. Radionice više nisu bile bazirane samo na teoriji forme i boja, nego i na pitanjima preduzetništva, ekonomije i društva. Ovakava nastavna postavka je otvorila mogućnost mnogim studentima koji su bili simpatizeri komunizma da deluju.

Otpuštanje Majera

Pošto se u školi neplanirano razvila ekstremna levičarska sturja, škola i Majer su dospeli na udar kritičara. Najviše napada je bilo od strane desničarskih partija. Vlast nije htela odmah da reaguje već je sačekala jedan mali incident da bi preduzela oficijalne mere za smenu Majera. Posle izvesnih pritisaka Majer je bio prinuđen da podnese ostavku.

Svi su se složili da je školu ipak najbolje držati izvan političkog domašaja, kako ju je vodio Gropius, i kako je obećao da će je voditi Mis Van Der Ro.

Vrlo brzo nađena je Majerova zamena i naslednik – Mis Van Der Ro. Pristao je da dođe na čelo škole. Studenti su protestovali protiv Majerove smene nekoliko nedelja. Ali niko od kolega ili iz stručne javnosti nije se pridružio, te su studenti ostali usamljeni. Iste godine Majer i nekolicina studenata poznatih kao „crveni most Bauhausa“ odlaze za Moskvu da pomognu duhu socijalizma da se proširi.

MIS VAN DER RO: BAUHAUS ŠKOLA ARHITEKTURE

Mis Van Der Ro je već naveliko bio poznat kao moderni avangardni arhitekta širom Evrope. Dvadesetih godina je sebi stvorio ime dajući novi arhitektonski koncept zasnovan na staklu i visokim zgradama - oblakoderima. Otac internacionalnog stila je gurao nove i moderne ideje. 1929. godine je na poziv Nemačkog Rajha na svetskoj izložbi u Barseloni projektovao Nemački paviljon. Gradonačelnik Desaua Hese je zapisao: „On je visok, jedna markantna figura, odaje utisak unutrašnje stabilnosti i samouverenosti... Nema sumnje, on je osoba koja bi mogla da Bauhausu povrati vođstvo koje je skoro izgubilo autoritet.“

Novi kurs škole Bauhaus

Na samom početku rada Misa je dočekao studentski štrajk. Studenti su smatrali da otpuštanje Majera nije u redu, i da je trebalo i oni da se pitaju. Stvari su počele da se komplikuju te je Mis bio prinuđen da reaguje. Sa gradonačelnikom Heseom i jednim predstavnikom studenata odlučio je da zatvori Institut, i da ga sledećeg meseca ponovo otvori, a da se svi studenti ponovo prijave za studije. Ova situacija je iskorišćena da se oko 24 studenata izbaci iz škole, tj. da im se ne odobri ponovni upis jer su bili pripadnici komunističke ideologije, kao i nekolicina studenata koji su zastupali krilo odano bivšem direktoru Majeru.

Mis Van Der Ro je Bauhaus definisao kao „zanatsku, tehničku i umetničku obuku studenata.“ Mis je školu uredio moglo bi se reći nedemokratski. Da bi učvrstio svoj autoritet iz Veća mastera izbačeni su studentski predstavnici koji više nisu imali pravo glasa, a Veće je dobilo novo ime - Konferencija. Zabrane su bile izričite, a povrede strogo kažnjavane.

1932. objavljeni je novi nastavni program sa akcentovanjem arhitektonske radionice kao najznačajnije, čak više nego što je to bilo za vreme Majera. Dok je Majer pratio originalnu viziju Gropiusa. Mis je imao potpuno druge prioritete. Novi nastavni plan je reorganizovao studiranje i obrazovnu filozofiju usmerio u novom pravcu. Škola Bauhaus je suštinski pretvorena u školu arhitekture.

Radionica za dizajn enterijera koja je formirana pod Majerom je održana, kao i radionice za tekstil i advertajzing. Međutim fotografija, koja je bila sastavni deo advertajzing programa je osamostaljena. Stvorena je radionica za slobodnu umetnost. Predavanja su sada počela da liče na klasična predavanja, malo se vremena provodilo u radionicama kao ranije. Kao što se može i pretpostaviti, ovakve promene nisu bile ocenjene kao pozitivne od strane studenata.

Finansijski problemi - političke borbe

Iako je Mis preduzeo radikalne mere da depolitizuje Bauhaus, nije mogao da pobegne od političkih pritisaka u Desau.

Iako je još 1929. budžet škole duplo smanjen, to se tek 1932. otkrilo. Kao najveći neprijatelj Bauhausa pojavila se tada još opoziciona Nacional Socijalistička Partija. Pritisci spolja nisu bili jedini, u samoj školi pojavili su se ozbiljni problemi. Smanjenje budžeta je primoralo školu da traži alternativne izvore finansiranja, kao na primer korišćenje licenciranih studentskih projekata. Međutim to nije bilo dovoljno da pokrije troškove materijala, održavanja, profesorskih plata itd.

Veliki broj studenata se sa Misom sastao u školskoj kantini zahtevajući da se novac od prodaje autorizovanih studentskih radova iskoristi u druge svrhe. Zahtevali su smanjenje profesorskih plata i veći broj stipendija. Mis je ovaj sastanak napustio a pošto studenti nisu hteli da izađu direktor je angažovao policiju da rasturi ovaj skup. Tom prilikom pohapšeno je oko petnaestak studenata zajedno sa dvojicom vođa ovog protesta koji su proveli oko četiri nedelje u zatvoru. Ovi studenti su istog momenta izbačeni iz Bauhausa.

Većina profesora je podržavala ovakve mere. Studenti su kritikovali: „Apolitička predavanja su organizovana tako da Bauhaus poziva gostujuće profesore koji pripadaju desnim i centralnim partijama, koji sa sobom donose neestetski rad i polako uništavaju i ovo malo preostalog kvaliteta škole..“ Ovom periodu zaista treba priznati da je iz Bauhausa izbačeno političko delovanje koje se razvilo za vreme Majerovog rukovodstva.

Politički kraj Bauhausa u Desau

Politizacija nemačkog društva kasnih dvadesetih i početkom tridesetih nije zaobišla ni Bauhaus. Praćeni svetskom ekonomskom krizom 1929. godine, parlamentarni izbori održani 1930. za Rajhstag su Nacional Socijalističkoj Partiji donele po prvi put većinu. Adolf Hitler je sebe prozvao „Führer“-om, tj „vođom“, buduće Nemačke. Iste godine na izborima su i komunisti dobili zavidan broj glasova.

U Tiringenu udeo u vlasti na republičkom nivou uzeli su nacional socijalisti, a iz njihovih redova kao ministar prosvete došao je Vilhelm Frik. Frik se odmah postarao da umanji uticaj moderne umetnosti i kulture. Frik je u Vajmaru zatvorio naslednika Bauhausa „Akademiju Arhitekture i Umetničkog Zanatstva“, da bi je zatim ponovo otvorio ali ovog puta sa drugom postavkom profesora i direktora koji su podržavali naci-ideologiju. Akademija je dobila novo ime: „Državna škola za arhitekturu, likovnu umetnost i zanatstvo“. Novinski naslovi prenosili su moto ove škole: „Ispovest uzvišene Nemačke“. To je bio put ka stvaranju vrednosti koje je trebalo da promovišu herojsku umetnost „prikladniju rasi“. U Nemačkoj je počelo sistematsko uništavanje svake vrste umetnosti koju su nacisti smatrali kao nedostojnu.

1931. i 1932. nacisti su ponovili trijumf na izborima. U Dasau su od 36 mandata dobili devetnaest. Sada im ništa više nije bilo na putu da imaju čistu većinu, pedeset posto plus jedan glas. Dotadašnji gradonačelnik Hese, koji je štitio Bauhaus, više to nije mogao činiti.

Nacisti Desaua su zahtevali hitno zatvaranje škole Bauhaus: „Zahtevamo da istog momenta ukinete svaku vrstu finansiranja Bauhausu. Profesori stranci moraju pod hitno biti otpušteni bez daljnjeg! Strašno je da nemački radnici nemaju posla, dok njihove poslove zauzimaju neki stranci, a da ih ti isti radnici preko poreza plaćaju!“

I 1932. godine, na glasanju za zatvaranje škole, protiv ovog nacističkog predloga, glasalo je samo četiri komunistička poslanika i Hese, dok su socijal demokrate ostale uzdržane. Iako su tradicionalno podržavali Bauhaus, smatrali su da bi im javna podrška Bauhausu odnela glasove.

Bauhaus u Berlinu

Po zatvaranju u Desau, Bauhaus je dobio dve ponude za nastavak rada od dva socijal demokratska grada, Magdeburga i Lajpciga. Kako bilo, Mis je već par meseci pre zatvaranja odlučio da nastavi školu kao privatnu u Berlinu. Nekada „Institut za dizajn“ sada ima novo ime: „Nezavisni Edukativni Istraživački Institut“. Mis je prvo iznajmio staru fabriku u zapadnom Berlinu. Studenti su o tome obavešteni kao i o povećanju troškova studiranja.

Mis je objasnio svoje namere: „Mi moramo obučiti arhitekte tako da odlično vladaju svakim segmentom arhitekture, od malih stanova do urbanizma - ne samo u smislu građevinarstva već i u uređivanju kompletnog enterijera, od pokućstva do tekstila.“ Mis je imao dva osnovna finansijska oslonca: licenciranje proizvoda, kao i plate profesora koje će isplaćivati grad Desau, na šta se i obavezao do 1935. godine.

Ali uskoro će se politika umešati i u Berlinu. Po preuzimanju vlasti u Desau Nacional Socijalistička Partija je osnovala istraživačku komisiju koja je trbalo da nađe dokaze boljševičkog delovanja Bauhausa. U cilju istrage policija je otputovala u berlinski Bauhaus da nađe dokaze. U školu je upala policija predvođena Gestapoom i razjurila se po školi. Dokazi za takvo delovanje su „pronađeni“ - osim par komunističkih novina i školskih fotografija ništa nije nađeno. Ali to je bilo dovoljno nacistima da Bauhaus optuže. Škola je zatvorena.

U ovaj postupak uništavanja škole bile su upletene tri državne organizacije: tajna policija (Gestapo), Ministarstvo umetnosti, Okružno školsko veće i Alfred Rozenberg, kao vođa nacističke organizacije „Borbena liga za nemačku kulturu“. Rozenberg je bio inače ideolog i šef diplomatje nacista (posebno se angažovao oko „jevrejskog pitanja“). Nirnberškom procesu je osuđen na smrtnu kaznu vešanjem 1946. godine.

Mis je sve činio da ponovo otvori školu. Od Gestapoa je konačno dobio odgovor da će mu dozvoliti otvaranje ali pod određenim uslovima. Jedan od uslova je bio da gospodin Kandinski više ne bude član profesorskog kadra, što važi i za sve članove čije je poreklo jevrejsko. Takođe se „predlagalo“ da bi najbolje bilo kad bi se profesori učlanili u Nacional Socijalističku Partiju, kao i popravljanje programa škole i usklađivanje sa nacionalsocijalističkom orijentacijom. Na ovakve uslove bilo je nemoguće pristati.

11. avgusta 1933. godine Mis Van Der Ro je poslao pamflet svim studentima objavljujući šta je odlučeno na poslednjem sastanku profesora. On je obrazložio da „škola iz veoma teških ekonomskih razloga nije u mogućnosti da nastavi rad.“ To su bile zadnje reči škole Bauhaus.

Пребачено са чланка. Није лепо само тутнути текст, а обрисати већ постојећи. Према томе, ово треба да се ћирилизује, среди и инкорпорира у већ постојећи текст (или обрнутно). До тада ће да стоји овде --Φ ί λ ι π π ο ς | ⌘ 15:09, 25. фебруар 2007. (CET)

Како год, изузетан текст. Надам се да нема проблема са ауторским правима. -- JustUser  JustTalk 15:31, 25. фебруар 2007. (CET)