Редут

Британски колонијални редут са почетка 17. века.

Редут (енгл. redoubt) је утврђење (затворено, полузатворено или отворено) типа пољске фортификације. Редути су настали су 16. веку, редовно су коришћени у 18. и 19. веку (на Иванковцу Срби су изградили два квадратна редута), а последњи пут су употребљени у руско-јапанском рату (1904-1905). Ишчезли су почетком Првог светског рата, пошто их је због високог профила артиљерија лако рушила.

Карактеристике

Редут је пољско (земљано) утврђење, најчешће облика трапеза или правоугаоника, са тзв. гркљаном (улаз) на најмање изложеној страни, намењено за дејство ватром у све стране. Обично се састојао из спољашњег рова, грудобрана високог профила и унутрашњег рова, а редовно је био подешен за самосталну одбрану; често је грађен и у међупросторима тврђава или одбрамбених линија неког положаја. Служио је и као редви.

У 19. веку војна литература давала је редутима велики значај на бојишту: препоручивани су грудобрани висине од 170 (за пешадију) до 220 цм (за артиљерију) и дебљине од 1,5 до 6 м, са спољним ровом ширине бар 4 м и дубине 2 - 2,80 м. Иза грудобрана прављен је банкет (платформа за стрелце) ширине 50-70 цм, на који се пело земљаним степеницама или рампом, и плићи унутрашњи ров ширине 120 цм. Сви нагиби (у рову и на грудобрану) морали су бити под тупим углом како би се спречило обрушавање, а углови од 90 до 120 степени.

За одбрану редута постављан је по један војник на сваки метар ширине грудобрана, а на свака два војника остављан је по један у резерви, која се обично налазила у гркљану редута. Редути са задњом отвореном страном гркљана звали су се линете.

Види још

• Редви

Литература

• Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 99