Разговор:Саборна црква у Новом Саду/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Претходни садржај чланка се налази испод. Овде је пребачен јер не одговара у потпуности енциклопедијском стилу исања. Ко жели може да га искористи. Део овог текста је мало прерађен и остављен на чланку --Јован Вуковић (р) 18:29, 16. фебруар 2007. (CET)

• Садржај са чланка:

САБОРНА ЦРКВА је најзначајнији православни храм у Новом Саду и представља главну епископску цркву у Бачкој. Налази се одмах по уласку у Пашићеву улицу из Змај Јовине, иза Владичанског двора.

Најранији помен Саборне цркве потиче из 1720. године када је то био мањи храм који је убрзо (1734.) замењен новим. Временом је и ова црква оронула због чега је пред крај 19. века донета одлука о њеној другој, свеобухватној обнови (прва обнова је била 1851.г.). Данашњи изглед црква добија у великој обнови почетком 20. века у време владике Митрофана Шевића. Изглед је приликом те обнове барокизиран и знатно измењен.

У последњој обнови измењена је и унутрашњост храма и тада црква поприма своје уметничке монументалне одлике. На иконама је највише радио уважени Паја Јовановић, један од највећих сликара Србије. Израдио је све иконе на иконостасу (укупно 33), затим и историјске слике изнад обе певнице, «Крунисање Стефана Првовенчаног» и «Св.Сава мири завађену браћу Вукана и Стефана». Јовановић је урадио и две велике иконе на троновима (богородичин – лево, и архијерејски – десно), као и зидну орнаментику. Сјајно су изведене и зидне слике «Мијсије са четири пророка на облацима» - у лунети западног зида изнад хора, «Саваот у слави небеској» - слика окружена анђеоским ликовима налази се на своду централног дела наоса где су такође распоређене и композиције са четири јеванђелисте, Марко, Лука, Јован и Матеја. Све ове композиције, заједно са сликом на своду изнад солеје («Св. Дух» представљен у лику голуба), радио је академски сликар Стеван Алексић. Светлост у унутрашњост допире преко величанствених полихромних витража које је по нацртима Паје Јовановића израдио Имре Желер из Пеште.

Престоне иконе на иконостасу су необичне лепоте и представљене су по свим правилима православних храмова. С десна на лево налазе се композиције Св. Јована Крститеља, Исуса Христа, Богородице и Св. Ђорђа – престона икона која на иконостасу стоји на левој страни означава свеца којем је храм посвећен; у овом случају то је Св. Ђорђе, слава цркве (6. мај) и светац заштитник Новог Сада. Изнад ових икона налази се тзв. апостолски фриз са малим иконама апостола, затим следи друга и трећа секција иконостаса са иконама које представљају библијске сцене (Васкрсење, Вазнесење, Богојављење и сл.), а на самом врху се налази Распеће које је Паја Јовановић осликао на лиму. Читав иконостас је богато украшен дуборезом и флоралним мотивима.

Интересантна је икона заштитника цркве и града, Св. Ђорђа. На композицији је представљен као свети ратник у римском оклопу са копљем у руци. Паја Јовановић се у приказивању лика Св. Ђорђа послужио ликом Ленке Дунђерски, најлепше Новосађанске свог времена.

Сво уметничко благо Саборног храма Св. Великомученика Георгија, је сврстано у највише домене српског сликарства с почетка 20. века.

У порти цркве налази се најстарији сачувани споменик Новог Сада, БОГОЈАВЉЕНСКИ КРСТ од ружичастог мермера. Крст је постављен на постаменту на којем стоји натпис о дародавцу Марији Трандафил. До краја Другог светског рата овај споменик је красио Змај Јовину улицу и налазио се на месту данашњег споменика Јовану Јовановићу Змају.

У црквеним прославама, како говоре сећања старих Новосађана, најлепше је било о Богојављењу и Врбици. На Богојављење (велики православни празник који се слави 19. јануара у помен догађаја када се Бог јавио и указао на сина свог Исуса) кретале су литије (данас обновљена традиција) из Саборног храма. Предводио их је епископ Бачки носећи дрвени крст. Иза владике ишли су свештеници са барјацима (литије) и кандилима, а иза њих кретала се велика светина. Литија се кретала преко Дунавске улице до обале Дунава где је владика бацао крст у ледену воду и по обичају они најхрабрији и највернији би пливали до крста и износили га на обалу. За Врбицу (Лазарева субота – слави се недељу дана пре васкрсне суботе у знак сећања на улазак Христа у Јерусалим када су га на капијама града дочекала деца) читав град би одзвањао од малих звончића која деца носе око врата (звонца симболишу дечију радост у Јерусалиму). Тада се изводи церемонијална литија која у поворци три пута обилази око Саборне цркве и тада се освештавају врбине гране (врбица) које замењују палмино лишће које је Христ носио приликом уласка у Јерусалим. И данас се Врбица прославља и тада се око Саборне цркве окупља велики број становника Новог Сада. Текст приредио уз коришћење архивске грађе и истраживања Драган Пушић-Суботић