Разговор:Марина Абрамовић/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Отац Абрамовичке није погинуо у НОБ-у, али јесте проглашен народним херојем, послије рата. Родитељи су јој се развели, односно отац је напусто породиу, или тако некако... Углавном информација да је погинуо у НОБ-у није истинита. —-Славен Косановић- {разговор} 21:22, 23. новембар 2007. (CET)

Јасно да није, ако се узме у обзир да је њен датум рођења 30. новембар 1946, а да је НОБ окончан 15. маја 1945. (то би била једна прилично дуга трудноћа :Р) -- Обрадовић Горан (разговор) 21:28, 23. новембар 2007. (CET)

Податак сам преузео из пољске Википедије где каже да је убијен заједно са својом браћом 1938. године али ако то није тачно исправићу то односно тај део обрисати --Vcesnak (разговор) 21:29, 23. новембар 2007. (CET)

Има доста информација о њој на Нету, тако да Гуглањем није проблем провјерити, мислим ако још неко сумња. А што рече Горан, била би то прилично дуга трудноћа, или драги нам Воја онда не би сигурно био отац... :) —-Славен Косановић- {разговор} 21:35, 23. новембар 2007. (CET)

Koliko ja znam ona je crnogorka a ne srpkinja — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 195.66.167.5 (разговор • доприноси) | 10:21, 28. јун 2010.

"Ножеве је користила тако што их је брзо забадала између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож."

Posle ovoga slede opisi i drugih "umetničkih poduhvata". Šta, sad ćemo i to smatrati umetnošću? Ja mogu samo da primetim da su u naše vreme vrata ludnica širom otvorena i da tamo nema nikakvih čuvara. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 82.72.194.118 (разговор • доприноси) | 11:12, 19. фебруар 2012.

Па ритуали у домородачким племенима су умјетност, а има их свакаквих, тако да то ту има своје поријекло. Умјетности није само декорација палата и станова. --Славен Косановић {разговор} 11:22, 19. фебруар 2012. (CET)

Neka Marina onde ide po domorodačkim plemenima i njima drže te svoje "umetničke" performanse. Možda će je oni razumeti. Za nas civilizovane ljude to jeste, i ostaje, patološka potreba za samopovređivanjem, i to pred svedocima (publikom). Jel to ono što smo postigli posle nekoliko milenijuma kulturnog razvoja? — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 82.72.194.118 (разговор • доприноси) | 11:38, 19. фебруар 2012.‎

Па она је провела годину дана међу њима, у Аустралији. Није свијет само наша „цивилизација“. Друго, бол је умјетничка тема од памтивијека, третиран на разноразне начине. Када човјека престане занимати он сам, онда више неће бити човјек. --Славен Косановић {разговор} 11:54, 19. фебруар 2012. (CET)

Možda je trebala tamo i da ostane. Šta je godina za tako veliku inspiraciju!? Ja sam naivno mislio da je umetnost postupak estetizacije i da je on svojestven zapadnom kulturnom krugu dok kod domorodačkih plemena umetnost, zapravo, i ne postoji u našem smislu te reči, reč umetnost kod tih plemena nije dovoljno diferencirana od mistike i religije. Dakle, sve je još u jednom svojevrsnom psihološko-socijalnom jedinstvu. Samo kod civilizovanog čovek zapadnog kulturnog kruga diferencijacija je potpuno izvršena pa mi jasno razlikujeno šta je umetnička estetizacija, šta pripada religiji ili religioznoj doktrini a šta je ideologija. Zato ja ne vidim na koji način Marina Abramović, i šta ona to, estetizuje bodeći se noževima!? To ako ima bilo kakvog smisla može imati upravo u tim kulturama koje pominjete - domorodačkim, jer nije nemoguće da je samobodenje jedan smešani postupak vračanja i verovanja u zle duhove kojima se na ovaj način (eventualno) može podići i privoleti ih da nas ostave na miru i ne pate nas više jer smo se, eto, sami već dovoljno napatili sa tim oštrim predmetima. Kad to neko radi u našem kulturnom krugu onda ja to ne mogu drugačije da shvatim osim da su vrata ludnica nebranjena i da nas još svakojaka čuda čekaju! — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 82.72.194.118 (разговор • доприноси) | 12:56, 19. фебруар 2012.

Границе „умјетности“ су подавно управо срушене. Марсел Дишан, Јосеф Бојс, филозоф и теоретичар естетике Џон Дјуи (који је рекао да су свакодневна искуства исто што и умјетност), итд. „Естетизација“ је, међу многим данашњим савременим умјетницима, а и у умјетничким круговима, пежоративан појам, који има слично значење као „декорација стана“. Пропустили сте штошта у вези промјена концепта „умјетност“ у посљедњем вијеку (ХХ), управо на том Западу. --Славен Косановић {разговор} 13:37, 19. фебруар 2012. (CET)

Kad govorim o zapadnom kulturnom krugu onda mislim na onu kulturu koja je začeta u Staroj Grčkoj, pa onda Rim, i do naših dana, a ne na "zapadno" u geopolitičkom smislu. Estetizacija može kod vas u selu imati i pežorativno značenje ali u mom nema ni pejorativno, a naročito ne pežorativno. Krenite od Poetike i Države, pa prema našem vremenu, i nađite na kojim to tradicijama, filozofskim, religioznim ili ideološkim, počiva pejorativno shvatanje umetnosti kao procesa estetizacije činjenica iz spoljnjeg sveta. Nećete ih naći. Ali, velim ponovo, kad se vrata ludnice otvore, svakakva se čuda događaju. I zanima me, baš ovako iskreno, da li bismo postigli vrhunac umetničke ekstaze kad bi se Marina bola noževima na sceni, ali da napravimo i interakvitno pozorište pa da i publika na ulazu dobije po jedan set oštrih noževa pa kad Marina počne sebe da bode da se i publika pridruži i da bode ili sebe, ili komšiju. To bi tek bila umetnost, priznaćete! — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 82.72.194.118 (разговор • доприноси) | 14:34, 19. фебруар 2012.‎

Па умјетност јесте метафора „чињеница“ из свијета. Само у модерној и савременој умјетности оне се више не „уљепшавају“, како не би повриједиле неку осјетљиву душу. Овдје су ножеви чињеница која може нанијети бол, а уједно и метафора бола. Међутим, естетизација је појам који је имао и неки други смисао, наиме користе се у контексту „уљепшњавања стварности“, нарочито од романтизма и то је оно што је сметало многим авангардним умјетностима, почев од дадаизма, па надаље. Дадаисти, у своје вријеме, рекоше да је неморално „уљепшавати стварност“ за буржоазију, док око њих траје крвави Први свјетски рат; Теодор Адорно, такође, у сличном контексту рече, да је „стварати поезију након Аушвица немогуће“. Иначе, онако како схваташе умјетност у Старој Грчкој, односно као једну врсту „моралног образовања“, ми то одавно тако не схватамо. Чак од средњег вијека. Опет, кажем, пропустили сте читаву авангарду ХХ вијека. Такође морате узети у обзир да постоји нека умјетност која се зове перформанс и у којој је умјетниково тијело медиј и средство. Дакле, умјетниково тијело је умјетнички алат, подлога и средство комуникације идеје. Не морате прихватити да је то умјетност, али можете почети да не негирате да се и та умјетност цијени у свијету као и да има своју публику. Свако добро. --Славен Косановић {разговор} 17:28, 19. фебруар 2012. (CET)

Da, ako vi stavljate jednakost između estetizacije i ulepšavanja onda može postojati, ne samo pejorativno shvatanje estetike, nego čak i pežorativno! Estetizacija nije ulepšavanje i ako to ne znate onda se ja pitam ko je više propustio od nas dvojice. Takođe svako dobro i nemojte ni da pomislite da sami radite kod kuće ono što ste videli da je uradila umetnica na sceni! Može biti životno opasno! — Претходни непотписани коментар оставио је корисник ‎82.72.194.118 (разговор • доприноси) | 22:10, 19. фебруар 2012.

Свакако да је „естетизација“ као појам највише повезан са идејом уљепшавања (идеализовања) стварности. А у прилог томе говори и добар дио умјетности до двадесетог вијека, почев од идеализованих грчких скулптура, идеализованих хришћанских фигура ренесансе, па до опијајућуег колоризма импресионизма. Чак и сама ријеч естетика у општим рјечницима многих језика, дефинише се као „скуп приниципа који се тичу љепоте и њеног вредновања“. Међутим, многи савремени умјетници су одавно одустали од „уљепшане“ стварности. Сама умјетница, о којој је овдје ријеч, у једном од својих првих видео-радова „Умјетност мора бити лијепа & Умјетник мора бити лијеп“, иронијом устаје против таквих схватања. А много прије ње, већ поменух прве авангарде с почетка двадесетог вијека. На крају, не брините за моје здравље, већ покушајте да будете отворенијег ума. Посматрати свијет с позиције искључивости и у црно-бијелој техници, осиромашује духовни потенцијал човјека, што је, по мом мишљењу, много горе него повриједити се ножем. :) --Славен Косановић {разговор} 01:15, 20. фебруар 2012. (CET)