Растко Стојановић
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Растко Стојановић | |
|---|---|
| Датум рођења | 26. новембар 1926. |
| Место рођења | Београд, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 28. април 1972. (45 год.) |
| Место смрти | СФР Југославија |
Растко Стојановић (Београд 26. новембар 1926. — ауто-пут Београд-Загреб 28. април 1972) је био професор Београдског универзитета, доктор механике, алпинист.
Био је члан Централног одбора Савеза инжењера и техничара Југославије и генерали секретар југословенског друштва за механику. Добитник је Октобарске награде Београда 1969.
У спортском животу био је такође веома активан. Један је од оснивача Алпинистичког одсека у Београду (први у Србији), председник Комисије за алпинизам Планинарског савеза Србије, организатор и инструктор многих алпинистичких курсева и логоровања, први квалификовани планинарски водник у Србији.
Од 183 регистрована алпинистичка успона 114 је извео у сувој стени, а 69 су зимски и глечерски успони (Јулијски Алпи, Камнишки Апли и друге југословенске планине). Међи њима је било 10 првенствених успона (Вукан, Дурмитор, Комови и Проклетије. У иностраним планинама изводио је претежно глечерске успоне у планинама Монблан, Ортлера, Доломита, Гросглокнера и др. За свој планинарски и алпинистички рад добио је бројна признања, учествовао је у бројним спасилачким акцијама, а писац је многих текстова из тог подручја.
У знак признања Алпинистички одсек у Београду носи од 1972. име Др Растко Стојановић, а 1973. југословенски планинари су изградили склониште на Карлици на Дурмитору и назвали га Растков бивак.
Литература
[уреди | уреди извор]- Енциклопедија физичке културе ЈЛЗ Загреб 1977. том 2, стр 314.
