Разговор:Српскохрватски језик/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Политичарење

Политички мотивисане лингвистичке неистине неће стајати на српској Википедији докле год ја на њој радим. А ево и појединачне критике дотисчних неистина:

1. Српскохрватски језик (или хрватскосрпски језик) је заједничко име за бошњачки, српски и хрватски језик.
   • Српскохрватски није заједничко име за поменуте три стандарднојезичке форме, а потогову није заједничко име за све дијалекте на просторима западнојужнословенског језичког простора. Српскохрватска стандарднојезичка форма је постојала док су постојале подржавајуће политикче (друштвене) структуре. На истоветан начин данас постоје и остале три поменуте стандарднојезичке форме. --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)
2. После распада СФРЈ и политичког утицаја језик званично више не постоји, тако да данас постоји у четири варијанте: српска, хрватска, бошњачка и црногорска (Прве три варијанте представљају и службене језике, док црногорска варијанта још није добила званичан статус, иако се око 22% грађана Црне Горе изјаснило да говори овим језиком). --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)
   • Ово је тако офрље речено и представља једностран политички (а не лингвистички!) поглед на догађаје. Управо су захваљујући политичком утицају настале све стандарднојезичке норме на свету, међу којима и српскохрватска. --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)
3. Релевантни светски лингвисти и даље третирају српскохрватски као један језик, који има четири варијанте.
   • Ниједан "релевантни светски лингвист" неће рећи да је једна стандардно језичка форма "садржи у себи четири", осим ако се не ради о подскуповима које сама норма дефинише. А српскохрватска језичка норма никад није дефинисала да има три или четири варијанте (или колико већ). Постојала су, као и у српској стандардној норми два наречја: екавски и ијекавски. То, наравно, не говори ништа о лингвистичкој структури поменутих стандарднојезичких форми или о сличности између дијалеката на овим просторима. --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)
4. Подела српскохрватског језика на четири нова језика је више политичка, него научна. Релевантни светски лингвисти и даље третирају српскохрватски као један језик, који има четири варијанте.
   • Ова реченица је политичка пропаганда и као таква је истоветна скорашњим покушајима љотићевске пропаганде на српској Википедији.
5. Неки лингвисти и међународне организације данас овај језик називају и као БСХ језик (на енглеском: BCS language).
   • "Неки лингвисти" су политичари (не лингвисти!) који покушавају да пронађу јединствен назив за три стандарднојезичке норме у Босни и Херцеговини. Преко тога што је ово политичка пропаганда, уједно је и дезинформисање људи. Не постоји иоле признатији лингвист који овим именом назива језик. То што радио Слободна Европа тако зове тај језик, није никакав лингвистички факт, већ је политичарење. --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)

Да резимирам: Не пишите политички проблематичне текстове о теми коју не познајете!!! --Милош Ранчић (разговор) 16:21, 13 мај 2005 (CEST)

Ок, Милоше, питаћу те само ово: имаш ли један једини доказ да су српски, хрватски и босански различити језици, а не један исти језик, који се из политичких разлога третира као три? Значи на основу ког научног критеријума (изузев пописа становништва) можемо да тврдимо да су то различити језици??? Корисник:PANONIAN

Прво прочитај шта сам тачно написао :) Име српскохрватски језик, као и имена српски, хрватски итд. су имена за стандарднојезичке форме и као таква (имена) су политичког, а не лингвистичког карактера. Са једне стране, лингвистички су то 99% исте структуре, са друге, политичке, нису. Оно што сам навео горе јесте да назив српскохрватски језик, који описује једну политичку норму не може бити опште име за три друге политичке норме. Што се тиче лингвистичких термина, то је друга ствар и о томе се да расправљати (како је најбоље ту групу дијалеката називати и сл.). У суштини, кад су језички системи у питању, њих је најбоље описивати лингвистичким именима: штокавски, чакавски, кајкавски, торлачки и сл. Надам се да си разумео шта сам хтео рећи, а ако ниси, могу и детаљније. --Милош Ранчић (разговор) 17:16, 19 мај 2005 (CEST)

Vječna tema

Hm...kud će suza neg' na oko. OK, da probam dati mali prilog:

• pitanje je li nešto 1 jezik s 2/3/4/5.. varijanata ili se radi o 2/3/4/5.. jeika je isključivo političko. Tvrdnja da je "nešto" lingvistički jedno, a politički drugo-nema previše smisla. Imenovanje i identitet jezika su jedino politički. To me podsjeća na situaciju kad sam na sci.lang postavio nekoliko pitanja o tome je li kineski jedan jezik ili više njih, jesu li jedan hindi i urdu itd. (nisam uzeo za primjer ove jezike). Odgovor je bio jasan i jednoznačan: je li "nešto" jezik ili dijalekt, jesu li neke forme varijante ili zasebni jezici, ...- to je uvijek i jedino političko pitanje i odluka.

• kriteriji koji su se najčešće postavljali u klasifikaciji jezika su uglavnom dvostruki: genetski/rodoslovni i tipološko-strukturni. Dobra je ilustracija u Katičićevoj knjizi "Novi jezikoslovni ogledi", 1986, sa zapadnonjemačkim jezicima, gdje se vidi da ni jedan od ova dva, uobičajena kriterija, ne zadovoljava. Zadovoljavajući je jedino, koliko-toliko, vrijednosni.

• dokaz da nema pravih kriterija je i broj jezika: većina udžbenika kaže da je broj jezika na svijetu od 4.000 do 8.000. Obično se ide oko 6.500, dok je po nekim broj tek 3.000, a po drugima oko 17.000. Tako široka varijacija je pokazatelj da ne postoji stručni kriterij za "biti jezikom".

O ostalom bi se moglo u detalje, no, i ovo je dovoljno...Mir Harven 18:04, 19 мај 2005 (CEST)

Што би рекао онај, увек му заборавим име, "Језик је дијалекат са војском и морнарицом." :) Да, стоји то да је класификација језика увек политичка. Али, ту има неких али... --Милош Ранчић (разговор) 19:57, 19 мај 2005 (CEST)

Када кажем "са лингвистичког становишта", онда ту говорим о структури јер се лично (још увек) не бавим дијахронијом, па ме не занимају у овом тренутку генетске класификације. Ако могу по врло истим ;) принципима да проучавам два феномена који се називају различито, онда је то за мене "лингвистички један језик". Е, сад. Стварно не занима да свој научни рад прилагођавам политичким приликама. У том смислу ћу вероватно, када у раду изађем из норме српског језика, реферирати на "штокавски језички систем" или нешто слично. Наравно, са одредницама ако се ради о појединачним нормама. Генетика је друга прича, која ми је у овом тренутку далеко од детаљног истраживања. --Милош Ранчић (разговор) 19:57, 19 мај 2005 (CEST)

Што се тиче смисла Катичићевог истраживања, мени је одговор јасан: друштвени односи јесу од пресудног значаја за развој неког језика. Уосталом, мислим да смо сведоци изумирања врло посебних језичких система и на нашим просторима: сумњам да ће торлачки и чакавски (а вероватно и кајкавски; хехе, можда ћете, због кајкавског, и ви постати екавци, што би, вероватно, уз одређену лексику једино остало од кајкавског у хрватском стандарду) преживети овај век ако се све пусти низ воду као што се пушта. Наравно, процена колико је то добро или лоше је нешто на шта, по мом мишљењу, савремена наука не уме да одговори. (Али ако ћемо да је опрез мајка мудрости, онда се може рећи да преферирам конзервативност по том питању, тј. очување дијалеката битно различитих од структура стандардних језичких система.) --Милош Ранчић (разговор) 19:57, 19 мај 2005 (CEST)

Али, да се вратим на значај... Јесу друштвени односи од пресудног значаја за развој језичких, али док ти друштвени односи не измене језичке системе, њих третирам као процесе који су од секундарне важности. Од примарне ми је важности нпр. да исти програм (вероватно уз неке минималне измене) могу протерати и кроз текст писан ијекавском српском нормом и кроз онај писан хрватском нормом. --Милош Ранчић (разговор) 19:57, 19 мај 2005 (CEST)

---

Hm...ne bih komentirao dio po dio (oteglo bi se..), pa ću samo ukratko. Koliko vidim, govoriš/pišeš o strukturno-tipološkom pristupu. OK. No- o tom bih rekao 2-3 riječi:

a) Katičićev je primjer dobar (sigurno bi se još bolji mogao naći u primjeni na skandinavske ili sjeverozapadne indijske jezike): strukturno imaš 4 jezika za zapadnogermanski slučaj: nizozemski, niskonjemački, visokonjemački i jidiš. Znaš i sam da se u klasifikacijama kao jezici navode njih 3- nizozemski, njemački i jidiš. Dakle- struktura baš i nije neka fora. Uzgred- sudeći po domaćim udžbenicima (npr. Škiljanovom iz 1986 (?) i Matasovićevom iz 2001. –a sigurno je slično i s literaturom na ruskom, engleskom itd.), primjeri hindija i urdua, te malajskog i bahasa indonežanskog dobro ilustriraju tezu: po Škiljanu (1986.) hindi je jedan jezik, kao i malajski. Nema urdua ni indonežanskog. Po Matasoviću imamo 2 i 2 (hindi i urdu, malajski i indonežanski). Obje knjige imaju pretenziju da klasificiraju jezike po strukturi (Matasovićeva se zove «Uvod u poredbenu lingvistiku»). E pa- kako to ? U 15 godina evo «novih» jezika. Naravno, može se reći da je suvremeniji pristup ustupak politici. No, to ne mijenja ništa na stvari. Svaka klasifikacija je, u neku ruku, ustupak «politici».

b) vidim (ili mi se čini) da je strukturni pristup uglavno ograničen na ono što bismo mogli nazvati «jezgrenom gramatikom», tj. morfosintaksom. Iako srpski i hrvatski (sada, sinkronija) nisu isti ni na tim poljima (najviše u sintaksi- dakanje itd.)- ipak je to redukcionistički pristup. Teoretsko lingvistički opis jezika je, znamo, uz možebitne prijeporne discipline, dan u sljedećim jezikoslovnim granama: fonetika, fonologija, morfologija, tvorba riječi, sintaksa, semantika, pragmatika, stilistika, leksikologija. Neki ne bi stavili fonetiku, neki bi dodali diskurs,..-no, to je kojih 5-9 disciplina koje opisuju jezik. Koliko znam: hrv. i srp. se razlikuju u tim disciplinama, u nekima više, u drugima manje. Ukratko: to nisu teoretsko lingvistički jedan jezik (iako su, naravno, veoma bliski), jer se na više razina lingvističkog opisa ne poklapaju.

c) elementarna ilustracija: srpski i hrvatski često se uspoređuju s dvama varijantama engleskog, američkom i britanskom. No- to je nerealno. Uzmimo dva romana iz 20. stoljeća- recimo, neka engleski budu Lawrenceov i Woolfove («Women in love», «Mrs. Dalloway»), a američki kakav Hemingwayev i Fitzgeraldov («The sun also rises», «The great Gatsby»). Nemoguć je prijevod s američkog na britanski i obratno. Razlika bi bila, tek rijetko, u –ise i –ize (realise/realize) i –our/-or (colour/color). I gotovo. Uzmimo pak 2 hrvatska- neka budu Krleža i Marinković («Na rubu pameti», «Kiklop»), te 2 srpska-Crnjanski i Andrić («Seobe», «Na Drini ćuprija»). I tu vidimo da je prijevod s jednog na drugi itekako moguć- praktički se svaka stranica razlikuje (neka su na latinici svi, nema veze): od fonologije do leksikona, od tvorbe riječi do semantike. Drugi, dosta trivijalan primjer: američki i engleski stručnjaci su često zajednički autori udžbenika (vidio sam nedavno jedan iz kvantne kemije). Nemoguće je da srpski i hrvatski budu, na istom jeziku, skupni autori nekog sveučilišnoga udžbenika iz, recimo, kemije ili biologije.

Vidim da nešto «jatuješ». IMO- taj jat i nije tako važan. Ovdje u Zagrebu ne vidim utjecaj kajkavskog u ekavizaciji, nego najviše u naglasku. U srpskom će ijekavski nekako opstati, vjerujem, no-to mislim nije presudno (iako ni nevažno). Latinica/ćirilica, jekavski/ekavski su važni kao simboli identiteta-no, jezik je širi fenomen. Kao što rekoh- od fonetike do leksikona.Mir Harven 00:25, 20 мај 2005 (CEST)

Неприхватљив назив језика којим се користе Бошњаци

Ако се прихвати све што стоји у овом тексту (иако га нису писали лингвисти, чим се усуђује да изједначава српски и хрватски језик) ипак је неприхватљиво језик који користе Бошњаци на српском језику звати босански, пошто се овај језик зове бошњачки, што је већ објашњавано прије на другим разговорима о бошњачком језику на српској википедији. Ову сам неправду већ једном исправио, међутим, неко је опет вратио на босански! Молио бих вас да уважите ову сугестију или барем да о овом дате своје мишљење. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник SergiPopescou (разговор • доприноси) | 12:34, 22. март 2006

Узгред, буди речено, треба погледати чланак на Хрватској википедији! Ако већ чланак није иоле озбиљан, као што је у Хрвата, не треба га ни бити! — Претходни непотписани коментар оставио је корисник SergiPopescou (разговор • доприноси) | 15:28, 22. март 2006

Наравно твоје измене је опет вратио покрајац. Али да не коментаришем о њему много. И чланак се код нас зове Бошњачки језик --Јованвб 15:49, 22. март 2006. (CET)

У питању је контекст

Вратио сам измјене анонимног корисника који је у чланак убацивао Војводину као посебан ентитет у контексту гдје се помињу државе. По линку [1] на документ који је анонимни корисник поставио о законима о равноправнсти језика у Војводини, помиње се да су службени језици српски, хрватски, мађарски, русински, итд. Дакле, ствар је у томе, да у контексту држава у којима је службен одређени језик, Војводина се не може ту сврстати, јер није суверена држава, него аутономна покрајина државе Србије. У неком другом контексту, на примјер, регионалном или нешто слично може се говорити о службеним, односно кослужбеним језицима у Војводини. У том случају било би потребно направити посебан одјељак у овом чланку, гдје би се направила листа регија у бившој СФРЈ, у којима је одређени језик службени. Да ли је потребно правити тај нови одјељак, то треба да усагласе више чланова заједнице. Молио бих коментаре осталих на тему... --Славен Косановић {разговор} 20:58, 10. септембар 2006. (CEST)

Примери истоветности и разликовања језика

Постоји десет начина на који се нека реченица може написати у сваком од ових (политика диктира) језика. Не видим сврху тих примера или потенцирања "различитости", пошто иста постоји и унутар, нпр, Српског језика, те сами примери постају обесмишљени. --PrimEviL | pismonoša 19:01, 26. новембар 2011. (CET)

Твој став Хрвати виде као шовинизам, па ће хистерично да викају „Велика Србија“ кад прочитају твој коментар. --Pepsi Lite (разговор) 07:28, 28. новембар 2011. (CET)

Добро, "нпр, Хрватског језика". Боље? :) --PrimEviL | pismonoša 03:30, 30. новембар 2011. (CET)

То што су копирали Караџићев правопис ће увијек бити проблем за нас Србе. --Pepsi Lite (разговор) 06:28, 30. новембар 2011. (CET)

hrvatski	srpski
Na Božićno jutro sneno i mutno u kaputu očevom, malčice prevelikom došao sam na njena vrata da joj kažem baš da odlazim Jer nitko nije znao sakrit suze k'o Marina imala je oči boje vena boje vena, boje Dunava u je, u je, je, je boje vena, boje Dunava u je, u je, je, je	Na Božićno jutro sneno i mutno u kaputu očevom, malčice prevelikom došao sam na njena vrata da joj kažem baš da odlazim Jer niko nije znao sakriti suze k'o Marina (da sakrije suze k'o Marina) imala je oči boje vena boje vena, boje Dunava u je, u je, je, je boje vena, boje Dunava u je, u je, je, je

Jasno vam je da se recenica moze napisati da pokazuju u slicnosti i razlike-- Bojan  Razgovor  04:56, 30. новембар 2011. (CET)

То само показује да је хрватски језик дијалекат српског (за сада).--Pepsi Lite (разговор) 06:28, 30. новембар 2011. (CET)

A ti si , Pepsi, samo pokazao da nemaš ni mrve logike u glavi. A i standardni srpski ti je nesavladiv. "Hrvati će da VIKAJU", a? Iz koju si palanku, burazeru? — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 89.164.46.90 (разговор • доприноси) | 04:09, 8. октобар 2013.‎

ili da dele nesto. -- Bojan  Razgovor  09:34, 30. новембар 2011. (CET)

Srpskohrvatski je samo postojio u bivšoj Jugoslaviji?

Kako vidim članak sada, kaže da je srpskohrvatski ugašen južnoslovenski jezički standard. To jeste istina, ali i moderni varijetiti se nekada naziva "sprskohrvatskim", u glavnom u "zapadnoj lingvistici" (odnosno, lingvistika van bivše Jugoslavije). Mislim da bi bilo protiv NPOV-a da ne bismo rekli da neki ljudi koriste tu reč kao zajednički naziv za sprski, hrvatski, bosanski i crnogorski (odnosno, za celi srednjojužnoslovenski dijasistem). To zaista kaže članak u drugom delu ali nema tu ništa o mišlenju zapadne lingvistike. Saimdusan (разговор) 00:05, 2. јун 2012. (CEST)

Ако хоћеш напиши део о западном схватању овог језика. Мени се чини да то зависи од школе до школе лингвиста и од установе до установе. У Хагу се користи израз БХС, у Токију српскохрватски, у Словенији је то подељено на српски и хрватски итд.

СФРЈ ПОВ :)

Да не буде да сам баш велико закерало, нисам хтео сам да мењам реченицу која констатује да је "сх био језик четири народа...". Констатација је поприлично бесмислена и део је пропаганде из доба СФРЈ. (Лично имам много више против скорашњијих пропаганди, али се то не тиче енциклопедије.) Могао бих о овоме да причам дуже и детаљно да наводим колико је констатација непримерена једном енциклопедијском чланку, али ћу вас (Панонског и Покрајца) да преформулишете то у реченицу примерену енциклопедији. --Милош Ранчић (разговор)

---

Милоше, зар нисмо сви учили још у основној школи да тим језиком говоре 4 народа? :) (PANONIAN)

---

srpsko-hrvatski je politički konstrukt koji nikada nije postojao kao jedan standardni jezik

I Međunarodna je organizacija za standardizaciju (ISO) sa sjedištem u Švicarskoj, različito označila hrvatski i srpski u sustavu univerzalne decimalne klasifikacije: hrvatski kao UDK 862 (kratica hr), a srpski kao UDK 861 (kratica sr), dok se «srpsko-hrvatski» još pojavljuje kao izvedeni jezik bez posebnoga broja, u vidu «prijeklopa brojeva» 861/862 (kratica sh). Hrvatski i srpski književni jezici imali su zasebne tijekove standardizacije (koji su se preklapali nekoliko desetljeća), dok je bosanski jezik (adekvatniji bi naziv bio «bošnjački jezik») tek sada u fazi konačnoga oblikovanja standarda. To, što su se sva tri jezika iskristalizirala na osnovici novoštokavskoga dijalekta ne znači previše: jezikoslovlje je puno bliskih, a priznato različitih standardnih jezika nastalih na sličnoj ili istoj dijalekatskoj osnovici. Primjeri su, npr: -indonežanski i malajski -hindi i urdu -bugarski i makedonski -norveški i danski -hrvatski i srpski -itd. Hrvatski i srpski standardni jezici se razlikuju u: 1. grafiji (latinica i ćirilica) 2. fonetici (oko 100 zakona u akcentuaciji) 3. gramatici i sintaksi (oko 100 zakona) 4. pravopisu (iako oba jezika rabe fonološki pravopis, u hrvatskome je nazočno morfonološko načelo u nizu propisa, dok se srpski jezik sve više «fonetizira» u pravopisnim odredbama) 5. morfologiji (preko 300 pravila) 6. semantici (razlike u semantici su previše složena ustroja da bi se prikazale u ovako kratkom prijegledu) 7. rječniku (oko 30% različitih riječi koje su isključivo hrvatske ili srpske. U rječniku od 100.000 riječi, oko 40.000 je različito; po procjeni hrvatskoga jezikoslovca Dalibora Brozovića u korpusu od 500.000 riječi, hrvatski i srpski se razlikuju u 150.000 leksema) Grafički pokazatelj nepostojanja «srpsko-hrvatskog» jezika primjer je prijevoda djela švicarskoga psihologa C.G.Junga «Psihologija i alkemija». Ta knjiga, prevedena na hrvatski 1986., pojavila se u srpskome prijevodu 1999.-ali tako što je prevedena s hrvatskoga, a ne s njemačkoga izvornika. Hrvatski prijevod i srpski «prijevod prijevoda» razlikuju se, čak ako se i zanemare razlike u pismu (latinica i ćirilica) i u dijalekatskoj osnovici standardnoga jezika (jekavski i ekavski), praktički na svakoj stranici knjige, u rječniku, pravopisu, sintaksi i semantici. Budući da je često u porabi analogija po kojoj bi odnos hrvatskoga i srpskoga bio sličan onomu britanskoga i američkoga engleskog jezika- vidljiva je nesuvislost te usporedbe jer je prijevod s britanskoga na američki engleski (i obratno), jednostavno nemoguć. Samo ime «bosanski jezik» je u prošlosti najčešće bilo u porabi za štokavski ikavski i/ili štokavski jekavski dijalekt. Taj pojam, koji su od 17. do 19. stoljeća rabili hrvatski pisci i jezikoslovi, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u značenju štokavskoga izraza slovinskoga-ilirskoga-hrvatskoga jezika, ne može poslužiti potkrjepom o navodnoj povijesnoj utemeljenosti suvremenomu standardnom jeziku Bošnjaka-muslimana, s tendencijom da se sadašnja norma bošnjačkoga jezika prikaže kao prirodni sljednik svih djela u kojima je spomenut izraz «bosanski jezik». Profili standardizacija jezika: Hrvatski standardni jezik -prvi je hrvatski rječnik «Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum-Latinae, Italicae, Germanicae, Dalmatiae et Ungaricae», Venecija 1595. Do sredine 19. stoljeća objavljeno je još desetak hrvatskih rječnika, od Mikaljina «Blago jezika slovinskoga» (Loreto 1649.) do Mažuranić-Užarevićevog «Njemačko-ilirskog slovara» 1842. -prva hrvatska gramatika je «Institutionum linguae illyricae libri duo», 1604., isusovca Bartula Kašića. Do normativne «Gramatike hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola» Tome Maretića 1899., tiskano je blizu dvadeset gramatika. (Interesantno je napomenuti da je Kašić auktor prijevoda cijele Biblije (Stari i Novi Zavjet, 1622.-1636.) u raskošnom štokavsko-jekavskom idiomu stiliziranom prema izrazu književnosti Dubrovnika zrele Renesanse. Taj je prijevod, koji nije tiskan zbog političkih razloga, po svomu jezičnom izrazu (osim u grafiji/slovopisu) jednako blizak modernomu hrvatskom jeziku kao francuski njegova suvremenika Montaignea sadašnjemu francuskom, ili engleski Shakespearea modernom engleskom jeziku. No, Kašićev utjecaj u standardizaciji hrvatskoga jezika je najjače djelovao preko «Rituala rimskog», 1636.) http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20001205/prilozi.htm http://www.ffdi.hr/zivot/99-2-1.html -hrvatski je standardni jezik nastao na temelju hrvatske književnosti, s presudnim periodom 2.polovice 18.st. za uvedbu novoštokavskog idioma, te standardizacijom grafije/slovopisa u doba Ilirskog pokreta u 1830im godinama. Također, u nekim je pravopisnim rješidbama pod utjecajem Karadžić-Daničićeve norme, prvenstveno u periodu tzv. "hrvatskih vukovaca" na prijelazu 19. u 20. stoljeće. Osnovne značajke: -standard je novoštokavski, ali uz toleranciju i asimilaciju ostalih hrvatskih narječja (čakavskog i kajkavskog). Hrvatska književnost na štokavskom narječju traje više od 5 stoljeća, od renesansne dubrovačke, dalmatinske i bosanske književnosti (Menčetić, Bunić, Zlatarić, Držić, Vetranović, Divković, Nalješković), preko ključnih autora novoštokavskoga narječja u 18.stoljeću (Kačić-Miošić, Relković, Grabovac, Kanižlić) do konačne uoblike u 19.stoljeću. No-hrvatski jezik je asimilirao i značajnu literaturu i leksikografiju napisane na čakavskome narječju (Marulić, Hektorović, Zoranić) i kajkavskom (Habdelić, Belostenec, Brezovački), te hibridnom čakavsko-kajkavskom (Zrinski, Frankopan, Ritter-Vitezović). Stoga, iz situacije hrvatskoga jezika kao «jedinstva narječja» (unio dialectorum) sa štokavskim narječjem kao stožerom, ali ne isključivim jezičnim zakonodavcem- sve se više odbacuje pomalo umjetna podjela na tri narječja, tim prije što su neki «štokavski» poddijalekti bliži po mnogim odlikama određenim «čakavskima», nego drugima štokavskima (a i izraz je osnivača dubrovačke književnosti na hrvatskome narodnom jeziku, Šiška Menčetića i Džore Držića, koje povijesno jezikoslovlje smatra začetnicima današnjega hrvatskoga književnoga jezika, miješani štokavski jekavsko-ikavski protkan brojnim čakavskim dijalekatskim značajkama) -jezično čistunstvo koje se odlikuje tvorbom neologizama kad god je to moguće, bilo za žive jezike, bilo za klasične ili orijentalne. Ukratko-hrvatski je tvorbeni jezik, što je vidljivo od velikih jezikotvoraca 19.stoljeća (Mažuranić, Užarević, i, najviše, Šulek) do 20. stoljeća, u djelatnosti Ladana i Laszloa.. -naslanjanje na hrvatsku književnu baštinu, te postupna gradba novih oblika u skladu s tom baštinom. Kontinuitet tradicije od 9 stoljeća pismenosti i književnosti na glagoljici, hrvatskoj ćirilici i latinici (pisanim crkvenoslavenskim jezikom hrvatske recenzije i narodnim hrvatskim jezikom). Umjereni fonološki pravopis, uz tendenciju sve vece preoblike standarda u tvorbeni ili fonološko-morfonološki pravopis. Zemljovid dijalekata: http://www.muturzikin.com/carteseurope/5.htm — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 77.237.96.9 (разговор • доприноси) | 20:29, 6. јануар 2009

Dijasistem

Dialekt	Subdialekt	Bulgarsk	Makedonsk	Serbisk	Montenegrinsk	Bosnisk	Kroatisk	Slovensk
Torlakisk		x	x	x
Šhtokavisk	Kosovo-Resava			x
	Šumadija-Vojvodina			x
	Zeta-Sandžak			x	x	x
	Østherzegovinsk			x	x	x	x
	Østbosnisk					x	x
	Vestikavisk					x	x
	Slavonsk						x
Čakavisk							x
Kajkavisk							x	x

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 95.168.119.212 (разговор • доприноси) | 23:05, 20. април 2010

Prevođenje

Français	Croate	Bosniaqe	Serbe
Comme les gaz d'échappement et la pollution atmosphérique dans la Jérusalem, il serait nécessaire de prendre des mesures pour assurer la sécurité!	Glede ispušnih plinova i zagađivanja zraka u Jeruzalemu, bilo bi potrebito poduzeti mjere sigurnosti!	U pogledu izduvnih gasova i zagađivanja vazduha u Jerusalimu, bilo bi potrebno preduzeti mjere bezbjednosti!	У погледу издувних гасова и загађивања ваздуха у Јерусалиму, било би потребно предузети мере безбедности!

Croate	Bosniaqe	Serbe	Français
Bijela sol za kuhanje kemijski je spoj natrija i klora.	Bijela so za kuhanje je hemijski spoj natrijuma i hlora.	Bela so za kuvanje je hemijsko jedinjenje natrijuma i hlora.	Le sel blanc pour la cuisine est un composé chimique du sodium et du chlore.
Vlak sa željezničkoga kolodvora krenut će točno u deset sati.	Voz sa željezničke stanice krenut će tačno u deset sati.	Voz sa železničke stanice krenuće tačno u deset sati/časova.	Le train de la gare va commencer exactement à dix heures.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 95.168.119.212 (разговор • доприноси) | 23:11, 20. април 2010

Примјери разлике нису добри, ни у чланку ни ово овдје. Српски језик исто обухвата ијекавску норму, штавише српски ијекавци су бројнији од Бошњака (угрубо: 1,5 милиона у БиХ, четврт милиона у Хрватској, око пола милиона у Црној Гори и неколико стотина хиљада у Србији, мислим првенствено на избјеглице, Бошњака има неколико стотина хиљда, при том они из Рашке области углавном користе екавицу)

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 109.165.250.75 (разговор • доприноси) | 18:23, 13. јун 2012